Samit G-20: kakvu muziku naručuje FRS?

Uključivši štamparsku mašinu sa ciljem da do sredine iduće godine dodatno otkupi američke državne obveznice u vrednosti od 600 milijardi dolara, Federalni rezervni sistem SAD (FRS) bez pardona je čitavom ostalom svetu saopštio, da je štitio, da štiti i da će štititi samo jedne, i to sopstvene interese.
 

I među prvima koji su podigli uzbunu, bili su Nemci. Odluka Federalne rezerve o obimnoj kupovini američkih državnih obligacija minira poverenje u finansijsku politiku SAD i povećava nivo neodređenosti u svetskoj ekonomiji, izjavio je ministar finansija Nemačke Volfgang Šojble: «Nema logike u tome kada Amerikanci optužuju Kinu za manipulisaanje deviznim kursom, a potom pomoću štamparske mašine, koju poseduje FRS, veštački srozava vrednost dolara».
 

Nemce vredi oslušnuti, jer na njihovoj ekonomiji počiva uspeh čitave Evrope. Konflikt između SAD i Kine, koji je pomenuo nemački ministar, zapravo i jeste potvrda, da je snižavanje kursa dolara povoljan potez za izvozno orijentisanu ekonomiju SAD. Zapravo, to je izvanredan potez, ali nizak kurs kineskog juana, koji je povoljan za kinesku ekonomiju, e, to nipošto ne valja. Sa aspekta gazda Federalne rezerve, naravno.
 

Evropski analitičari nadmeću se u izjavama o tome, kako sredstva koja izdvaja Federalni rezervni sistem za podlogu nemaju nikakve aktive. Tojest, FRS je ponovo uključio svoju štamparsku mašinu. Oslabeli dolar zbog povećanja novčane mase povećaće kotiranje fjučersa za naftu i tu vrstu sirovine učiniti jeftinijom u drugim valutama. Samit u Seulu postao arena pojašnjavanja odnosa između država – izvoznica (Nemačka, Kina) i zemalja, koje se bore protiv recesije i masovne nezaposlenosti – Sjedinjenih Država, Velike Britanije i nekih drugih. Glasu Volfganga Šojblea pridružili su se i drugi, koji shvataju da će dodatna emisija mase dolara, kao i smanjenje kamatnih stopa, dovesti do pada kursa američke valute, što izvoz SAD čini privlačnijim, ali zato minira izvoz drugih zemalja, provocirajući inflaciju i pojavljivanje «balona», koji uvek pucaju veoma bolno.
 

A što je najznačajnije – devizni sistem, utemeljen na plivajućim menjačkim kursevima, oslonjenim na američki dolar, zastareva. Oštra kritika koju Nemci upućuju na adresu Federalne rezerve zapravo je reakcija na tezu koju Vašington uporno brani, po kojoj je američka ekonomija – obrazac za ostali svet.
 

Predsednik grupe ministara finansija Evrozone, Žan – Klod Junker smatra, da će odluka FRS doprinositi prilivu kapitala na tržišta u razvoju, koja se možda neće uspeti snaći sa tim prilivom, zbog čega će kriza upasti u novu spiralu. Odluka FRS neće pospešiti razvoj ekonomije SAD, već će izazvati prelivanje novca u zemlje u razvoju. Sa dugovima se ne može boriti tako, što će se oni povećavati; iz SAD dolazi niz kritika na adresu Kine, ali Amerikanci na svoj način pribegavaju upravo takvoj politici, podvlači Žan-Klod Junker.
 

Svoje nezadovoljstvo odlukom FRS je, sa svoje strane, izrazio i Peking. Zamenik ministra finansija NR Kine Ču Guanjao je izjavio: «Kao emitent svetske rezervne valute SAD... po svoj prilici, ne shvataju svu odgovornost koja leži na njima i ne razmišljaju o uticaju te odluke na tržišta u razvoju». Kako se vidi iz te izjave, u Pekingu ne nameravaju da se povuku pred opasnošću od novog potresa na svetskom finansijskom tržištu.
 

U takvoj situaciji na neočekivani za američke predsednike korak odlučio se Barak Obama – on je javno podržao odluku FRS. Obama se povodom ove odluke izrazio u smislu, da je ona „dobra ne samo za Sjedinjene Države, nego i za ceo svet“. Obamine reči, upravo kao štit, pokrivaju najveću tajnu delatnosti Federalne rezerve.
 

Odluka FRS da otvori „novčani ventil“ i potroši oko 900 milijardi dolara za kupovinu državnih vrednosnih papira i obnavljanje obligacija, čiji rok ističe, u suštini nije savim „dobar potez za celokupni svet“. Nije on dobar ni za samu Ameriku.
 

Podsetiću, da FRS štampa dolare i usmerava ih za kupovinu državnih obveznica SAD i drugih aktiva. Menjačke operacije sa dolarima utemenjene su na poverenju u vladu SAD i finansijski sistem SAD u celini. Ali ne treba zaboravljati da je Federalni rezervni sistem, zapravo, privatna kompanija, koja je početkom HH veka dobila pravo da štampa novčanice sa likom državnih simbola SAD. I glavna stavka prihoda FRS je, zapravo, razlika između cene koštanja novčanica (papirnatih, elektronskih i drugih) i njihovog nominala. Ako je cena izrade novčanice od sto dolara 10 centi, onda je ta razlika prilikom puštanja u promet te novčanice 99 dolara i 90 centi. Međutim, kapital FRS ima čisto akcionarsku formu svojine, što je unikatna pojava, koja SAD razlikuje od drugih zemalja, gde kapital Centralne banke u celosti pripada državi, kao, na primer,u Velikoj Britaniji i Kanadi, ili je pak akcionar sa udelom države – kao u Belgiji, Japanu i drugim zemljama. Prihode od delatnosti FRS ubiraju privatni akcionari.
 

Međutim, ni to ne stavlja Federalnu rezervu iznad američke države. Odluke „banke banaka“ Amerike ima samostalnu snagu i ne zahteva odobravanje od strane predsednika ili nekih drugih državnih struktura. Operišući kao privatna banka, FRS stiče prihode ne samo od prodaje dolarskih novčanica vladi SAD, nego i od provizije od isplata po državim obligacijama, od prihoda ostvarenih prilikom operacija doznačavanja sredstava, depozita i operacija sa vrednosnim papirima. I mada visinu plata rukovodstvu FRS određuje Kongres SAD, u preraspodeli dividendi među akcionarima ni predsednik, ni Kongres, nemaju nikakvog uticaja. Na primer, 2006. godine, kada je FRS ostvarila čisti prihod od 34,2 milijarde dolara, u dohodovni deo državnog budžeta SAD od tih para doznačeno je samo 4,3 milijarde dolara. Ostalo su podelili vlasnici FRS, čija imena publici nisu poznata.
 

Doduše, čak ni cifre prihoda od štampanja „zelenih“ nisu glavno zlo za Ameriku i ostale u svetu, koji su vezani za „zelene“. Mogućnost da uključe i isključe mašinu, tojest, da manipulišu gotovinom, omoguća vlasnicima mašine da podstaknu inflaciju ili stvore krizu likvidnosti, tojest, da provociraju finansijske krize. Mnogi američki ekonomisti upravo Federalnoj rezervi pripisuju krize u Americi 1948-49, 1953-1954, 1957.58,1960-61,1969-71 i 1973-75. godine.
 

Skepticizam u pogledu finansijske politike FRS povećava se. „Kamate po hipotekarnim kreditima, - piše nemački DiePresse– pale su niže od najnižih, a tržište nekretnina, koje je zaribalo, nikako da se obnovi... Bez obzira na niske kamate za potrošačke kredite, želje Amerikanaca da kupuju su, izgleda, sasvim splasnule, jer su pritisnute brdom dugova, akumuliranih tokom decenija. Nova era jeftinih para priprema tlo za sledeći balon, ali i krizu“.
 

Doći će dan, kada će FRS poželeti da se oslobodi od danas i ranije kupovanih državnih obligacija, i tada će se ponovo uzdrmati Vol-strit.
 

MMF i Svetska banka sada se pribojavaju, da će priliv „vrućih para“ dovesti do formiranja balona aktiva u Aziji. Devalvacija dolara izazvaće višak likvidnosti i ogromne sume počeće da traže izlaz, zaobilazeći kontrolu nad hedž-fondovima i finansijskim aktivama, koja je u SAD i Evropi veoma stroga. U Aziji je takva kontrola znatno slabija. I krupni hedž i penzioni fondovi pokušaće da svoja sredstva plasiraju na azijskim tržištima. A priliv „vrućih“ para u zemlje Azije može dovesti do formiranja „balona“ i snažne eksplozije inflacije.
 

Toga se i plaše kineski ekonomisti. Uostalom, ne samo kineski. „Predsednik Rusije će insistirati na tome, da se takve operacije realizuju uz prethodne konsultacije ključnih učesnika G-20“ – izjavio je pomoćnik prdsednika Rusije Arkadij Dvorkovič povodom poslednje odluke FRS. Međutim, mi imamo u vidu i izjavu Baraka Obame u vezi sa ovom odlukom – „to je dobro ne samo za Sjedinjene Države....“ I Obama će upravo i pokušati da primora „dvadesetoricu“ da igraju uz takvu „muziku“...

Jelena Pustovojtova,