Kako su kineske bande pola veka harale Rusijom

Decenijama ni Rusija ni Kina nisu mogle da izađu na kraj sa surovim i nemilosrdnim hunhuzima. Ti banditi su pored uobičajenog razbojništva učestvovali i u sudbonosnim političkim procesima na Dalekom istoku.

Uz divlje krike i psovke sa jezivim maskama demona i čudovišta oni su upadali u sela, pljačkali i ubijali sve redom. Kineski banditi poznati kao „hunhuzi“ uterivali su strah u kosti stanovnicima severoistočne Kine i ruskog Dalekog istoka, piše Russia beyond.

Lepo odeveni i solidno naoružani 

Hunhuzi na Sahalinu.

Public domain

U Mandžuriji i ruskom Primorju su u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka dejstvovale bande koje su dobile naziv „hunhuzi“. Pristupali su im lopovi, dezerteri iz armije dinastije Ćing i kineski doseljenici u Mandžuriji koji nisu hteli da rade teške poslove u rudnicima.

U bandi je moglo biti od 2-3 do nekoliko stotina članova. Za veće akcije hunhuski odredi su se udruživali i postajali moćna sila koja je mogla ugroziti čak i manje gradove.

Kineska banda na konjima za vreme bitke kod Mukdena (danas Šenjang).

P. F. Collier & Son

To nisu bile odrpane šumske skitnice. Hunhuski bandit je bio dobro odeven i imao je solidno oružje. Ponekad je teško bilo razlikovati ga od običnog trgovca.

Od Kine do Rusije

Mandžurija je bila idealno mesto za delovanje bandita. Taj kraj je bio slabo naseljen, a Peking je bio daleko, tako da vlada dinastije Ćing nije dobro kontrolisala Mandžuriju a lokalne vlasti nisu imale dovoljno resursa za efikasnu borbu protiv hunhuza.

Kuća u kojoj žive „manzi“ u Usurijskoj tajgi.

Archive photo

Slično je bilo i u susednom Usurijskom kraju, koji pripada Rusiji. Taj region je bio još uvek slabo kolonizovan, a u takvim uslovima ni granica između Ruske imperije i imperije dinastije Ćing nije bila dobro čuvana. Tako su hunhuzi bez problema prodirali u rusko Primorje i vraćali se u Kinu.

A ponekad se nisu ni vraćali, jer su nalazili jatake među usurijskim Kinezima, takozvanim „Manzima“. Hunhuzi su se tamo često predstavljali kao borci za oslobođenje iskonskih kineskih teritorija koje su zauzeli zapadni varvari.

Manzovski rat

Hunhuzi su na ruskoj teritoriji pljačkali stoku i ostala dobra, švercovali opijum i ilegalno kopali zlato. Ovo poslednje je prouzrokovalo prvi veliki oružani okršaj između kineskih bandita i ruske vojske.

Zlato je pronađeno 1867. godine na ostrvcetu Askold udaljenom 50 km od isturenog vojnog položaja Vladivostok (koji je 1880. godine postao grad). Stotine Manza i hunhuza su krenule na ostrvo da okušaju sreću.

Nekoliko puta ih je rasterala posada ruskog ratnog parobroda „Aleut“, ali su se oni uvek ponovo vraćali. Na kraju je izbio oružani sukob u kome su ubijena tri mornara. Hunhuzi su demonstrativno iskasapili leševe naočigled posade ratnog broda koja je žurno napuštala to mesto.

Rusko-japanski rat. Zarobljeni hunhuzi kod Ljaojanga.

TASS

Usledila je serija okršaja koji su poznati kao Manzovski rat. U proleće i leto 1868. godine Manzi i hunhuzi su napali ruske isturene vojne položaje, opljačkali i spalili nekoliko sela i poklali sve hrišćanske porodice u njima. Ruska vojska je zauzvrat spalila nekoliko naselja Manza gde je banditima pružano utočište, a sredinom jula su razbojnički odredi likvidirani ili proterani u Mandžuriju.

Ruski upadi u Kinu

Pripadnici obezbeđenja Kineske istočne železnice sa grupom uhapšenih hunhuza. Mandžurija, početak 20. veka.

Hunhuzi su divljali na ruskoj teritoriji, a zatim prelazili granicu gde ih ruska vojska nije mogla goniti. To nikako nije odgovaralo ruskim vlastima, te su ponekad kozački odredi goneći Hunhuze zalazili duboko na kinesku teritoriju.

Ruske trupe su 1879. godine planski ušle na kinesku teritoriju i spalile veliko utvrđenje Hunhuza kraj jezera Hanka.

Rusko-japanski rat. Pogubljenje hunhuza.

MAMM/MDF/russiainphoto.ru

Peking nije uvek negodovao zbog takvog povređivanja državne granice. Lokalnim kineskim vlastima je bilo daleko važnije da se izbore sa hunhuzima, pa su često diskretno molile Ruse da nastave sa gonjenjem bandita i na kineskoj teritoriji.

Hunhuzi i politika 

Rusko-japanski rat. Bolničari prenose ranjenike.

MAMM/MDF/russiainphoto.ru

Za vreme Bokserskog ustanka 1899-1901. godine protiv pritisaka zapadnih sila hunhuzi su se često udruživali sa ostacima poraženih odreda dinastije Ćing i borili se protiv ruskih trupa. Iako se znalo da su razbojnici, mnogi Kinezi su ih zbog te borbe tretirali kao poslednje branioce otadžbine od stranih agresora.

Hunhuski banditi su se u Rusko-japanskom ratu 1904-1905. borili kao najamnici na strani jednih i drugih. Između ostalog, vršili su diverzije na Kineskoj istočnoj železnici u Mandžuriji. Tu prugu je izgradila Rusija po narudžbini kineskih vlasti i njome su se snabdevale ruske trupe na Dalekom istoku.

Železnička stanica Huangutun posle eksplozije. Pokušaj atentanta na Džang Cuolina lidera Fengtianske klike u kome je zadobio smrtonosne povrede.

Public domain

Posle pada Kineske imperije 1911. i Ruske imperije 1917. godine na Dalekom istoku je nastupio period bezvlašća u kome su se hunhuzi osećali kao riba u vodi. Dok je u Rusiji besneo građanski rat oni su pljačkali tamošnje stanovništvo i s vremena na vreme su se borili kao najamnici čas na strani „belih“, čas na strani „crvenih“, a ponekad i na strani Japanaca koji su se u aprilu 1918. iskrcali u Vladivostoku.

Vrhunac svoje moći hunhuzi su doživeli za vreme raskola u Kini. Bivši vođa bande Džang Cuolin je postao vladar Mandžurije, a do juna 1928. godine je čak upravljao celom Kinom. On je za vreme Rusko-japanskog rata postavio svog „kolegu“, bandita Džanga Cungčanga , za gubernatora provincije Šandung.

Kineski general i mandžurski vojskovođa Džang Cuolin.

Tokom 1930-ih je sovjetska vlast znatno pojačala kontrolu državne granice sa Kinom i ozbiljno se pozabavila problemom kriminala u Primorju. I Japanci su se efikasno borili protiv bandita. Oni su 1928. likvidirali Džang Cuolina, a tri godine kasnije su zauzeli Mandžuriju. Već početkom 1940-ih hunhuski banditi nisu više imali nikakvog uticaja na Dalekom istoku.

Rusko-japanski rat. Ručak na stražarskom mestu.

Sergej Orlov/MAMM/MDF/russiainphoto.ru

Boris Jegorov, Russia beyond.