Srbi na severu Afrike učili francuski

06.06.2020. god.

U fondu stare i retke knjige Narodne biblioteke iz Požege nedavno je, u okviru obrade tih naslova, uočena jedna izuzetna: „Francusko-srbski rečnik”, štampan u vreme Velikog rata 1917. u tuniskom gradu Bizerti. Tamo daleko, na severu Afrike, gde se u to doba desetine hiljada srbskih vojnika i civila lečilo i oporavljalo od ratnih rana i patnji, piše Politika

Ovaj davnašnji rečnik iz požeške biblioteke, jedne od malobrojnih ustanova kod nas koja poseduje tu knjigu, uverljivo svedoči da su se Srbi i u izbeglištvu obrazovali i znanja francuskog sticali. Kako zbog sporazumevanja sa saveznicima tako i zarad opšteg obrazovanja. Kao primer, nesalomivog duha – čim ozdrave i ojačaju, mnogi su se kakvih poslova prihvatali, pojedini i strani jezik učili.

Pogledom na požutele stranice ovog „Francusko-srbskog rečnika” primetno je da su ga zajedno sačinili srbski kapetan prve klase dr Veselin Čajkanović (tada docent Beogradskog univerziteta) i francuski kapetan u njihovom artiljerijskom divizionu u Bizerti Alber Ofor. Izdavač je štamparija i knjižara „Sen Pola”. U predgovoru piše da ovaj udžbenik ima „svoju malu istoriju”, koja je otpočela u bolnici Faru u Bizerti februara 1916.

Kao lekar u toj bolnici tada je radila dr Vera Marković. Ona je autorima predložila da „izrade udžbenik koji će olakšati Srbima nalazeći se u Tunisu da nauče francuski i sa nepopustljivom energijom nastala je da se taj predlog primi i ostvari”. Autori su u poduhvat krenuli, s namerom da rečnik bude kratak i u malom broju primeraka, ali „blagodareći velikodušnoj darežljivosti nekoliko Francusa, srbskih prijatelja, i predusretljivosti dvaju srbskih komandanata, pukovnika Đorđa Đorđevića i Dragutina Milutinovića, izrađen je na mnogo široj osnovi”.

Ima podataka da je ta knjiga štampana u 7.000 primeraka, od čega je 5.000 dato srbskim vojnicima i civilima, 1.000 francuskim vojnicima na Solunskom frontu i isto toliko pušteno u prodaju „u korist invalida”.

Ovaj primerak rečnika dospeo je u požešku biblioteku kao poklon, objašnjava Gordana Stević, viša bibliotekarka Odeljenja stručne knjige tog čitališta. Kući knjige svoje varoši darovao ga je jedan Požežanin 1983. godine. Ima 148 strana, od kojih su dolepljene neke s važnijim podacima o Francuskoj.

A o sudbini Srba na severu Afrike (Tunis, Alžir, Maroko) u vreme Velikog rata pisao je u svom naučnom radu poznati istoričar Dejan Ristić. „Stigavši 1916. čak i na tlo severne Afrike, srpske izbeglice su kao materijalno svedočanstvo svog boravka na tom području ostavile nekoliko vojničkih grobalja i kosturnica koje i danas svedoče o njihovom podvigu i patnji. Najznačajniji srbski vojni memorijali na tlu severne Afrike nalaze se u mestima Bizerta i Menzel Burgiba (Tunis), kao i u gradu Alžiru”, navodi Ristić.

Prema njegovim saznanjima, na sever Afrike stiglo je tada preko 60.000 srbskih vojnika, a s njima i jedan broj civila. „Upravo to područje predstavljalo je najznačajniju regiju u kojoj je sproveden proces rehabilitacije obolelih i izgladnelih srbskih vojnika i civila. Srbi su u Bizerti bili smešteni u kasarni Lambert. Nakon nekoliko dana krenuli su u logor Lazuaz, oko pet kilometara udaljen. Ubrzo su preduzete mere da se tu sagrade barake pravougaonog oblika, tih baraka bilo je oko dve stotine... Izbeglice su pak prispele u mesta Bizerta, Tunis, Konstantin i Alžir.

Njima je u prvo vreme bilo naročito teško jer nije postojala nikakva organizacija sa srpske strane, a nisu znali ni francuski jezik. Komunikacija između njih, Francuza i Arapa bila je veoma otežana tako da se izbeglicama u početku nije moglo pomoći u dovoljnoj meri kako su to inicijalno želele francuske vlasti, ali i sami Tunižani i Alžirci”, piše Dejan Ristić i napominje da je znanje francuskog jezika, pored ostalog, pomagalo Srbima da obavljaju kakve plaćene poslove tokom tog boravka i ponešto zarade.

Jasno je, stoga, kakvu važnost je na ovom prostoru imao pomenuti francusko-srbski rečnik. A to što je posle toliko vremena sačuvan u biblioteci u Požegi, ističe za naš list ovaj istoričar, svedoči o značaju i misiji naših biblioteka, koje su riznice kulturnih i istorijskih vrednosti.

Branko Pejović, Politika