(Zlo)upotreba Primakova Juniora

01.07.2020. god.

Bard ruske politike Jevgenij Primakov, čovek koji je svoju zemlju spasao katastrofične krize 1998. godine, odlično je razumeo značaj „meke moći“. To je znao i njegov američki kolega Henri Kisindžer koji je prepoznajući dimenzije nove ruske uloge u prevazilaženju jednopolarnog svetskog projekta, iskreno rekao da sa političarima kakav je Primakov, Rusiju treba posmatrati kao suštinski elemenat svakog novog globalnog ekvilibrijuma. Dvojici političkih veterana, ali i prijatelja, bilo je jasno da svetske sile planetarnu moć demonstriraju ne samo modernim raketama već i diplomatijom. Javnom i tajnom. I, da li je onda moguće poverovati da od ovakvih učitelja lekciju nisu naučili njihovi politički naslednici? Ili, još intrigantnije, da li je moguće poverovati da jedan od njih, veliki Primakov, svom unuku Jevgeniju Aleksandroviču, osim zvučnog prezimena, bogate biblioteke i arhive, u amanet nije ostavio preciznu instrukciju da je diplomatija veština mogućeg? U dijapazonu između ove dve dileme može se tragati ka razlozima i motivima zbog kojeg Jevgenija Primakova mlađeg, unuka slavnog ruskog političara i dobrog poznavaoca Balkana, pojedini srbski mediji optužuju za promotera novih inicijativa i (zlo)upotrebljavaju njegove medijske nastupe, dok ga drugi svrstavaju u visoku klasu modernih ruskih diplomata kojeg osim porodičnog pedigrea, krase ljudske vrline, patriotizam, obrazovanje i talenat.

U kampanji čvrstih političkih pritisaka na Srbiju da se (konačno) opredeli i integriše, koji ne jenjavaju ni u jeku globalne svetske krize, logično se „podgreva“ pitanje o (zlo)upotrebi intervjua koji je Jevgenij Aleksandrovič Primakov vodio sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem kada mu je, mimo protokola, više predložio nego što ga je upitao da oformi „tehničku vladu“ sa liderima SZS Draganom Đilasom i Boškom Obradovićem. Javnosti je poznato da je predsednik Vučić prekinuo intervju a pitanje, odnosno predlog, nazvao nepristojnim.

„Drugi greh“ koji mu se stavlja na dušu jeste što je u svoju emisiju neposredno pred dolazak srbskog predsednika Aleksandra Vučića u Soči, 2019. godine, pozvao i jednog od najboljih poznavalaca prilika na Balkanu Nikitu Bondareva, sa kojim je razgovarao o aferi „Krušik“ i izvozu srbskih minobacačkih mina u Ukrajinu, Ujedinjene Arapske Emirate i Saudijsku Arabiju.

Voditelj i njegov sagovornik tada su komentarisali i umešanost ministra srpske policije i njegovog oca u ove poslove, kao i aferu potpukovnika Klebana (GRU) koji je navodno vrbovao i plaćao penzionisanog N.N., potpukovnika Vojske Srbije.

U trenutku kada Srbija afirmiše svoje tradicionalno prijateljstvo sa Rusijom i kada se osnažuje vojna saradnja sa najvećom armijom sveta, groteskno zvuče komentari pojedinih medija da predsednik Putin na čelo „Ruske saradnje“ (Rossotrudničestvo) dovodi poznatog ruskog političara i novinara Jevgenija Aleksandroviča Primakova. Čoveka koji, kako navode, nije naklonjen predsedniku Vučiću! Brine ih i da će osim uloge šefa ove moćne organizacije koja se bavi pre svega humanitarnom i drugom neprofitnom podrškom državama partnerima Rusije ali i svim Rusima u rasejanju, Primakov mlađi biti i ključni ruski čovek za Srbiju. Umesto Aleksandra Babakova za kojeg se spekulisalo da je upravo on ključni čovek za vezu. Navodno, osim kulturne i naučne promocije Rusije u svetu, ove medije brine i da „Ruska saradnja“ finansira demonstracije u državama u kojima su, navodno, ugroženi ruski interesi.

Činjenica je da u krugovima bliskim Administraciji ruskog predsednika već neko vreme Primakov mlađi važi za jednog od potencijalnih kandidata za najvišu funkciju u „Rossotrudničestvu“. Od velikog je interesa da na čelu agencije ruske vlade koja je važan segment ruske izvršne vlasti i koja je, pre svega, okrenuta humanitarnoj i kulturno-naučnoj promociji Rusije u svetu, a ne subverzivnim aktivnostima, bude ne samo vrhunski profesionalac, nego i humanitarac i čovek visokih moralnih nazora. A njegova biografija više je nego impozantna. Krasi ga i detalj da se tokom svoje dugogodišnje novinarske karijere potpisivao pseudonimom Jevgenij Sandro. Nije želeo da ga javnost povezuje sa slavnim dedom. Sandro, inače često ime u Gruziji, odabrao je zbog ljubavi prema Tbilisiju u kojem je provodio najlepše dane detinjstva.

Ko je Jevgenij Aleksandrovič Primakov? Rođen je 1976. godine, u Moskvi. Po obrazovanju je istoričar, po profesiji novinar. O sebi najčešće govori kao o humanitarnom radniku. Otac mu je umro veoma mlad. Od dede kojeg je doživljavao kao očinsku figuru nikada nije tražio pomoć, čak ni na početku karijere koju je započeo kao montažer na televiziji NTV. U to vreme njegov deda bio je ministar inostranih poslova RF, a zatim i premijer najveće zemlje sveta.

Kao mlad novinar je radio i na radiju „Eho Moskve“, koji se smatra otvorenim kritičarem predsednika Putina. U jednom intervjuu Jevgenij je rekao da danas ne može da ih sluša „ne zato što kritikuju predsednika već zato što su se pretvorili u fabriku mržnje i što po njima čovek mora neprestano da se kaje što živi u Rusiji“.

Nakon radija prelazi na televiziju TVS odakle prvi put odlazi kao izveštač na Bliski istok. Boravio je dugo u Iraku, poslednji put 2003, neposredno pred rat kada su mu iračke vlasti uskratile vizu jer je postao „previše kritičan“. Po povratku u Moskvu, deda mu je tada dao savet da „emocije prikriva jer u poslu nisu dobar saveznik“. Stari Primakov je inače imao dugogodišnje lične odnose sa Sadamom Huseinom i njegovim šefom diplomatije Tarikom Azisom.

Dalji put ga vodi na veliku televiziju NTV, gde je posle 2005. godine, bio šef bliskoistočnog biroa sa sedištem u Jerusalimu. 2007. godine prelazi na Prvi kanal centralne državne televizije. Naredne godine postavljen je na mesto šefa dopisništva u Izraelu, odakle pokriva ceo region. Tokom novinarske karijere izveštavao je i iz Avganistana, Palestine… 2011. godine počeo je da radi u Komesarijatu za izbeglice UN. Tokom ove dužnosti boravio je u Turskoj i Jordanu.

Stari Primakov, kreator multipolarnog sveta i „patrijarh ruske politike“, kako ga je svojevremeno nazvao novinar Bi-Bi-Si, ponosan na unukovo iskustvo i uspeh u humanitarnim misijama u neuralgičnim delovima sveta, savetuje ga da pokrene projekat Ruske humanitarne misije (RHM). Organizaciju je osnovao 2010. Posle Palestine i Tadžikistana, mlađi Primakov otvorio je predstavništvo RHM u Srbiji 2015. godine. Deda ga je savetovao i da je „veoma važno raditi na Balkanu a posebno u Srbiji“. Zanimljivost je što je od dede nasledio nekoliko kutija posebne arhive. U jednoj od njih je pronašao fasciklu na kojoj je deda Primakov bez naročitog reda, više kao zabelešku, rukom napisao…“Kosovo, jugokriza, Bosna…“. Bili su u kutiji i stenogrami razgovora sa Alom Gorom, bivšim potpredsdnikom SAD i Miloševićem, kao i dokumentacija o Haškom tribunalu.

Primakov mlađi postao je poslanik u Ruskoj dumi 2018. godine, na predlog najveće i vladajuće partije Jedinstvena Rusija.

U junu 2018., uhapšen je u Kijevu uz obrazloženje da predstavlja pretnju po nacionalnu bezbednost Ukrajine.

Od otvaranja RHM u Srbiji sredinom 2015, Jevgenij Aleksndrovič Primakov je više puta nastupao sa prosrbskih pozicija. Po njegovom mišljenju, Srbija je za Rusiju od izuzetne važnosti i, kako je rekao gostujući na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, najvažnije mesto u Evropi. Srbiju tretira kao jedinog pravog prijatelja Rusije na Balkanu. Smatra da je Srbija na raskrsnici ali da je Rusija neće pritiskati.

„Rusija i Srbija imaju tradicionalno dobre odnose. Mi shvatamo da se Srbija okrenula Evropi i da svoju budućnost vezuje za Evopsku uniju, to nam ne predstavlja problem, jer smatramo da teba razdvojiti orijentaciju od konfliktnosti, samim tim orijentacija Srbije ne mora da znači konflikt sa Rusijom“, rekao je Primakov uz komentar da „Srbija može da postane most koji povezuje istok i zapad“.

Rekao je i da „u sve konfliktnijem svetu…stare elite gube pozicije i nalaze se u nezgodnom položaju. Odluke koje se tiču tržišta, raspodele resursa i finansijske odluke ne donose se više samo iz jednog centra.“ U takvom okruženju opterećenom protivurečnostima i borbom za dominacijom, kaže i „da su srbski i ruski narodi bratski i da to ništa neće promeniti“. Posebno ističe da je u fokusu RHM Kosovo, odakle Srbe istiskuju decenijama a pre svega iz enklava u kojima žive u izolaciji, kao i sa severa Kosova. RHM je dobila i blagoslov srbskog patrijarha. Tokom susreta sa patrijarhom Irinejom, Primakov Junior je istakao da će njihova organizacija neophodna finansijska sredstva obezbediti preko mehanizama korporativne odgovornosti, što podrazumeva da sve ruske firme koje posluju u Srbiji deo svojih sredstava usmere za pomoć ljudima u nevolji, najpre na Kosovu i Metohiji.

foto: Freeimages / sp.rs/

I zašto onda pred izbore, znajući da je veoma veliki procenat srbskih birača naklonjen Rusiji, pojedini mediji uglednog novinara i humanitarca, poslanika Državne dume, Jevgenija Primakova mlađeg svrstavaju uz jednu od političkih opcija u Srbiji? I odakle pitanje da li će, ako bude izabran za direktora „Ruske saradnje“, iskoristiti buduću funkciju da podržava i osnažuje političke oponente aktuelnog srbskog predsednika? Da li je njegova misija ne samo humanitarne prirode već i politička s namerom da ruši ili slabi Vučića? Svojevremeno je i ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Bocan Harčenko reagovao na plasiranje takvih neistina upozoravajući da ne postoji nijedan dokaz za takve izmišljotine!

Šta se zapravo krije iza ovakvih „navodnih navoda“ u trenutku rešavanja statusa KiM, sve snažnijih pritisaka sa Zapada i otvorene kritike snažnog prijateljstva, političke saradnje, duhovnih i kulturnih spona dva naroda, ruskog i srbskog? Da li je želja medijskih kreatora „stvarnosti“ da nekome u Srbiji pomognu tako što će mu „otvoriti od ruske ljubavi usnule oči“ ili još više kopati jaz na relaciji vlast – opozicija? Jer, onima koji naklonjeno gledaju na istok gde se sunce rađa ubačen je, baš pred izbore, crv sumnje u iskrenost bratske zemlje i njenog političkog establišmenta koji možda strateški domišljato „rovari i potkopava“. Za one druge, kojima Vučić smeta, ovo je radosna vest.

U svakom slučaju, ovako plasiran sadržaj, ma u čijoj je „kuhinji“ zakuvan višestruko je opasan. Nekoliko dana uoči izbora ovakvi natpisi mogu da štete predsedniku Vučiću jer je njegovo biračko telo uglavnom prorusko. Takođe, oni koji najavljuju bojkot izbora (zlo)upotrebljavaju navodna istupanja Primakova razdragano poručujući svojim glasačima da je ovim potvrđeno rusko mešanje u srpsku politiku i to – delovanjem protiv vlasti.

I zato intriga da li čovek takvog obrazovanja i položaja, sa bogatim iskustvom u međunarodnim poslovima i sa takvim političkim i porodičnim pedigreom, sme i može da promeni temu razgovora i najvažnijoj političkoj figuri jedne zemlje predloži nemogući savez? Jer, ako je pitao – za koga je pitao? Da li je i od koga dobio instrukcije? Zašto dva meseca pre izbora? Zašto su zaobiđene procedure javne diplomatije i da li je iz uloge novinara ušao u zonu predstavnika tajne diplomatije? Nepristojno otuda deluje predlog Primakova juniora, bez obzira kakve su mu bile namere. Intervju stranog novinara sa predsednikom jedne zemlje privilegija je za najiskusnije predstavnike sedme sile. Zato je začuđujuće da je novinar Primakov prešao crvenu liniju profesionalizma i ušao u zonu politike za koju, tokom tog susreta, nije bio delegiran. Indikativno je i da je ovakva inicijativa stigla istovremeno i sa zapada, što je javno potvrdio i predsednik Vučić.

Mnogo veća enigma je ko naručuje i plasira ovakve tekstove u Srbiji? Odgovor logično vodi do medija koji mogu biti istinski provladini, ili manje provladini, ili opozicioni, ili iznajmljeni da po potrebi afirmišu pojedine sadržaje, ili plaćenički iz pojedinih svetskih centara moći a da pritom, ni vlast ni opozicija nemaju uvid u to.

Rusija teži da što efikasnije promoviše svoje interese u svetu ali nikada, o čemu svedoči savremena politička istorija, nije agresivno narušavala integritet nijedne zemlje, niti je ikada učestvovala u razbijanju suverenih demokratija namećući svoj politički uticaj. Međutim, sasvim je primetan (i to ne samo u oku stručnjaka već i šire javnosti) njen napredak u upotrebi i demonstraciji meke moći o kojoj je Primakov stariji nadahnuto govorio. Slušajući eho njegovih mudrih „instrukcija“ i Srbija treba sa mnogo znanja i sa mnogo moralne vrline, sa mnogo imaginacije i kreativnosti da vodi računa o svim vidljivim i nevidljivim aspektima i ovog kao i svih događaja i aktera koji pokušavaju da srbsko društvo još više polarizuju i obezvrede suštinske demokratske vrednosti do kojih se teško došlo.

Srbsko društvo je duboko proruski orijentisano. I to znaju zapadni stratezi. Znaju i da, bez obzira na ovakva lažna „upozorenja“ većina Srba ne bi poklekla i okrenula se protiv Rusije. Njihov cilj nije samo Srbija nego i Moskva koja srpsku političku elitu treba da okvalifikuje kao nelojalnu i neprincipijelnu. I da od Srbije u perspektivi odustane.

U svetu medijske manipulacije stvarnost postaje privid, a privid nastoji da se materijalizuje. Kroz obmanu i laž. Zato je nekima teško da poveruju da intelektualac i humanista, takvog porodičnog pedigrea i značaja koji ima u ruskom novinarstvu i politici može i sme da samostalno iznese stav koji nije unapred kreiran u kabinetu ruskog predsednika. Prijateljstvo, kada je iskreno i obostrano, na mnogo je čvršćim nogama nego što misle oni koji plasiraju intrige.

Violeta Rašković Talović,
Centar za strateške prognoze