Nuklearni rat je moguć

Sergej KORTUNOV, šef  katedre za svetsku politiku Državnog univerziteta Više škole za ekonomiku (Moskva, RIA “Novosti”) Bivši ministar odbrane SAD Viljam Peri izrazio je svoju zabrinutost povodom dalje opasnosti od slučajnog nuklearnog rata. Zabrinutost je izazvana činjenicom da američke i ruske rakete i dalje ostaju u režimu lansiranja. “Opasnost od takvog stanja produbljuje se još i zato, sto je stanje ruskog sistema upozoravanja pogoršano od trenutka okončanja hladnog rata, - smatra Peri. Opasnost od slučajnog nuklearnog rata, razume se, postoji. A i ruski sistem za upozoravanje o raketnom napadu teško da se poboljšao posle raspada SSSR.

Međutim, treba kazati i još nešto. Opasnost od slučajnog nuklearnog rata skopčana je sa time sto su i Rusija, i SAD od hladnog rata nasledili režim uzajamnog nuklearnog zadržavanja. I sve dok, makar i najmanja količina nuklearnog oružja bude postojala u arsenalima ovih ili onih nuklearnih država, opasnost od slučajnog nuklearnog rata neće se moći u potpunosti eliminisati. Čak i ako budu postojali superpouzdani sistemi za upozoravanje o raketnom napadu. Klasični princip uzajamnog nuklearnog zadržavanja funkcionisao je isključivo u odnosima dve supersile – SSSR i SAD, koje su se nalazile u uslovima konfrontacije.

Međutim, Rusija danas već nije supersila i u partnerskim je odnosima sa SAD. Situacija uzajamnog nuklearnog zadržavanja, makar i minimalnog, u suštini se i nalazi u vapijućoj protivurečnosti i sa proklamovanom idejom o partnerstvu, i sa idejom o međunarodnoj bezbednosti. Ma kakvi se maksimalni napori preduzimali na najvišem političkom nivou, uzajamno nuklearno zadržavanje teorijski je u stanju da u svakom trenutku reprodukuje sveukupnost konfrontacionih međudržavnih odnosa. U doktriu zadržavanja inkorporirana je koncepcija zlobnog neprijatelja, plašenja i takmičenja u umnožavanju nuklearnih arsenala. Ona kao da apsorbuje sveukupni teret akumuliranih tokom dugih godina uzajamnog nepoverenja, podozrivosti, neprijateljstva lažnih, najčešće karikaturalnih, predstava jedni o drugima.

Postepeno prevladavanje svih tih stereotipa pretpostavlja i novi pogled na doktrinu nuklearnog zadržavanja, njenu kardinalnu transformaciju. Uzajamno nuklearno zadržavanje u najboljem slučaju obezbeđuje jednaku opasnost koja nije ništa drugo do surogat stvarne bezbednosti. Čak ako opasnost od namernog nuklearnog rata bude svedena na nulu, zajedno sa nuklearnim oružjem će ostati i opasnost od njenog nastajanja u rezultatu slučajnosti, pogreške ili provokacije. Zdrav smisao zato govori: potrebno je razgovarati ne o zadržavanju pomocu nuklearnog oružja, već o zadržavanju samog nuklearnog oružja. To znaci odustajanje od umnožavanja i usavršavanja istog, to znači postepeno, ali kontinuirano uništavanje njegovih rezervi sve do potpune likvidacije i zabrane proizvodnje.

Sjedinjene Države tokom poslednjih godina preduzimaju korake upravo u suprotnom pravcu. Kao prvo, upravo je krivicom SAD režim kontrole nad nuklearnim naoružanjem, kojim je u celosti osiguravana predvidivost vojno-političke situacije, dovoljno strateško upozoravanje i, u suštini, otklanjao opasnost od iznenadnog napada, u današnje vreme u suštini razoren. Rok važenja dva najznačajnija bilateralna rusko-američka sporazuma u oblasti ograničenja i smanjenja strateškog naoružanja ističe 2009. godine (Spoprazum o strateškom ofanzivnom naoružanju) i 2012. godine (Sporazum o smanjenju strateških ofanzivnih potencijala). Inspekcije za Sporazum o raketama srednjeg i malog dometa obustavljene su zbog toga sto je u maju 2001. godine okončan 13-godišnji rok inspekcijske delatnosti (ali zabrana proizvodnje raketa srednjeg i malog dometa i dalje važi, pošto taj Sporazum ima neograničenu važnost). I ne može se računati na nove ozbiljne sporazume u toj oblasti sa SAD i NATO. Bez obzira na ratifikaciju Sporazuma o sveopštoj zabrani nuklearnih proba tri nuklearne države – Rusije, Velike Britanije i Francuske – perspektiva njegovog stupanja na snagu ostaje beznadežna, zbog stava SAD, Kine, Izraela, Irana, Indije, Pakistana, DNR Koreje i nekih drugih zemalja koje poseduju nuklearne tehnologije.

Sporazum o smanjenju strateških ofanzivnih potencijala je, moglo bi se kazati, poslednji sporazum o smanjenju naoružanja koji je zaključen između Rusije i SAD. Dalje smanjenje nuklearnog naoružanja obavljaće se u najboljem slučaju putem paralelnih jednostranih koraka, a možda i bez uzajamnog usaglašavanja, to jest, po meri pre svega tehničke i ekonomske celishodnosti koju će svaka od strana određivati samostalno, bez bilo kakvih konsultacija sa drugom stranom. Drugo, upravo SAD ruše i drugi značajni režim međunarodne bezbednosti – režim nuklearnog neširenja. U poslednjih nekoliko godina one su nanele tri moćna udara tom režimu. Prvi kada su istupile iz Sporazuma o PRO iz 1972. godine, što je uticalo na celokupni sistem sporazuma koji je s mukom stvaran u periodu hladnog rata. Drugi – nova američka nuklearna doktrina koja je ne samo snizila prag eventualne primene nuklearnog oružja, nego ga je i faktički prevela iz arsenala politickih sredstava zadržavanja u arsenal oružja za bojno polje. I treći – priznanje da je Indija de-fakto nuklearna država i zaključivanje sa njom sporazuma o najširoj saradnji u nuklearnoj oblasti. U rezultatu su otpali poslednji politički i moralni argumenti protiv širenja nuklearnog oružja. Ostale su, u sustini, samo opasnosti od primene sile, ali i one nisu funkcionisale u slučaju sa Severnom Korejom.

Dakle, kroz 10 godina Rusija i ceo svet sasvim se mogu naći u situaciji preventivnog razvoja žarišta nuklearnih kriza, nezadrživog širenja nuklearnih arsenala u drugim zemljama, pored ostalog i onima sa autoritarnim i nestabilnim režimima, uslovi bezbednog cuvanja nuklearnog oružja i zahteva za isključivanje nesankcionisnaog dostupa i primene tog oružja biće na najnižem nivou. Zajedno sa realnom mogućnošću nuklearnog terorizma sve to može stvoriti takve opasnosti ne samo po regionalnu, nego i globalnu bezbednost, u poređenju sa kojom su svi drugi izazovi i opasnosti – ekološke, energetske i druge, beznačajne i u drugom planu.

Od trenutka kada je čovečanstvo stupilo u “prvi nuklearni vek” ono živi u situaciji kada je mehanizam uništavanja u potpunosti odšlifovan i dugme za lansiranje drži se na dlaci: pitanje je samo kada će se ta dlaka iznenada i nepovratno prekinuti. Razum neće da poveruje da toliko mnogo zavisi od toliko malo i da sveukupni okolni svet, podjednako kao i sama ljudska civilizacija, koja je dopunila čudesa evolucije svojim sopstvenim čudesima umetnosti, nauke, socijalne organizacije i duhovnog uzvišenja, za jedan jedini tren mogu otići u nepostojanje. Međutim, za prevladavanje svega toga nije dovoljna samo svest.

Poimanje neprihvatljivosti nuklearne opasnosti trebalo bi da bude formalizovano u vidu odgovarajućih sporazuma o nuklearnom razoružanju. Na to, međutim, nisu spremne SAD. – 0 – Mišljenje autora ne mora se podudarati sa stavom redakcije.