Herojska smrt „generala svih generala“: Iz Ratnog dnevnika komandanta Treće armije

Na snazi je još uvek signal „vazdušna opasnost“, ali nema dejstava avijacije. U poslednjem izveštaju pukovnik Delić navodi da se vode sporadične borbe duž granične linije i da je u toku akcija na otkrivanju i ubačenih ŠTS u rejonu tt 1.784, na severnom delu planine, između prevoja Liken i objekta Vrapče, koje su pokušale da se probiju na pravcu selo Pojate-tt 1.784 i izbiju u rejon sela Planeja.

Sa Isturenog komandnog mesta Prištinskog korpusa stiže izveštaj o uspešnom dejstvu Borbene grupe 63. padobranske brigade i Izviđačko-diverzantske čete 72. specijalne brigade koje su ubačene u rejon Tropoje. Šalju korisne podatke o rasporedu artiljetije, tenkova, očekujućim rejonima i pokretima jedinica. Zahvaljujući tim podacima, jedinice 125. motorizovane brigade sprečile su napad ŠTS na pravcu Tropoja–Juničke planine i artiljerijskom vatrom neutralisale više ciljeva u rejonima sela Padež i Tropoja. Po otkrivenim ciljevima dejstvovala je naša artiljerija. Pogođeni su i uništeni objekti u selu Kamenica koji su korišćeni za smeštaj terorista, od kojih su neki zapaljeni. Posle dejstva artiljerije ŠTS su se povukle u dubinu teritorije Albanije. Neutralisane su i grupe ŠTS na objektima Glava i Maja Glava, preko puta Karaule „Košare“. Informacija je potvrđena elektronskim izviđanjem i presretnutim razgovorima, u kojima granične jedinice Albanije izveštavaju o dejstvima naše artiljerije u rejonima Graničnog kamena C-4, prevoja Ćafa Morina, sela Gegaj i prema Tropoji.

Neverovatnu informaciju prenosi mi Lazarević. Komanda 37. motorizovane brigade izvestila je da su u rejonima sela Cerovik i Čabić primećeni, najverovatnije, posmatrači OEBS-a, koji su osmatrali jedinice Brigade i vatrene položaje Armijske grupe višecevnih bacača raketga „3“ „Orkan“ u rejonu sela Kijevo. Reaguje general Đaković saopštenjem da Komanda Armije nema informaciju da je neki od timova ostao na Kosovu i Metohiji posle povlačenja Misije OEBS-a. Zaključujemo da se,  verovatno,  radi o ubačenim grupama specijalnih jedinica NATO-a ili o Vokerovim saradnicima iz redova OVK. Lazarević izdaje naređenja komandantima Sedme pešadijske brigade, 37. i 125. motorizovane brigade i 52. bataljona vojne policije, potpukovniku Kopanji, da preduzmu mere za otkrivanje, uništenje ili zarobljavanje „osmatrača“.

Umoran i pospan, pojavu agresorske avijacije čekam u sobi. Budi me ađutant u 2.10 časova. Kaže mi: „Nastavljeni su napadi na Paštriku. Avijacija bombarduje naše jedinice još od 1.30 časova“.

Na Komandnom mestu zatičem Lazarevića i desetak starešina iz dežurne smene. Lazerević referiše da su dejstva avijacije i napad terorista počeli u 1.30 časova  i da još traju: „Do sada je dejstvovano sa preko 30 projektila i avio-bombi po rejonu Gorožupa i Vrbnice. Šiptari i plaćenici napadaju kao ludi. Naši odolevaju,  ali mene zabrinjava što su teroristi počeli da napadaju  u toku noći. Nešto tu nije dobro. Na pravcu Vrbnica – selo Žur, osim dejstva avijacije, nema napada pešadije“.

U 2.45 časova avijacija je sa četiri projektila gađala Fabriku klipnih pumpi u Dečanu. Dejstvo po skladištu „Mirnička reka“ izvršeno je u 2.50 časova sa 12 razornih projektila, pri čemu je naneta velika šteta na objektima i infrstrukturi.  Dejstvo po fabrici u Dečanu ponovljeno je u 3.00 časa, opet sa četiri avio-bombe. Dejstva avijacije po jedinicama na Paštriku traju do 3.20 časova, a zatim prestaju. Na kopnu  teroristička „pešadija“ smanjila je intenzitet napada odmah po prestanku dejstva avijacije. Vode se sporadični sukobi duž granične linije i na grebenu planine.

Dok razgovaramo o trenutnoj situaciju, na terenu među starešinama na Komandnom mestu prostrujala je vest  da je poginuo general Veličković. Ne verujem da se tako nešto moglo desiti, da visoko rangirani general pogine od dejstva avijacije. Neprijatnu informaciju potvrđuje mi načelnik Štaba Armije,  Stijimirović. Još uvek ne verujem. Zovem  Operativni centar ŠVK. Na telefon se javlja operativni dežurni, general-potpukovnik Ljubomir Anđelković, pomoćnik za vezu i elektronska dejstva ŠVK. Iznenađen je kada me čuo. „Rođače, odakle ti u ovo doba''. Znam da se šali, pa odgovaram: „Rođače, mi dole na Kosovu i Metohiji ratujemo. Za nas ne važi radno vreme“.

Oslovljavamo se sa „rođače“, ne bez razloga. Zaista smo rođaci. I on je iz Ćuprije, kao i sva moja rodbina po majčinoj liniji. Po toj liniji smo rođaci.

Nažalost, rođak Anđelković potvrđuje tragičnu vest da je general Veličković, sa grupom saradnika  poginuo na položaju raketne jedinice u rejonu sela Omoljica, kod Pančeva.

Ne pitam ga više ništa. Teško mi je i osećam malaksalost. Prekidamo razgovor, a da mu nisam ništa rekao o događajima na Paštriku. Po mom ponašanju prisutni na Komandnom mestu shvataju da je „glasina“ bila istinita. Sa generalom Veličkovićem nisam bio blizak prijatelj, ali sam ga cenio i uvažavao kao vrhunskog profesionalca i najboljeg i najhrabrijeg pilota u RV i PVO. „Vezao“ sam se za tog časnog, principijelnog i poštenog čoveka i vojnika, kada je kao komandant RV i PVO 1998. godine  došao na Karaulu „Đeravica“ da svoj odmor provede sa vojnicima graničarima. Nije se nikome javio da dolazi, pa je tako na svoju odgovornost  ugrozio svoj život, jer su se u to vreme, vodile teške borbe na granici, baš u tom rejonu. Tada sam shvatio svu veličinu njegove ličnosti i nazvao ga „generalom svih generala“', „vojnikom nad vojnicima“. U to vreme pitao sam se da li su se razni Perišići, Dimitrijevići, Ojdanići, Kovačevići i drugi iz GŠ VJ zastideli kada su saznali gde je bio general Veličković.

Dok razmišljam o ovom tragičnom događaju i velikom gubitku za VJ i srbski narod, sećam  se našeg razgovora o tome  da jedinice PVO KUB, iz sastava 311. samohodnog raketnog puka PVO  na Kosovu i Metohiji  ne dejstvuju po agresorskim avionima. Bio je iznenađen i ljut. Brzo je rešio problem i na Kosovo i Metohiju poslao generala Petrovića, koji je razgovarao sa poslugama ovih sistema i izvršio kadrovske promene u puku PVO. Setih  se i atmosfere na Komandnom mestu „Karaš“, kada sam bio na referisanju 16. i 17. maja 1999. godine. Tom prilikom sam čuo da pojedine kolege  generali, u šali i sa podsmehom, govore da su „peveovci“ plašljivi i da se boje  da uključuju osmatračke radare, da ih ne bi otkrila i gađala NATO avijacija.

General Veličković, hrabar, revnostan, i odlučan profesionalac, verovatno je, takve šale teško podnosio. Pretpostavljam da je ličnim primerom hteo da demantuje zlonamerne priče, koje su,  po meni , dolazile upravo od onih plašljivaca koji nisu smeli da dođu na Kosovo i Metohiju ili da izađu sa dubine od 163 metra Komandnog mesta „Karaš“. Za razliku od njih,  Veličković je tri puta dolazio u jedinice Treće armije i Prištinskog korpusa na Kosovo i Metohiju. Počinjem da verujem da su takvi  zlonamerni komentari  naterali „generala svih generala“ da po noći ode na vatreni položaj jedinice PVO i  da odatle, na veliku žalost, ode u legendu. Ne znam pojedinosti o okolnostima pod kojima je izgubio život general Veličković, „vojnik-vojnika“. Znam da nas je vezivao „fluid“. Međutim, ni on, a ni ja,  nismo nikada u direktnim kontaktima pokazivali ništa drugo osim uzajamnog poštovanja.

Pod utiskom ovog tragičnog događaja osećam „prazninu“. Kao da sam izgubio člana najuže porodice. Kroz glavu mi lete misli o realnosti. O avijaciji, bombardovanju, eksplozijama, ranjavanju i pogibiji. O krvi i smrti. Pokušavam da odagnam crne misli. Odlazim u Operativni centar Prištinskog korpusa. Tamo,  posle svega,  povoljne vesti. Lazarević mi kaže da je naša jedinica, u čijem sastavu je 30 dobrovoljaca, među kojima sedam Rusa, razbila terorističke grupe u rejonu objekta Srnež na Paštriku i ubacila se u rejon Gorožupskih bačila kod graničnih kamena D5/1, i D 5/3, odakle nastavlja  „čišćenje“ terena, od „uklinjenih“ grupa terorista duž granične linije. Izveštava da su naše jedinice u toku noći uspešno izvršile izvlačenje ranjenih i poginulih boraca, popunu municijom i materijalno-tehničkim sredstvima i stabilizaciju položaja odbrane na prednjem kraju i po dubini...

... U 7.10 časova zove me načelnik ŠVK,  general-pukovnik Ojdanić,  i traži da mu referišem o događajima na Paštriku. Izveštavam ga i o pokušaju proboja odbrane u zoni 125. motorizovane brigade na pravcima selo Morina–Đakovica i sela Košare–Junik–Dečane. Na kraju ga pitam o okolnostima pod kojima je poginuo general Veličković. Kaže mi da se tragični događaj desio u rejonu sela Omoljica, jugoistočno od Pančeva, na vatrenom položaju baterije KUB. Pored Veličkovića,  poginuli su pukovnik Pejčić iz Uprave RV i PVO, kapetan prve klase Trifunović, stariji vodnik Bandić, vodnik prve klase Knežević i vojnik Popović. Ranjena su dva oficira, jedan podoficir i dva vojnika. Objašnjava da se za vreme obilaska jedinice u vazduhu u tom trenutku  nalazilo nekoliko desetina agresorskih aviona  koji su tražili ciljeve oko Beograda. Odmah  pošto je posada uključila osmatrački radar,  avioni su otkrili poziciju i lansirali raketu. General Veličković i pukovnik Pejčić  u tom trenutku   bili su na nasipu zaklona i pratili rad poslužioca. Protivradarska raketa HARM pogodila je radarsku antenu i usmrtila generala i pukovnika. Komandir baterije i ostali članovi posade osmatračkog radara nastradali su jer su poklopci na vozilu bili podignuti. Pitam gde i kada će biti sahrana generala Veličkovića da bih prisustvovao, ali on smatra da treba da budem na Kosovu i Metohiji zbog zadataka koji predstoje Komandi Treće armije.

Posle završenog razgovora, bio sam siguran u mišljenje o okolnostima pod kojima je poginuo Veličković. Hrabar i ponosan vojnik, prkosio je NATO avijaciji da bi podigao borbeni moral pripadnicima PVO i herojski dao život za otadžinu na prvoj borbenoj liniji.

Iz Ratnog dnevnika komandanta Treće armije general-pukovnika Nebojše Pavkovića

Priredio Boško Antić, kontaadmiral u penziji