Naturalizam na filmu – kada i koliko

Granice dozvoljenog u filmskoj umetnosti ponovo su u centru pažnje međunarodne kritike. Prvi put od doba prikazivanja filma Mela Gibsona Strasti Hristove pojavila se neverovatno oštra diskusija o opravdanosti naturalizma na filmu. Ovog puta je krivac nemački režiser Uve Bol, koji je snimio film o užasima Holokausta Aušvic.
 

Detaljno naturalističko prikazivanje scena nasilja treba da izazove kod publike šok, i takva reakcija je vrlo važna ako film otkriva istinu o fašizmu, koju loše zna današnja mlada generacija. Tako Uve Bol argumentuje svoje filmske postupke u filmu Aušvic. On još nije počeo da se prikazuje, ali već je izazvao skandal kratkim i vrlo indikativnim trejlerom.
 

Strašne realistične scene u filmovima o Drugom svetskom ratu nisu novina. One psotoje i u sovjetskoj, i u savremenoj ruskoj kinematografiji. Možemo podsetiti na primer na film režisera Eldema Klimova snimljen 80-ih godina pod nazivom Idi i gledaj: u njemu je prikazano kako fišisti masovno spaljuju stanovnike beloruskog sela Hatinj. Ipak, gde je granica i šta može da opravdava nautralizam, neće li on raditi protiv humanističke ideje filma? Sa tim pitanjima Glas Rusije obratio se uglednim poslenicima savremene kulutre. Pre svega izvođaču glavne uloge u filmu Idi i gledaj, glumcu Alekseju Kravčenku:
 

Smatram, rekao je Aleksej Kravčenko, da se svi užasi rata mogu predstaviti samo kroz žestok i pošten film. On treba da bude pošten pre svega u pogledu sećanja na one ljude koji su postradali u koncentracionim logorima ili, kako je rečeno u našem filmu Idi i gledaj, koji su živi izgoreli u rođenim selima, jer takvih sela kao Hatinj bilo je mnogo.
 

Drugu tačku gledišta ima režiser Nikolaj Lebedev, autor filma o Drugom svetskom ratu Zvezda. U njemu se govori o pogibiji sovjetskih vojnika izviđača u fašističkoj pozadini.
 

Meni se čini da je naturalizam na filmu vrlo opasna stvar i prilično besmislena, ako je reč o izmišljenim ili realnim događajima koji su se desili pre 60-70 godina. Film, kao svaka druga umetnost, operiše likovima, a ne šokantnim detaljima. Znam ljude koji padaju u nesvest kad vide krv, ali to ne znači da supstanca krvi ostavlja na njih visok umetnički utisak. Na filmu je mnogo važnija emocionalna komponenta, a ne fizičko prihvatanje ili neprihvatanje pojedinog objekta.
 

Poznata ruska spisateljica Dina Rubina koja živi u Izraelu, uverena je da su sva sredstva dobra, ako je to istina o Holokaustu.
 

Negde 1983-84. slučajno sam videla kadrove nacističke hronike od 1933. do 1943. godine. One su fiksirale realnost, naturalistički, izgledale su neverovatno i potresle su čitavo moje biće, kaže Dina Rubina. Tada su u mojoj duši bile položene glavne moralne osnove, koje su neophodne svakom predstavniku čovečanstva ako želimo da ono bude humano. Što se tiče teme Holokausta, uništavanja u Aušvicu, nastavlja spisateljica, nisam videla film i ne mogu da govorim o njemu, ali o ovoj temi mogu da govorim. Sredinom civilizovanog 20. veka, daleko od inkvizicije, u srcu Evrope bila je uništena tačno polovina čitavog mog naroda. To što sada temu ove katastrofe žele da pretvore u takozvani kulturni memorijal, to mi je jasno. Zato što prolaze godine, prolaze generacije i niko se više ne odnosi prema  ljudima izgorelih na lomači inkvizicije kao prema šokantnom događaju, koji treba da odzvanja u srcu. Ipak ponavljam: sredinom 20. veka civilizovani nemački narod zajedno sa drugim civilizovanim narodima uništio je polovinu mog naroda. I meni se čini da ako još jednom civilizovano nemačko društvo dobije šamar, to će biti samo korisno, čak ako postrada pojedinačno umetničko delo i čak umetnost uoppte.
 

Ovaj stav razume ali se sa njim ne slaže ruska glumica i režiser Vera Glagoljeva, koja je dobila ove godine nekoliko međunarodnih nagrada za film Jedan rat: on je posvećen tragičnim sudbinama ruskih žena u Drugom svetskom ratu. Vera Glagoljeva kategorički je protiv naturalizma. U njenoj oceni dostojnim za podražavanja je sovjetski film Bio je mesec maj režisera Marlena Hucieva. Tamo, podseća Glagoljeva, u maju 1945. godine, već posle nemačke kapitulacije, sovjetski vojnici dopsevaju u zapušten koncentracioni logor i čak ne shvataju šta će ovde peći. Prvo pretpostavljaju da je to ložionica. Ali kada mi vidimo kako oni postepeno, užasavajući se svojoj spoznaji, konačno shvataju da su to gasne komore za uništavanje ljudi i peći za spaljivanje leševa, mi osećamo jako dejstvo sa ekrana, mnogo jače nego kada bi naturalistički predstavili sve što se ikada na tim mestima dešavalo.