SAD se ponovo okreću Balkanu

SAD odavno pokušavaju da ostvare svoj uticaj na Evropu, koristeći, pored ostalog, i balkansku kartu.
 

Aktivizacija američke politike na Balkanu počela je sa stupanjem na predsedničku dužnost Bila Klintona januara 1993. godine, što je bilo skopčano sa razradom strategije „globalnog liderstva“, u skladu sa kojom SAD nose moralnu odgovornost za širenje demokratije po celom svetu. Kriza na teritoriji bivše Jugoslavije i rat u Bosni i Hercegovini koji nije jenjavao, pružali su SAD realnu mogućnost da demonstrira svoje liderstvo u Evropi i bez neposrednog učešća u vojnim operacijama, koristeći samo aktivne diplomatske akcije i aktivizaciju NATO. Kako je isticao B.Klinton, „Amerika kao i pre ostaje nezamenjiva zemlja u svetu. Dešavaju se takvi momenti, kada samo od Amerike zavisi hoće li biti rata ili mira, slobode ili represija, nade ili straha“ (1).
 

Da bi opravdala svoje aktivno mešanje u balkanske probleme, Amerika je taj region proglasila zonom nacionalnih interesa SAD. U administraciji predsednika preovladalo je gledište, da jedino sila može primorati Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića da slušaju međunarodne posrednike, da je jedini jezik, koji oni razumeju, zapravo, jezik sile. Zato sa dolaskom u Belu kuću B.Klintona politika SAD poprima jasne oblike odlučnosti, naročito u pogledu korišćenja vazdušnih snaga NATO protiv Srba. Podsetimo, da su SAD osujetile potpisivanje planova, koje je razradila Međunarodna konferencija za bivšu Jugoslaviju pod okriljem Evropske unije, da su počele implementirati svoj plan sređivanja sa čisto američkom energičnošću – isključivo silom i bez uzimanja u obzir intersa strana, potkrepljujući svoje zahteve bombardovanjem srpskih položaja.
 

Za vreme predsednikovanja Džordža Buša, od početka 2001. godine, SAD su značajno smanjile intenzitet svog učešća u balkanskim poslovima. „Mi stalno tragamo za mogućnostima smanjenja našeg prisustva, ali ne i begstva“, - isticao je Državni sekretar SAD Kolin Pauel. I zaista, SAD su na Balkanu sve držale pod kontrolom, ali nisu težile velikim promenama. Mnogobrojni „savetnici“ preplavili su državne institucije Srbije, kontrolisani su izbori i partijski sistem u celini. Amerika je razrađivala planove za ulazak Srbije u EU 2004. godine, pokušavala da ponudi Beogradu spoljnopolitički perspektivni program, pored ostalog i o uzajamnim odnosima sa međunarodnim organizacijama. DŽ.Buš i njegovi savetnici postepeno su počeli realizovati planove o „približavanju“ Srbije NATO. Beogradu su obećali, da uz „dobro ponašanje“ Srbiju mogu primiti u NATO već 2012. godine. Pod „dobrim ponašanjem“ podrazumevano je priznavanje nezavisnosti Kosova, udaljavanje od Rusije, neprotivljenje odvajanju Crne Gore, tesna saradnja sa Haškim tribunalom i izručenje, pre svega, Radovana Karadžića i Ratka Mladića. 18. jula 2005. godine potpisan je sporazum Srbije i Crne Gore sa NATO „O kopnenim linijama komunikacija“, kojim se reguliše tranzit vojske NATO preko teritorije Srbije i Crne Gore, i najpovoljnije korišćenje od strane Alijanse aerodroma na toj teritoriji, morskih zaliva, železničkih i auto-puteva, kasarni, informacionih i komunikacionih sistema. Za vreme Bušove administracije „tiho“ se raspala Jugoslavija, a Srbija je potpisala niz vojnih sporazuma sa SAD.
 

Novi predsednik SAD Barak Obama najpre nije poklanjao Balkanu nekakvu naročitu pažnju. Međutim, nedavna balkanska turneja (Sarajevo, Beograd, Priština) Državnog sekretara SAD Hilari Klinton pokazala je, da se Vašington ponovo okreće licem prema Balkanu, da aktivizira svoju politiku, i to odlučno i energično. Hilari Klinton je u više navrata govorila o neophodnosti da se odlučno razvija demokratija u Jugoistočnoj Evropi, naročito u Bosni i Hercegovini, Srbiji i na Kosovu. Po svoj prilici, SAD su se uverile u to, da je neophodno ponovo zavrteti balkanske, naročito srpske šrafove. Vašington nije zadovoljan odnosom političkih snaga u Bosni, koja se nije približila centralizaciji, isplaniranoj u Dejtonu. Srbija i dalje iritira SAD svojom neodlučnošću u priznavanju Kosova i Metohije, maglovitošću po pitanju ulaska u NATO, sklonošću da vodi stalni dijalog sa Moskvom i učvršćuje rusko-srpske veze. U stavu SAD sagledava se i nezadovoljstvo rezultatima delatnosti EU u tom regionu, jer nije učinjeno ono glavno – Beograd nije definitivno postao poslušan, pojačao se uticaj Rusije, nije do kraja kažnjena Srbija, nije došlo do „ujedinjenja“ Bosne i Hercegovine, iako su za to stvorene sve pretpostavke, kada je NATO bombardovao Srbe 1994 i 1995. godine u Bosni i Hercegovini, i 1999. godine – u Jugoslaviji.U Sarajevu je Državni sekretar osnovni akcenat stavila na neophodnost ustavnih reformi, na jačanje centralne vlasti, pozivajući na ograničenje autonomije Srba i Hrvata. Sve je to primoralo Hilari Klinton da, s jedne strane, pažljivije sagleda balkanske probleme, a sa druge – da pokaže balkanskim zemljama, da SAD drže ruku na balkanskom pulsu i da su spremne da „pomognu“ Evropi u rešavanju teško rešivih problema.
 

Zadrška sa priznavanjem nezavisnosti Kosova izaziva posebnu zabrinutost SAD, što je i razumljivo, ako se ima u vidu koliko su snaga i para one potrošile na odvajanju te autonomne pokrajine od Srbije. Zato je  Državni sekretar Beogradu stavila na znanje, da se nezavisnost Kosova više ne razmatra, da se isključuju svi razgovori o statusu te pokrajine. Ona je ubeđivala vlasti da počnu dijalog sa Kosovom kao nezavisnom državom, tojest, da se pomire sa gubitkom pokrajine, sa dezintegracijom zemlje. Izručenje generala Mladića za SAD je obavezni uslov za dobre odnose sa drugim zemljama i međunarodnim organizacijama, pa je zato ulazak u Evcropsku uniju u potpunosti uslovljen poslušnošću Srbije.
 

Srbiji je stavljeno na znanje da SAD u potpunosti podržavaju njene evropske i severoatlantske težnje i čine sve, da pomognu njenim naporima u tom pravcu. Ali će rokovi tih integracija, kao i uvek, zavisiti od toga, koliko Srbija ispunjava svoje „obaveze“. Podsetimo da se broj takvih obaveza nikada ne smanjuje, već stalno raste, omogućavajući SAD i Evropi da vrte Srbiju kako im se prohte, ne hajući naročito za ispunjenje svojih obećanja.
 

(1) Govor predsednika SAD u Detroitu, 22. oktobra 1996. g.// ITAR-TASS: Kompas, 1996. — 31 okt. — № 44. — S. 3,5.