„Prirodna Albanija“: ciljano kretanje po suprotnoj traci

Poslednje utočište nitkova je patriotizam, rekao je engleski književnik i lingvista Samjuel Džonson. Govorio je on o vrstama patriotizma koji su mnogi u sva vremena i u svim zemljama činili pokrićem ličnih interesa.
 

Novi balkanski pokret Za prirodnu Albaniju planira već za nekoliko godina da ujedini u jednu državu sve albanske zemlje, koje sadrže delove zemalja kao što su Srbija, između ostalog Kosovo, Crna Gora, Makedonija i Grčka.
 

Pokret je osnovan u Tirani krajem oktobra. Većina lokalnih političara ovu činjenicu je ignorisala, zato ju je podržao lider nacionalističkog kosovskog pokreta Samoopredeljenje Albin Kurti, koji smatra okupatorima ne samo Beograd, već i UN sa EU, kao i Ragmi Mustafa (da istaknemo – predsednik srpske opštine Preševo u Srbiji), koji otvoreno podržava pregovore između Srbije i Kosova kao dve nezavisne države.

Prvi udarac novopečenih „panalbanista“ neočikivano je primila prosperitetna Crna Gora, koja se pre nekoliko godina sporazumno „razvela“ od Srbije, samim tim izbegavši neophodnost da ispunjava obaveze pred Hagom i da rešava problem teritorijalnog integriteta. U Crnu Goru ulivaju milione strani investitori, Podgorica se dobro kotira kod evropskih činovnika, vlasti prognoziraju da će se zemlja do 2015. već naći u EU.
 

Na tom fonu lider pokreta Za prirodnu Albaniju Kočo Danaj, koji je između ostalog svojevremeno bio savetnik četiri visoka albanska političara, insistira na organizaciji referenduma u Crnoj Gori. Na njemu će se navodno lokalni Albanci izjasniti da li žele da žive u jedinstvenoj državi sa svojim zemljacima. Danaj obećava novom Monte-Karlu da će se podrška ujedinjene albanske države uvećavati ako Podgorica ne obrati pažnju na prava albanske manjine u Crnoj Gori. Pod pravima albanske manjine podrazumeva se ni više ni manje do autonomija ili nezavisnost. Poznata priča.
 

Zanimljivo je proučiti sajt pokreta Za prirodnu Albaniju: podržavaju ga ljudi sa parolama poput „ko ne veruje u ujedinjenje albanskih teritorija, taj nije Albanac“. Izdajnicima se smatraju albanski političari koji su izjavili da se štićenici Koča Danaja bave političkim marketingom. Kada ne bi bilo takvih ljudi koji se dodvoravaju Srbiji i drugim zemljama, bar sto godina ranije bila bi već formirana jedinstvena Albanija.
 

Između ostalog, u samoj Albaniji veliki značaj novom pokretu ne daju. Tiranski istoričar Fatos Badžaku nazvao je ideje stranke apsurdnom, koji niko u zemlji ne uzima za ozbiljno. Ne veruje u politički potencijal pokreta ni analitičar i novinar Arben Andoni:
 

Pojam Velika Albanija u opticaju je kod određenih radikalnih krugova i prihvata se pre kao neki poetski postupak, pompezan i glasan. Ova koncepcija je u arsenalu onih koji loše znaju istoriju uopšte. Koristi se u cilju da se sakupe poeni i da se uklopi u politički sistem Albanije uoči novih izbora. U datom trenutku Albanija i Kosovo postoje kao nezavisne države, one nisu usmerene na stapanje, svaka želi sama da se integriše u veliku evropsku porodicu. Prilikom stupanja u EU novo prekrajanje granica i pretenzije nacionalnih manjina na Balkanu će otpasti same po sebi, smatra Arben Andoni.
 

Ispada do sada smo govorili o grupi marginalaca? Ruski balkanolog Aleksandar Safonov ima drugo mišeljenje na taj račun:
 

Problem se sastoji u tome što iza svake ovakve nacionalističke snage stoje značajne polukriminalne grupacije koje brane svoje ekonomske interese. I ako je realni tok zakulisnih dejstava nepoznat širokoj publici, „ujedinjavajući“ programi kao neki evaluisani odraz glavnih ciljeva izlaze na svetlost dana. Nesumnjivo, nezavisnost Kosova je podstakla i ranije postojeće nacionalističke pokrete, posebno u albanskoj sredini.
 

Aleksandar Safonov smatra da su upozorenja Rusije o opasnosti priznavanja nezavisnosti Kosova bila i ostaju umerena i dosledna. Druga je stvar što bi većina evropskih država više volela da ih ignoriše. Naravno, udobnije je tvrditi kao stari vergl da je Kosovo jedinstven slučaj.
 

Po svemu sudeći naprasno, zato što ako čovek za volanom vidi kako neko pred njim preseca punu traku, on postavlja prirodno pitanje – ako ovaj može, zašto ja ne mogu. Kada je mnogo onih koji voze suprotnom trakom, po pravilu dolazi do strašne nesreće. Opravdavati se da je to put koji je izgradila EU besmisleno je. I da li je bio za volanom iskusni vozač ili još jedan sumanuti „patriota“ više nije važno.