1812. Smrt nikada ne dolazila iznenada

Bez obzira na dva veka protekla od doba Borodinske bitke, i dalje ostaju stvari koje se čine nemogućim, nezamislivim i užasnim. Podvigu živih poklonjeno je dovoljno i priča i pesama. Ali u istoriji se po pravilu o mtrvima prećutkivalo. Najproblematičnije u istoriji ove bitke bila su tela mrtvih, kako Rusa tako i Francuza, koja su ostala nesklonjena još cela dva meseca, do samog proterivanja Napoleona. Ranjeni pukovnik Fon-Mengden, oficir telesne garde Finskog puka, koji je dospeo u francusko zarobljeništvo već u Moskvi, sećao se da kada su ga gonili sa osvajačima koji su se povlačili nazad ka Smolensku preko Borodinskog polja, tačnije 18 dana posle bitke, ni jedno telo još nije bilo sklonjeno. U selu Gorki gde se za vreme bitke nalazio štab Kutuzova, pukovnik je video tri ruska vojnika koji su sedeli, naslonivši se uz izbu. Jedan od njih je razgovarao sa dvojicom drugih. Pukovnik mu je doviknuo: zašto oni ne odlaze i kada se pažljivije zagledao, shvatio je da su dvojica već mrtvi, a treći, živ, sedi na trupu bez obe noge i tiho o nečemu razgovara sa mrtvim drugovima. I takvih preživelih, ali beznogih, koji nisu mogli da napuste polje boja, bilo je dosta. Oni su vikali kada su pred njih prolazile vojske, pokušavajući da skrenu na sebe pažnju, ali po pravilu bez rezultata. Hranili su se suvim hlebom koji su vadili iz rančeva mrtvih drugova. Pored njih išli su vuci koji su proždirali trupove umrlih ljudi i konja. Vukovi nisu dirali ranjene. Takva apokaliptična slika trajala je celih 70 dana. Tek kada je ponovo bila organizovana služba zemaljske policije, počelo je organizovano sahranjivanje. Teklo je ono isto kao i za vreme Drugog svetskog rata. Policija je doterala seljake iz okolnih sela i pod pretnjom streljanja naterala ih da bez ikakvih maski ili drugih zaštitnih sredstava sakupljaju istrulela tela na gomilu, polivaju i pale. Nikoga nije brinulo što su mužici od trulih tela dobijali zarazu i raznosili je po svojim kućama. Kažu da je zbog toga u okolnim selima pomrla skoro polovina stanovnika. Do same 1820. godine – tačnije još skoro 8 godina, oficiri koji su posećivali legendarno polje bitke, nalazili su ne sahranjene kosti, delove pušaka i ostatke vojničkih kačketa. Trebalo je tek malo zagrebati zemlju i mogli su da se nađu ljudski ostaci. Lokalni seljaci su čak smislili da od toga prave biznis. Otvorene lobanje sa tragovima užasnih rana prali su i prodavali zainteresovanima kao strašne reklikvije. One su bile tražene. I to dosta. Neko ko je na polju bitke izgubio prijatelje ili rođake uzimao je lobanju u nadi da to i jeste prah njegovog bližnjeg. Neko je uzimao relikviju sa strašnog polja da se hvali pred poznanicima. Na zvoniku Borodinske crkve još deset godina videla su se zaglavljena đulad, dok konačno zvona nisu ponovo izlili. Ljudi i njihove kuće postradale su strašno, a priroda naprotiv. Mnogi stanovnici okolnih sela se sećaju takvih detalja: kada su se 1812. ruske trupe rasporedile na položaje oko Borodina, pšenica je u polju bila veličanstvena. Govorili su da sličan rod nije bio odavno. Posel boja sva pšenica je bila izgažena. Naredne godine niko nije zasejao Borodinsko polje. Jednostavno nije imao ko. Ali zemlja, sama po sebi, neverovatno nađubrena krvlju i životinjskih trulenjem, bez svake setve dala je neverovatan rod žita. Seljaci koji su videli ti čudo govorili su da to duše mrtvih same sebi prave daću. Zato ostalih godina roda nije bilo uopšte. Okolna sela uronula su u strašnu bedu. Njihovi stanovnici živeli su od milostinje. Nikakvu pomoć država nije pružila. Zato tri godine kasnije, 1815, kada je Aleksandar Prvi posetio Vaterlo, razoren bitkom, naredio je da se tamošnjim seljacima izda 2 miliona rubalja u zlatu kao postradalim od bitke između Napoleona i engleskog hercega Velingtona. Čudan odnos prema svojima i tuđima. Pomoć svojima uvek se manje primećuje nego pomoć tuđima.
 

I još jedno zapažanje. Vrlo je mnogo svedočanstava da su ljudi koji je trebalo da poginu za vreme bitke, osećali svoju smrt unapred. 17-godišnji zastavnik Rafail Mihajlovič Zotov, koji je kasnije postao dobar romansijer i dramaturg, sećao se: Smrt, ma kakva bila, nikada nije dolazila iznenada. Bio sam tome svedok. Jednom sam išao sa svojim drugom, sinom bogatog trgovca, i dojednom je on rekao da ako ga ubiju, ja moram da uzmem njegov novčanik i zlatan sat. Nije uspeo ni da kaže do kraja svoju želju, metak ga je pogodio pravo u čelo i on je pao pored mene. Između ostalog, sama činjenica tuđe smrti nije uvek bila praćena depresijom drugih. Isti taj Zotov seća se slučaja jednog dobrog mlađeg oficira koji je punio pušku u hodu, kako je govorio, za svaki slučaj. Metak ga je pogodio pravo u čelo između obrva u trenutku kada je on zagrizao svoju patronu da sipa u nju barut i pao je držeći u ustima zagriženu patronu. Šta da se radi? Ja sam prvi koji je nedavno skoro do suza bio dirnut stradanjima konja na izdisaju, a zasmejao sam se nad patronom koja viri iz ustiju preminulog, i svi vojnici i oficiri oko mene podelili su moj smeh. Čudna je ljudska priroda! Kako brzo, kako lako ona navikava na strah i stradanja. Do kraja ovih strahova i stradanja ostalo je još dugih 70 dana.