BitLab hosting
Početna stranica > Novosti

Najmlađi član Saveza pisaca LNR-a: Želim da odrasli shvate do čega vode njihove odluke i da nauče da snose odgovornost za to

Najmlađi član Saveza pisaca LNR-a: Želim da odrasli shvate do čega vode njihove odluke i da nauče da snose odgovornost za to
07.07.2020. god.
Faina Savenkova je najmlađi član Saveza pisaca Luganske Narodne Republike. I šampion u tekvondou. Ima samo 11 godina i završava šesti razred. Mnogo voli Srbiju i Emira Kusturicu. Faina piše pozorišne komade i priče. Objavljivali su je poznati časopisi iz Rusije i LNR, dobila je nekoliko nagrada.


Jedanaestogodišnja Faina Savenkova iz Luganska je najmlađi član Saveza pisaca Luganske Narodne Republike. Voli da piše bajke, eseje, a rat u Donbasu takođe je ostavio trag na njen stvaralački rad. Devojčicu, ali već pravog pisca iz Luganska smo zamolili da nam kaže nešto o njenom radu ali i to da li je rat uticao na njeno stvaralaštvo. 

Ljudi se bave umetnošću kroz bol, šta te je navelo da pišeš? Odakle toliko energije? Šta vas je potreslo u životu?

- Možda se to još više tiče odraslih. Za mene je kreativnost delenje radosti ili barem nade. Za mene je kreativnost delenje radosti ili barem nade. . Nikad nisam razmišljao o silama, da budem iskrean. Mislim da puno stvari pomaže da se krene dalje, čak i ako ste već spremni očajavati i prestati.

Šta želiš da poručiš svojom kreativnošću da doprete do ljudi?

- Verovatno ste u pravu i oni zaista prolaze kroz umetnost kroz bol, ali tuđi me bol naterao na to. Volim kad se ljudi nasmeju, a sada su osmesi na licima prolaznika retkost. Svi se bave svojim poslom, svi se negde žure, brinu se o nečemu i zaboravljaju trenutke. Moja majka i brat su od detinjstva svako veče pokušavali da gledaju zalazak Sunca. Jasno je da nema vremena za takvo nešto, želju, pogodno vreme i još mnogo toga. Ali svaki takav zalazak Sunca je jedini, neće se ponoviti i dostojan je osmeha. Čini mi se da su moje priče podsetnik da se lako omrzovoljiti ili uznemiriti, ali nemojte zaboraviti da to nije najvažnije u životu i da postoje mnoge druge stvari koje su vedre i nadahnjujuće. Čak i ako vam sve ispadne iz ruke, možete pokušati da pronađete snagu da sve popravite u sebi. Stoga ne mogu reći da pišem samo za decu ili samo za odrasle.


Kako rat menja ljude, zašto? Šta on rodi u ljudima?

- Složeno pitanje. Svi su ljudi različiti, pa se verovatno menjaju na različite načine. U 2018. godini u biblioteci Gorki održana je izložba radova studentskih umetnika posvećenih ratu u Donbasu. Na ovoj izložbi bila sam sa bratom i majkom. Najviše od svega toga dana se sećam ni samih slika, već onog trenutka kada je moja majka zaplakala. Prvi put nakon toliko godina. Onda sam samo stajala i nisam znala šta da kažem ili radim. I još uvek ne znam. Mislim da rat otkriva ljudima ne neki osećaj ili kvalitet, već dušu. U običnom životu ona je negde unutra i sigurna je, ali ovde - u ratu, drugačiji je život i drugačiji svet, čak i ako je malo sličan uobičajenom. Ovde duša nije sakrivena, ovde je napolju i štiti čoveka, ali ona postaje i sama bez odbrane. Čini mi se, dakle, da su ljudi u ratu sposobni i za snažno delovanje i u isto vreme su tako krhki.




Šta mislite o ljudima s druge strane? Kakvi su?


Svugde su isti ljudi, zar ne? Oni se menjaju ne imaginarnim granicama koje je neko izmislio, već verovanjima. A nakon toga, zamišljeno razdvajanje postaje stvarno, unoseći nerazumevanje i neprijateljstvo. Definitivno nema mržnje prema njima. Samo želim da odrasli shvate do čega vode njihove odluke i da nauče da snose odgovornost za to. I nekako ispada nečasno. Ja sa 11 godina učim, u principu, sve što želim, ali sam sama odgovorna za svoje postupke i ne trčim prema roditeljima sa optužbama i ne plačem za pomoć svaki put kada pogršim. A neki odrasli ne mogu čak ni da priznaju svoje greške, a da ne spominjemo da ih ispravljaju.


Imaš vrlo dobre tekstove. Gde nalaziš dobrotu?

U specijalnoj prodavnici (smešak). Pokušavam da je vidim u svetu oko sebe, u onome što volim. Ali shvatila sam da svaka kreativnost nije samo ono što vi stvarate, već i ono što drugi vide u njoj. Stoga se ispostavlja pomalo čudno - ponekad ljudi gotovo u potpunosti izmene značenje onoga što su pročitali, prilagođavajući sve za sebe, pronalazeći nešto potpuno novo u tome. U stvari je veoma zanimljivo i omogućava vam da razumete kakva je osoba pred vama. Ispada da moje priče nisu toliko moje misli i raspoloženja, koliko misli i raspoloženja čitatelja. Osim ako je možda iz nekog razloga skrivena od drugih i gotovo zaboravljena.



Kakve ljude voliš? Da li osećaš dobre i lažne ljude

Volim svoje najmilije, a samo pokušavam da se povežem sa ostalima. Sa svima. Jasno je da do sada često pogrešim kod ljudi. Da biste razumeli i osetili ko je pred vama, trebate komunicirati sa tom osobom. Imam prijatelja koji uvek ispunjava svoja obećanja i nije me prevario ni jednom, čak ni u malim stvarima. Ali malo je takvih ljudi koji su u stvarnosti odgovorni za svoje reči. I ne volim kad mi laskaju. Ovo nije samo nepošteno, već i ne dozvoljava vam da na vreme vidite i ispravite svoje greške, ako ih ima.

Da imaš jednu želju, šta bi uradila?

Pa, to je tako nepošteno, čak je zlatna ribica ispunjava tri želje. Naravno, da se rat što pre završi. Sergej Galanin, koga sam nedavno upoznala preko Fejsbuka, ima pesmu "Raj", a tu stoji stih:

"Još jednom, raj je prepun dece, oni su odgovorni za odrasle."

Volela bih da svaki put kada odrasli donose odluke, da se podsete ovog stiha.

Misliš li da umetnost može doneti mir, okončati rat?

- Već sam rekla da umetnost jeste ono što ljudi žele da vide. Bojim se da nijedna veština pomirenja neće pomoći. 
Kreativnost može promeniti i pomiriti sve, samo ako ljudi sami žele da se promene i pomire sa nekim. To može postati nešto što će vam dati snagu i samopouzdanje da napravite prvi korak na tom putu, da ga smatrate magičnim potezom za sebe kako biste dali ubrzanje. Ali ako to ne želi, onda umetnost neće ništa promeniti.

Poželiš li da dođeš u Kijev i prošetaš se gradom?

- Da, naravno da volim da putujem. Mnogo sam čitala o Kijevu i volela bih da ga vidim uživo, jer su to potpuno različiti osećaji - čitati o nečemu i zaista to videti u stvarnom životu, a ne u sopstvenoj mašti. Ali, bojim se da to neće desiti uskoro. Zbog svog učešća na festivalu "Zvezde iznad Donbasa" nisam sigurna da bih mogla lako doći u Kijev. Odrasli učesnici festivala su na spisku „Mirotvorca“, ali ne znam za sebe.


Misliš li da ljudi koji žele rat ili su ravnodušni prema njemu, sposobni za dobru umetnost?

- Iskreno, ne znam šta je dobra ili loša umetnost i ko odlučuje. Umetnost je stvar ličnih iskustava i misli, zar ne? Stoga, svako za sebe određuje šta je dobro, a šta loše, a ispada da nije stvar samo u političkim ubeđenjima. Ako je reč "dobro" značila "dobro", onda je malo verovatno. Ako osoba želi da neko umre, a rat je smrt, tada se ta osoba teško može nazvati dobrom po onome što čini. O
no što on čini, njegova mržnja prema drugima ili licemerje u nekim slučajevima biće primetni očigledni
.

Gde bi najradije otputovala i sa kim?

- Volim da putujem, volela bih da idem svuda. Volela bih nekako da odem u ruski grad Ribinsk, gde živi moj prijatelj - divni muzičar Mitja Kuznjetcov. Da, gde puno. Prijateljice moje mame živi u Berdansku, koju dugo nismo videli, jer ona ne može doći k nama, niti mi joj. Sam svet je tako ogroman i svuda možete pronaći nešto zanimljivo. Naravno, putovanje je najbolje sa onima koje volite. Za mene je to porodica.

Imate toliko puno odraslih prijatelja, imaš li vršnjaka prijatelja?

- Da, i ja sam obična osoba. Imam kolege iz razreda, sa kojima se družim. Prijatelji na treningu, sa kojima se zagrlim nakon borbe, jer se borba u sportu i stvarnom životu ne može mešati. Mi smo suparnici samo u borbi, ali ne i neprijatelji u životu. Na internetu često komuniciram s prijateljima vršnjacima iz drugih gradova.


Šta bi porućila Ukrajincima koji se nalaze s druge strane razgraničenja?

- Ne volim da delim ljude na „naše“ i „strance“, „one“ i „ove“. 
Verovatno bih volela ne toliko da govorim koliko bih želela mir. Za sve nas. Iz srca.

Kada bi govorila u UN-u, šta bi poručila svetu?

- Teško da ću tamo biti. Ali kada bi se to desilo, onda sigurno nikoga ne bi krivila, već bi tražila da se okonča ova čitava noćna mora u Donbasu.

Šta je najvažnije u životu? Šta ti misliš?

- Oh, nikada me o tome nisu pitali, izuzev možda vezano za školske predmete. Za mene je to porodica, sposobnost da budem ja, sposobnost da čujem druge. Svako odlučuje šta mu je važno. Ovde si! Najvažnije je da budete u stanju da sami odlučite šta vam je važno, a šta nije.

 



  • Izvor
  • Tanjug
  • foto: © Lidiя Oprenko / eadaily.com// vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Nova raketa je uspešno testirana, rekao je ruski predsednik na sastanku u Kremlju.


Izjave ruskog predsednika nisu prazne priče kao one evropskih političara, rekao je mađarski lider.


Moskva mora biti „primorana“ na mir kroz snagu, izjavio je ukrajinski lider.

Iako mnogi smatraju da je kuhinja samo funkcionalna, zapravo mož


Međunarodni krivični sud u Hagu optužio je izraelskog premijera za ratne zločine u Gazi


Ostale novosti iz rubrike »