Kočijaši u Rusiji: Ko je vozio Ruse na daleke pute dok još nije postojala železnica?

Kočijaši su u Rusiji bili posebna „kasta“ – veštinu su prenosili sa oca na sina, porodicom su upravljale žene, imali su posebne pokrovitelje na nebu i voleli su brzu vožnju. Kočijašku službu je u Rusiji uveo Džingis-kan.

Kada je 1839. godine doputovao u Rusiju, francuski markiz Astolf de Kistin je bio zapanjen neobičnom brzinom kojom su ruski kočijaši jurili putem Moskva – Peterburg, prvom „brzom magistralom“ Ruske imperije. „Ja se trudim da naučim kako na ruskom da kažem ’lakše’, a drugi putnici, naprotiv, požuruju kočijaša“, napisao je De Kistin, piše Russia beyond.  

„’Trojka’ na Crvenom trgu. Stara Rusija“, Aleksandar Sokolov (1960), Centralni dom umetnika.

Sergej Pjatakov/Sputnik

„Ruski kočijaš odeven u debeli sukneni kaftan, [...]već na prvi pogled ostavlja utisak žitelja Istoka. Po tome kako lako skoči na svoje sedište i po okretnosti se vidi da tu ima nečeg azijskog. [...] Gracioznost i lakoća, brzina i pouzdanost sa kojima on upravlja živopisnom zapregom, njegovi živi pokreti i okretnost sa kojom skoči na zemlju, njegov savitljivi struk i stas, i čitava njegova pojava – sve to priziva u sećanju po prirodi najgracioznije narode na zemlji...“, zabeležio je De Kistin.

Kočijaši koji su na francuskog gosta ostavili tako snažan utisak zaista su bili posebni ljudi, kao neka posebna kasta ruskog društva. Njihova profesija je bila jedna od najstarijih u ruskog državi. Taj stari sistem „jamskih stanica“ svojevremeno je doprineo nastanku države.

„Jami“ velike Imperije

Kočijaš je na ruskom „jamščik“ („яmщik“) od reči „jam“. U Džingis-kanovoj Mongolskoj imperiji ta reč je označavala objekat gde su odmorni konji držani u pripravnosti na putu koji spaja udaljene oblasti.

Jam (poštanska stanica) na ušću reka Usuri i Sungače.

MAMM/MDF/russiainphoto.ru

Taj sistem je korišćen za održavanje veze između centra Mongolske imperije (a zatim njene naslednice Zlatne horde) i periferije. Bio je cilj da izaslanici velikog vladara prevaljuju velika rastojanja što je moguće većom brzinom i zato su na putevima, na određenom rastojanju, bile postavljene stanice gde je carev glasnik mogao ostaviti umorne konje i upregnuti sveže i odmorne. Zlatna horda je nestala, a ovaj sistem je zadržan u ruskim zemljama i korišćen je za vezu između ruskih gradova.

„Veliki gospodar, knez moskovski, ima na različitim mestima svoje kneževine kočijaše sa dovoljnim brojem konja, i zato, gde god knez da pošalje svoga glasnika uvek će se za njega naći odmorni konji“ – tako je kočijašku službu 16. veka opisao austrijski diplomata Sigismund fon Herberštajn.

 

A. A. Dejneka

Ruske jamske stanice su bile udaljene 40-60 kilometara jedna od druge (koliko su otprilike konji mogli dnevno da pređu). Meštani su imali obavezu da se brinu o konjima. Tu obavezu su uveli još Mongoli. Seljaci su održavali puteve i stanice, nabavljali konjima hranu i brinuli se o njima, dežurali na stanicama i regrutovali kočijaše, tj. ljude kojima je bio posao da voze državne činovnike i teret. Postojala je i posebna „kancelarija“ za upravljanje ovom službom, zvala se „Jamska uprava“ („Яmskoй prikaz“).

Mnogi su imali želju da postanu kočijaši jer je to radno mesto podrazumevalo da i oni i članovi njihovih porodica budu oslobođeni od poreza, da dobiju plac za izgradnju kuće i platu. Pa ipak, to nije bio lak posao. Kočijaš je morao biti jak i izdržljiv, trezven i odgovoran. Prilikom stupanja u službu morao je obećati da „neće pijančiti u krčmama, neće krasti, neće pobeći i službene konje neće nigde ostaviti“. Svaki kočijaš je „dužio“ najmanje tri konja.

Pisma „ispod pazuha“ 

„Trojka“ u letu.

Umetnik P. O. Kovaljevski

Petar Prvi je 1693. godine lično izdao ukaz o organizovanju pošte „iz Moskve za Perejaslavlj-Zaleski, Rostov, Jaroslavlj, Volgodu i Vagu“. Taj ukaz je sadržao stroge propise za kočijaše, posebno za one koji prevoze pisma. Morali su ih voziti pažljivo u vrećama ispod pazuha (da se ne iskvase na kiši i da ih kočijaš u pijanom stanju ne ispusti negde usput, a ako ih nakvasi ili izgubi biće mučen). Za kršenje pomenutih pravila sledila je stroga kazna. Za svaki sat kašnjenja kočijaš je dobijao jedan udarac bičem. Sve u svemu, nije to bio lak posao.

Zbog toga su kočijaši postepeno prerasli u posebnu „kastu“. Od detinjstva su učili da se ophode sa konjima i da barataju konjskom opremom. I živeli su zajedno u posebnim jamskim naseljima. U Moskvi, Jaroslavlju i mnogim drugim gradovima postojala je ili još uvek postoji Jamska ulica.

U kočijaškim porodicama tradicija je bila veoma razvijena. Do kraja 19. veka porodicom je upravljala najstarija žena ili baba jer su svi muškarci provodili vreme uglavnom u putu. Kočijaši su bili verujući ljudi. Posebno su poštovali svete mučenike Flora i Lavra. Smatrali su ih za pokrovitelje konja. Na primer, najveća moskovska pijaca gde su se prodavali konji nalazila se na Zacepu (pored današnje Pavelecke železničke stanice), gde još uvek postoji Hram svetih mučenika Flora i Lavra.

Putna isprava za putovanje poštanskim kolima od Moskve do Sankt Peterburga potporučnika Jegerskog puka imperatorske garde gospodina Durasova.

Državni muzej likovnih umetnosti „A. S. Puškin“

Ako je neko hteo privatno da putuje koristeći poštanske „jame“ morao je debelo da plati tu uslugu, a uz to mu je bio potreban i poseban dokument koji omogućava korišćenje državnih konja i kočija. Drugim rečima, tako su mogli da se voze samo predstavnici elitnog ruskog plemstva, a za tolike novce kočijaši su jurili kao sumanuti.

U svom delu „Putovanje u Peterburg za vreme imperatora Pavla I“ opat Žan-Fransoa Žoržel je napisao: „Ruski kočijaši voze veoma brzo. Konji su skoro sve vreme u galopu... Opasnost da se kočije polome ili prevrnu je neprekidna. Čovek mora da im zapreti kako bi bar malo usporili“. Iskusni ruski putnici su nosili u prtljagu rezervne osovine i obručeve za točkove jer su znali da će im sigurno zatrebati.

Vožnja sa zviždukom 

Kurir. Slika nepoznatog autora po crtežu A. Orlovskog.

Public domain

Tu brzu vožnju pratio je čuveni kočijaški zvižduk. Petar Prvi je svojim ukazima pokušao da uvede specijalne signale u nemačkom maniru, na primer da kočijaš zatrubi u rog, ali kočijaši su sa gađenjem odbacili sve te pokušaje. Postojala je čak i legenda o kočijašu koji je oprljio usne kiselinom samo da njima ne dotiče taj „jeretički“ rog. Ruski kočijaš je najavljivao dolazak zviždukom i uzvicima. U drugoj polovini 18. veka postali su moderni valdajski praporci, ali su oni bili toliko glasni da je car Nikolaj Prvi 1834. godine izdao ukaz po kome se vožnja sa valdajskim praporcima dozvoljava samo kurirskim „trojkama“ (kočijama sa tri upregnuta konja) i vatrogascima kada krenu da gase požar.

„Portret imperatora Nikolaja I u saonicama“, 1950-ih.

Umetnik Nikolaj Sverčkov

Ruski kočijaši su jurili daleko brže nego njihove kolege u Evropi. Nije slučajno što su se stranci toliko plašili! Kočijaš bi od Novgoroda do Moskve (578 km) stigao za manje od tri dana. Već pominjani Kistin piše kako ga je ruska „trojka“ vozila toliko brzo da bi ih čak i voz jedva stigao.

Vozovi su se u Rusiji pojavili 1851. godine kada je otvorena pruga Moskva–Peterburg. Usledio je buran razvoj železnice koji je zaista doprineo gašenju kočijaške profesije. Vozovi su počeli da prevoze i poštu, i teret, i putnike, a kočijaši su se postepeno vratili svome staležu, tj. seljaštvu. Zadržali su se u narodnom sećanju zahvaljujući folkloru i klasičnoj književnosti.

Georgij Manajev, Russia beyond