Ruski dobrovoljci u bici za Belanicu

2. juna 1999. godine, negde u popodnevnim časovima, jedinice 252-ge oklopne brigade Vojske Jugoslavije su obnovile napad na „ušančene“ šiptarske teroriste koje su dobro utvrdile naseljeni punkt Belanicu. Ovo selo se nalazi nedaleko od nešto većeg naseljenog mesta Mališevo, na Kosovu i Metohiji. U ovom rejonu se nalazi veća grupa terorista iz sastava OVK. Osnovni zadatak manje taktičke grupe 252-ge oklopne brigade, u kojoj su se nalazili u ruski dobrovoljci, se svodila na uništenje terorističke grupe i definitivno oslobađanje ovog sela,piše portal Mars.online, na čijem linku može da se vide i ekskluzivne fotografije, prenosi Russia beyond.

Napad na Belanicu u dva talasa

Borbe su tog dana otpočele od ranih jutarnjih časova. Jedinice Vojske Jugoslavije su sa veoma ograničenim snagama pokušale da uđu u Belanicu, međutim usled mestimično jakog otpora iz velikog broja dobro utvrđenih kuća, napad nije imao planiranu dinamiku. Interventna grupa ove brigade u kojoj su se nalazili i ruski dobrovoljci, pretrpela je tom prilikom osetne gubitke. Nije bilo poginulih, ali je skoro većina ljudstva bila ranjena. Nekoliko boraca je zadobilo teže povrede i moralo je da se izvuče sa poprišta sukoba u lokalnu bolnicu, na dalju hirurušku obradu. Jedan od njih je bio i komandant interventne grupe sa nadimkom „Tarot“ koji zadobio povrede glave i gornjih ekstremiteta, i koji je u nesvesnom stanju prebačen u medicinsku ustanovu. Međutim, čim je došao svesti, komandant „Tarot“ je pokidao i povadio sve katetere iz svog tela, zaustavio prvo vozilo koje je video, i vratio se u jedinicu  koja se spremala da obnovi svoj napad.

Negde oko 14č počeo je drugi napad na Belanicu. Ovog puta pristupilo se njegovoj boljoj organizaciji. U tu svrhu je upotrebljen i jedan tenk T-55 koji je bio pozicioniran na dobrom mestu neposredno pokraj sela. Napad je otpočeo tako što je 55-ica ispalila nekoliko granata po isturenim terorističkim vatrenim tačkama. Istovremeno, taktička udarna borbena grupa koja se mahom sastojala od ruskih dobrovoljaca krenula je u čišćenje Belanice. Neposrednu vatrenu podršku ovoj grupi je obezbedio 3-vod VJ. Uloga 3-ćeg voda je bila da zaštiti leđa i bokove ruskoj grupi, koja je poput klina prodirala u dubinu sela.

Napadne jedinice su se razdvojile i formirale „trojke“ koje su pokrivali mitraljezi M-84. Masovnom upotrebom ručnih bombi neprijatelj je isteran iz prednjih kuća na ulazu u Belanicu, koje su prethodno pretvorene u snažne vatrene tačke.

Njegovim daljim potiskivanjem, napadna grupa se probila do vertikalnog zida visine tri metra, gde je nakratko zastala radi dodatnog pregrupisavanja i razrade daljeg toka napada. Komandant ruske grupe sa nadimkom „Taro“ je u tom momentu doneo odluku da se zauzme treći utvrđeni objekat koji se nalazio u sistemu odbrane sela. Ovaj napad su u sadejstvu izveli Srbi i Rusi. Ruski dobrovoljci su sa svojim komandantom uspeli da ovladaju celokupnim dvorištem i zauzmu prvi sprat objekta.

Prilikom ove akcije istakao se zamenik komandanta izviđačko-diverzatskog voda Slobodan Krdžić zvani „Krdža“. Ovaj veoma hrabri i fizički besprekorno spreman borac je uspeo da zauzme potkrovlje objekta čime je u potpunosti likvidirana teroristička uporišna tačka. On je tom prilikom zaplenio jednu snajpersku pušku i veliku količinu municije i dodatne opreme koju su u bekstvu napustili šiptarski teroristi.

Zahvaljujući svojoj telesnoj građi (delija od dva metra), „Krdža“ je sa potkrovlja kuće kroz razbijeni crep video teroristu koji se nalazio sa druge strane kuće koja je bila opasanana visokim zidovima. On je koristeći zaplenjenu snajpersku pušku likvidirao teroristu preciznim hicem u predelu glave. Blagim pokretom palca desne ruke preko svoga grla „Krdža“ je signalizirao ostatku grupe da je meta neutralisana.Ostali delovi 3-ćeg voda koga su činili srbski borci se za to vreme nalazio u ranije zauzetim objektima, na samom ulazu u Belanicu.

Bitka za Belanicu: Protivudar brojnijih terorističkih snaga

Neprijatelj je iz svog raspoloživog oružja otvorio vatru po objektu u kome se nalazio „Krdža“ sa ruskim saborcima. Fokus njegovog dejstva je bilo potkrovlje kuće u kome se nalazio odlučni srbski snajperista koji je minut ranije usmrtio jednog teroristu.

Najveća koncentracija vatre je dolazila iz objekata koji su se nalazili u dubini sela, i pojasa opasanog visokim drvećem u kome je bila zgrada osnovne škole.. Na sve strane su počeli da „zvižde“ meci. Komandant „Taro“ je odlučio da napravi rotaciju vojnika u samom objektu. On je pozvao jednog ruskog dobrovoljca koji se zajedno sa „Krdžom“ nalazio na tavanu, da se spuste sprat niže, a gore poslao trojku ruskih dobrovoljaca koji su posedovali još jednu snajpersku pušku i mitraljez. Osnovna zamisao je bila da ova grupa pokuša da otkrije tačnu lokaciju gde se nalazi neprijatelj. Ona je trebala vatrom da „veže“ neprijatelja, omogućavajući ostatku grupe (kmd „Taro“, „Krdža“ + delovi 3-ćeg voda) dalji prodor u dubinu sela.

Ruski dobrovoljci su izašli na potkrovlje i napravili dobar raspored. Na dve strane krova su se nalazili snajperisti, a u sredini mitraljezac. Oni su pokušali da lociraju poziciju neprijatelja, tražeći ga po svim dominantnim objektima koji su se isticali u selu. Međutim, neprijatelj je u tom momentu prišao veoma blizu, došavši praktično na 50-100 metara od same kuće. Nastala je žestoka razmena vatre sa bliskog odstojanja. Šiptari su sa nekoliko desetina pušaka „poklopili“ nekoliko otvora na krovu objekta ostvarivši vatrenu supremaciju. Komandant „Taro“, „Krdža“ i još jedan borac su se samonicijativno popeli na tavan, raskopali dodatne otvore i prihvatili borbu sa brojčano nadmoćnijim teroristima.

Odjednom je došlo do stravične eksplozije. Ništa se nije moglo videti od prašine i dima. Jedan od ruskih dobrovoljaca koga je eksplozija odbacila na drugu stranu tavanice uspeo je da otvori oči. Kontuzovan je ležao na podu.Ništa nije mogao da čuje od zujanja u ušima, dok su mu oči bile pune prašine. Kroz gusti oblak dima koji se polako razilazio uspeo je da uoči svog saborca, ruskog dobrovoljca koji je bio za mitraljezom. Lice mu je bilo obliveno krvlju. On je pokušavao da se ustane, ali se posle nekoliko koraka zateturao, i ponovo pao. Nedaleko od njega su nepomično ležala još tri borca. Snajperista se nalazio u suprotnom uglu objekta, kao i njegov saborac. Prvo šta mu je prošlo kroz glavu je da su svi njegovi saborci izginuli.

Šok i refokusiranost je trajao nekoliko sekundi. Uskoro su tri borca koja su ležala u različitim delovima prostorije (mitraljezac, kmd. „Taro“ i još jedan vojnik-strelac) počeli da daju znake života i da polako dolaze sebi. Interesantno je da sva trojica nisu zadobili nijednu ranu, već su bili samo kontuzovani od siline eksplozije. Samo „Krdža“ je ležao nepomično. Njegovu vatrenu poziciju je projektil direktno pogodio i svu silinu eksoplozije usmerio na njega. U tom momentu se prolomio krik komandanta „Tara“:

„Krdžo! Krdžo!“…… „Krdža je poginuo?!“

Slobodan je poginuo na licu mesta. Nije mu bilo spasa.

„Nikoga ovde ne ostavljamo!“ – zagrmeo je komandant „Taro“ dok su još uvek kontuzovani borci krenuli da izvlače telo poginulog srbskog viteza sa potkrovlja. Ovo nije bio uopšte lak zadatak, s obzirom da se radilo o veoma krupnom čoveku. Trojica vojnika su uspela da spuste telo u prizemlje kuće gde su ga prihvatila dva vojnika. Tu su pronašli neko slobodno ćebe i umotali telo u njega, prethodno sa njega skinuvši svu taktičku opremu i pancirni prsluk (ono što je od njega ostalo).„Krdža“ je bio naprosto spaljen sa frontalne strane. U predelu glave u grudnog koša su se nalazile velike rane koja je izazvao praktično direktan pogodak kumulativnog projektila.

Nije se bilo vremena za bilo kakvo tugovanje. Komandant „Taro“ je izdao naredbu trojici svojih podređenih da brzo zauzmu pogodne pozicije i vatrom zaštite grupu boraca koji su izvlačili telo poginulog saborca. Čim je prema neprijatelju upućen prvi rafal, grupa ruskih dobrovoljaca je zajedno sa „Krdžom“ krenula da napušta kuću.

Vest o „Krdžinoj“ pogibiji uskoro se proširila i do susednog položaja koji su čvrsto držali borci 3-ćeg voda. Oni su to saznali od komandira intervetnog voda Dejana Živojinovića zvanog „Brzi“.

 „Brzi“ je tom prilikom pokušao da se dokopa malog transportnog automobila „pincgauer“. On je želeo da uđe kroz desna vrata vozila, ali su terorističke formacije OVK koje su prišle veoma blizu uočile kretanje srbskog borca, u iz svog raspoloživog naoružanja otvorili vatru po vozilu. Pod kišom metaka „Brzi“ je pokušao da pređe na levu stranu vozila gde se nalazio volan. U veoma teškim uslovima on je uspeo da upali vozilo, i krene ka kapiji kuće u kojoj su se nalazili ruski dobrovoljci koji su u rukama nosili „Krdžu“. Na svega tri metra od cilja vozilo je izgubilo kontrolu i ostalo da stoji na sredini puta. Naime, jedan kuršum je ušao kroz zadnji deo kabine vozača i pogodio „Brzog“ u predelu glave. Još nekoliko metaka je „izbušilo“ vetrobransko staklo, dok su i točkovi pretrpeli oštećenja (strana odakle su dejstvovali šiptarski teroristi).

U neposrednoj blizini se nalazilo i borbeno vozilo pešadije BMP-80, koje je delom bilo u liniji vatre između pincgauera i terorističkih snaga, te ga je svojom siluetom štitio od neprijateljske vatre. Naime, bilo je vidljivo kako se kuršumi terorista rikošetiraju o njegov oklop.

Negde u to vreme, došlo je do žestokog sukoba između pripadnika vojne policije VJ i šiptarskih terorista na periferiji sela koji se nalazi 100-150 metara vazdušne linije od ruskih dobrovoljaca. Manja jedinica vojne policije (ne više od nekoliko vojnika) uspela je da se pod borbom probije do jedne dvospratne kuće i tu zauzme odbrambenu poziciju. Međutim, šiptarski teroristi su uz sveža pojačanja izveli napad na ovu kuću koja se našla pod masivnom vatrom napadača. Po njoj su „tukle“ automatske puške, puškomitraljezi i ručni raketni bacači. Grupa „crnih beretki“ je u punom obimu bila paralisana usled velike količine olova koje je bukvalno zatrpalo tu kuću. Ovaj nagli razvoj situacije je preusmerio pažnju neuporedivo brojnijim terorističkim snagama da se koncentrišu na tu kuću, što je stvorilo neophodan vremenski prostor za izvlačenje blokiranih ruskih dobrovoljaca na čija pleća su sada pala dva poginula srbska borca.

Sa mrtvim „Krdžom“ na rukama četiri ruska dobrovoljca su odlučili da krenu ka „pincu“ koji se nalazio u blizini kuće u kojoj su se nalazili. Pošto su uspeli da njegovo telo nekako smeste u transportni odsek vozila, jedan od dobrovoljaca je ušao u vozilo. On je na mestu vozača zatekao beživotno telo Dejana Živojinovića „Brzog“ kome je lice bilo obliveno krvlju. Odmah ga je uhvatio za rukav, gde ga je uz pomoć svog saborca prebacio u zadnji deo pincgauera. Uprkos veoma teškoj situaciji ova grupa ruskih dobrovoljaca na čelu sa kmd. „Tarom“ je uspela da se u punom kapacitetu i bez gubitaka prebaci do vozila. Za volan „pinca“ je seo dobrovoljac omanjeg rasta, dok se na suvozačevom mestu nalazio njegov saborac. Njih dvojica su uspeli da upale vozilo i da ga pokrenu. Pokriveni vatrom svojih saboraca „pincgauer“ je u punoj brzini „proleteo“ kroz brisani prostor i zamakao u dubinu fronta, u kome se nalazila rezerva srbskih vojno-policijskih snaga.

Ostatak grupe je sačekao da padne mrak i da potom krenu u izvlačenje. Oni su u taktičkom rasporedu sa većim međusobnim rastojanjem uspeli da napuste Belanicu i sklone se u jednu kuću koja se nalazila nedaleko od sela. Ruski dobrovoljci su bili iscrpljeni. Čim su ušli u kuću oborio ih je umor. U njoj su prenoćili, bez da su postavili bilo kakvo stražu. Samo su čvrsto zagradili sve prozore i vrata, i jednostavno zaspali. Sa druge strane, ostala dva dobrovoljca su uspela da bezbedno transportuju tela poginulih srbskih boraca koje je očekivala sahrana sa vojnim počastima.

Propusti prilikom pripreme napada na Belanicu

Borbe za Belanicu su definitivno završene istog dana. Naime, terorističke snage koje su branile ovo selo su bile neuporedivo brojnije od napadnih snaga Vojske Jugoslavije. Ako se zna da u ratnoj vojnoj veštini odnos između napadača i onih koji se brane treba da bude 3:1 u korist prvih, u Belanici je bila obrnuta situacija. Naime, grupa od 30-ak srbskih i ruskih dobrovoljaca je ušla u mesto u kome se zabarakadiralo najmanje 300-400 do zuba naoružanih terorista, koji su većinu kuća pretvorili u snažne otporne tačke uvezane rovovima. Dakle, nemoguć zadatak za uspešnu realizaciju, bez obzira na daleko veću borbenu vrednost srbskih trupa u odnosu na terorističke snage. U narednoj etapi komanda Vojske Jugoslavije je uspela da na ovaj pravac dovede krupnija pojačanja koje su se pod bombama NATO agresora postepeno prebacivala. Međutim, likvidaciju terorističkog uporišta u Belanici je zaustavila politika i naknadno potisan Kumanovski sporazum.

Posle neuspešnog napada na Belanicu, srpske snage su mesto stavile u potpunu blokadu. Danima posle toga je nastavljeno puškaranje između zaraćenih strana. Srpske snage su dejstvovale po terorističkim objektima koji su se nalazili na obodima sela. Avijacija NATO je 00-24č pokrivala ovaj region tako da je bila onemogućena šira aktivacija borbene tehnike. Posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma koji je između ostalog podrazumevao povlačenje jugoslovenskih snaga bezbednosti sa Kosmeta, prestala je i blokada Belanice. Poslednja jedinica koja se povukla sa ovog prostora imala je u svom sastavu i ruske dobrovoljce. Njihovo povlačenje su proslavile terorističke snage u selu, koje su nekoliko časova neprestano „šenlučile“.

Sahrana Slobodana Krdžića „Krdže“

Sahrana Slobodana Krdžića je obavljena u njegovom rodnom Čačku. U trenutnu svoje smrti „Krdža“ je ima 25 godina. Slobodanova majka se nikako nije mogla pomiriti sa činjenicom da njenog sina više nema. Jedna od ulica u Čačku danas nosi njegovo ime. Hrabri „Krdža“ je posmrtno odlikovan ordenom „Za zasluge iz oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena“. Jedan od lekara koji je pregledao telo poginulog borca je konstatovao da je uzrok „Krdžine“ smrti projektil koji je ispaljen iz ručnog raketnog bacača „Zolja“.

Sahrana Dejana Živojinovića „Brzog“

Dejana Živojinovića su sahranili nakon dva dana u njegovom rodnom mestu Sirča pokraj Kraljeva. Dejanu je bila 27 godina. Ovaj borac je takođe posmrtno odlikovan ordenom „Za zasluge iz oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena“. Iza Dejana je ostala supruga Željka i njegovo dvoje dece: sin Stefan i ćerka Tijana.

Russia beyond