U ono doba kada se Saveznici nisu mogli dogovoriti da nam pomognu što u ljudstvu, municiji i svemu ostalome, Kraljevina Srbija je, krajem 1915, propala. U onom južnom delu naše na kratko pokorene otadžbine, koji su zaposeli Bugari, nije više bilo nikakvih vesti o našoj vojsci niti sa Krfa, a još manje sa severa Afrike. Iako je Bugarska bila uveliko članica Crvenoga krsta, potpuno svaka srbska vojna pošta, koja je išla preko pomenute humanitarne organizacije, bila bi javno uništena, a nesrećni primaoci morali su još da plate okupacionu globu. Oni koji nisu imali novca da plate tu globu, bili bi što batinama, kundacima i cokulama tučeni skoro do smrti. Ovo nisu činili samo vojnici po naredbi, već i oficiri i podoficiri..., piše Politika.
Naši izgnanici su i pored svega ovog imali jednu jedinu nadu da će im pisma ipak stići do njihovih ognjišta zahvaljujući hrabroj Mariji Rajković (dev. Naumović) iz Leskovca. Ona bi pristiglu poštu dobijala od Crvenog krsta i to pre no što bugarske vlasti oduzmu radi spaljivanja i krišom raznosila kao prava poštarka, ne bojeći se u svakom trenutku niti za sebe, niti za svoju porodicu, a zbog čega dobi nadimak Muška Marija. Evo nešto više podataka o ovoj našoj Jovanki Orleanki...
Iako je od onda proteklo jedno stoleće, priča o njoj, kao izuzetnoj osobi još uvek je u živom sećanju, ali na žalost samo kod malog broja starijih Leskovčana. Marija Rajković bila je majka petoro dece. Zbog kraja odakle je bila rodom, dovoljno je znala bugarski i po nešto nemački što joj je omogućilo da se probije kroz razne barikade sve do Kruševca i austro-ugarske okupacione oblasti, gde se tada vijorila zastava Crvenoga krsta iz Ženeve.
– Dotle već beše Crveni krst u Kruševac zarabotija i ja sam si već ufatila vezu sas njega. I sprovodila pisma i amaneti za naše Leskovčanke. Lagala sam kako sam znala i umejala. Neki put sam krila pisma u pasulj, neki put u brašno, neki put u umu... Jedared sam išla u Kruševac na tri dana i otud grdnu poštu izdonela... – sećala se Marija Rajković po svršetku Velikoga rata.
Ova stvarno hrabra žena bila je stasita, vitka i sasvim otresita, svirala je duduk (vrsta jermenske pastirske frule), pucala iz pištolja i imala oko sokolovo, pušila na čibuk... Duboku crninu je nosila do kraja života oplakujući sina koga su joj Bugari ubili tokom okupacije u jednom od njihovih zloglasnih logora.
Ravno šest meseci nije bilo ni glasa od naših preživelih ratnika pre nego što je Marija uspela da donese njihova prva pisma u Leskovac. Raznosila ih je po kućama pod okriljem noći, dok je trajao policijski čas i najčešće, baš u gluvo doba. Bugari su je više puta bezuspešno privodili, a svoj plemeniti naum nije ni u jednom času odbacila, jer je bila nesavladiva, iako je veoma dobro znala šta se može desiti njoj i njenoj porodici. Veoma česta pogubljenja i zverska mučenja Ugara i Bugara su zgrozila ceo ondašnji saveznički svet zahvaljujući Arčibaldu Rajsu, ali nju očigledno ništa od toga nije je moglo uopšte pokolebati... Pored svog nauma i drskosti – uistinu, odvažne sreća čuva! − imala je jatake, koji je nisu samo sakrivali, kada je to bilo neophodno, već i pomagali. Dobar deo njenih jataka bili su članovi Leskovačkog crkvenog hora „Branko” (osnovanog 1887). No, na kraju bugarske vlasti su je poslednji put uhapsile i sprovele u kazamat u Pirotu, u kome je provela celih devet meseci. U rodni Leskovac vratila se sa srbsko-francuskim oslobodiocima 1918. godine.
– Bogme, videše Bugari da sam postala za nji’ golema opasnost. Pa tek jedan dan, baš na Svetog Gligorija (Sv. Grigorije Dekapolit – 20. novembar – što prethodi Vavedenju – po Julijanskom kal.), eto ti ga jedan sudija sas dva vojnika, s bajoneti na puške, i odvedoše me... – pripovedala je Marija.
Kao promućurna osoba uspevala je da podmiti i vrbuje neke bugarske vojnike koji su tajno počeli sarađivati sa njom, ali i te veze su na kraju presahle...
Marija Rajković je i po svršetku Velikoga rata nastavila sa svojim plemenitim radom, zbog čega su je njeni Leskovčani cenili i poštovali, ali od otadžbine nije stekla baš ništa. Umrla je 1938. godine, bez penzijem ili bilo kakvog drugog zvaničnog društvenog priznanja (orden, medalju, zahvalnicu). S njenom smrću Marijina junačka dela brzo su kopnila, jer je uskoro počeo još jedan Svetski rat. Osim usmenih priča o njoj kod starijih, jedini pravi trag o njenom stvarno junačkom podvigu ostao nam je pribeležen u onovremenom listu Leskovački glasnik. Žalosno je što jedan takva srbska junakinja ni danas u Leskovcu nema niti ulice, trga, parka ili osnovne škole sa njenim imenom, a kamo li valjanog i dostojnog spomenika.
Inače, ova naša heroina iz Velikog rata, Marija Rajković, bila je rođena sestra armijskog đenerala Jovana M. Naumovića (1879–1945) i advokata, a kasnijeg sudije Todora Naumovića. Takođe, ona beše i rođaka slavnog košarkaša Trajka Rajkovića (1937–1970) i akademika Aleksandra Mladenovića (1930–2010)...
Kosta Đ. Knežević,
Politika 
