Otkud neonacizam u savremenoj Evropi

9. novembra obeležava se Međunarodni dan protiv fašizma, rasizma i semitizma. Ovaj datum utvrđen je u znak sećanja na takozvanu Kristalnu noć, koja je označila početak istrebljenja Jevreja u fašističkoj Nemačkoj.

9. novembra 1938. godine u Trećem rajhu započela je prva masovna akcija fizičkog nasilja protiv Jevreja. Po naredbi nacističkih vlasti u desetinama gradova Nemačke i Austrije za jednu noć jurišni odredi su ubili 91 Jevreja, na stotine je ranjeno i ubogaljeno, na hiljade su podvrgnuti uništavanjima, mnogi su uhapšeni i poslati u koncentracione logore. Te noći bilo je srušeno i spaljeno 267 sinagoga, na hiljade trgovačkih i komecijlanih preduzeća, stotine jevrejskih kuća. Naziv Kristalna noć potiče od razbijenih izloga i prozora jevrejskih prodavnica, kultrnih objekata i stanova. Posle Kristalne noći su usledile gasne komore Aušvica i 6 miliona žrtava Holokausta.

Sećajući se na to kakve plodove donosi rasna mržnja, kada postaje državana ideologija, pre svega važno je setiti se od čega sve počinje. Zato što malih pojava nacizma, od kojih je nekada počela velika evropska tragedija, ima i sada dovoljno u savremenoj Evropi.

Istina, danas pokreti nacističke orijentacije ne računaju na atisemitizam, ističe politikolog Aleksej Makarkin.

Kada su desni radikali podizali temu antisemitizma, za stanovništvo Evrope to se ispostvilo previše odiozno: tamo postoji iskustvo rata i oni shvataju do čega mogu da dovedu slične ideje, do kakvih užasnih posledica. A kao drugo, antisemitizam nije toliko popularan u Evropi, pošto su mnogi Jevreji asimilovani, oni su obični članovi društva i malo po čemu se izdvajaju.

Zato antiemigranstka tema nikako ne može da se nazove perifernom. Evropski stanovnik svakog dana se suočava na ulicama svojih gradova sa sve većim brojem predstavnika druge kulture, koji često i ne pokušavaju da se evropeizuju, naprotiv, trude se da podvuku saopsteni, neevropski identitet. Sve veći psihološki pritisak rađa u svesti nekih evropljana zbunjenost i strah, želju da se pribegne radikalnim merama, želju da se dobije zaštita. A na takvoj osnovi dobro se razvija neonacizam, češće skriveni, ređe javni. Tako da neonacizam u Evropi nisu bajke, smatra Aleksej Makarkin.

Neonacizam postoji, i on seoslanja na strahove, predarasude, na strah pred emigrantima, na želju da se dobije podrška od čvrste ruke, koja će doći i uvesti red. To je svojstveno mnogim zemljama, i onima u kojima su slabe demokratske tradicije, i onima u kojima je demokratija reklo bi se ukorenjena.

Ispoljava se i izvestan umor evropljana od tradicionalnih elita – takvih ispravnih, politkoretnih i obazrivih. Kada društvu dosadi njihova beskrajna opreznost, ono počinje da traži nešto radikalnije.  Ipak ovde postoji i pozitivna strana: radi se o tome što desnim radikalima vremenom takođe dosade i ponekada brže nego dobronamerne stranke. Nastavlja Aleksej Makarkin.

Kada desni radikali osvajaju bitne uspehe na zapadu, prolaze u parlamente, ponekada čak u vladu, kao što je bilo u Austriji ili Holandiji, ispostavlja se da su oni slabi kao administratori. Tačnije oni su u stanju da artikulišu neke ideje, da viču na mitinzima, da osvajaju popularnost, između ostalog uz korišćenje ksenofobne retorike, da grde emigrante. Ali kada se nađu na vlasti, ispostavlja se da su previše slabi da preduzimaju ozbiljne odluke.

Tako uspeh radikala može da se pretvori u razočaranje njihovih birača. Sa druge strane, u društvu se pojavljuje uzvratni pokret, koji može da se nazove antifašistička mobilizacija.