Vojvodski pop-Jova

29.05.2020. god.

Za lozničkog protu Jovana M. Boškovića (1855‒1939) danas verujemo retko ko zna. Rodio se u naselju Orijoj Luci, u Danilov-gradskoj opštini. Bogoslovsko-učiteljsku školu završio je na Cetinju. Iako je želeo da bude duhovnik, kada je otadžbina bila u opasnosti učestvovao je u Crnogorsko-turskom ratu 1876/78 i istakao se hrabrošću. Kada se rat završio, mladi Bošković primio je, pored raznih odličja, i posrebrenu sablju dimiskiju od kneza Nikole Prvog Petrovića. Iako je za izrazitu hrabrost dobio i orden od ruskog cara, dimiskija mu je bila najdraža, piše Politika.

Pošto se pop Jovan nije slagao sa knezom Nikolom, 1891. napušta postojbinu i sa porodicom odlazi u Srbiju. U Loznici je dobio nov sveštenički posao. Zbog brige oko vernika i to bez obzira na njihovo materijalno stanje, brzo je postao omiljeni prota, a na liturgijama loznička crkva bila bi puna.

Kada je Kraljevina Srbija objavila rat Osmanlijama, 5. 10. 1912, i u Loznici se sjatila silesija naroda koji je izašao na ulice, trgove, dajući podršku otadžbini. Tog dana prota Jova je sreo i okružnog sudiju Čedu Boškovića i narodnog poslanika Radomira Raju Filipovića. Raja je bio i predsednik Narodne odbrane (tj. četničke organizacije) za Loznički okrug. Njih dvojica su počeli da ubeđuju protu da bude vojvoda radi vrbovanja novih članova. Prota se nećkao jer je kaže bio u zrelim godinama i da više ne zna savremena vojna pravila. No, sutradan na vanrednom zasedanju Narodne odbrane pop Jova beše jednoglasno izabran za vojvodu čete „Vojvoda Ante Bogićević”. Pre no što se otišlo na bojište, vojvoda pop-Jova, kako su ga tada zvali, u četi je imao više od 50 dobrovoljaca.

Trebavši da krenu do Kumanova, zaustavio ih je đeneral Boža Janković jer tamošnji teren mnogo bolje poznaju četničke jedinice odatle nego li podrinjske novajlije. Prota Jova ostavi četu na obuci i ode do Vrhovne komande u Skoplju, te zatraži da ga rasporede kao vojnog sveštenika. Želja mu bi uslišena i potpukovnik Milan Nedić (kasniji đeneral) ga rasporedi u Kičevo u Moravsku diviziju pri bolnici. Tu mu srce beše puno, jer je dočekao oslobođenje Bitolja, Resna, Ohrida... Posle primirja i završetka rata s Turcima, vratio se u Loznicu.

Vojvoda pop-Jova se odazvao da brani otadžbinu 1914, opet kao vojni sveštenik. Bio je u Lozničkom odredu kod Kličevca, koji je trebalo da brani varoš. Prva puškaranja započeli su, 19. jula, Srbi kod Šabačke ade i to bez gubitaka, ali Austro-Ugari istog dana rasporediše topove tako da je njihova artiljerija tukla bez zastoja.

U izvidnicu krenuo je i prota Jovan jer je teren znao veoma dobro. Dok su spasavali ranjenike kod Kurjačice neprijatelj pripuca iz kukuruzišta. Prota se skloni u vrbak i uzvrati paljbu, ali ga tane pogodi kod palca i onesposobi, a drugo ga tane pogodi u staru dimiskiju, koja mu je spasla život. Vraćajući se u jedinicu, videvši da je ranjen, major M. Jelisijevića ga upita kako to da je i on, prota, ranjen, a pop-Jova će na to:

− I ja sam prvo Srbin, pa mi je onda red kao Srbinu da branim svoje Otačastvo i ognjište!.. Iako su mu neki govorili da se povuče zbog rane i godina, njemu nije padalo na pamet da to učini.

Kada je Beograd, decembra 1914, oslobođen, prota se privremeno smestio zajedno sa ratnim drugom vojnim lekarom Davidom Albalom u opljačkanoj kući Ilije Garašanina. Obojica su primetila da skoro ničeg nije bilo; dućani uglavnom zatvoreni tako da su sapun jedva našli, a u hotelu „Balkan” gde su skromno obedovali, nije imalo hleba... O Nikolju-dne protina jedinica napušta prestonicu i odlazi na zimovanje u Stubline.

Prividno zatišje potraja do 3. 10. 1915, kada su naše trupe morale da se povlače ka jugu. Združene neprijateljske jedinice su sve vreme napadale. Veću količinu hrane nabaviše u Lješu, gde se pop Jova osećao kao u svojoj kući, jer, kako je on govorio, došao je posle 500 godina na ognjište predaka, dukađinskih knezova. Iz Drača, januara 1916, krenu lađom „Regina” prvo do Valone po ostale izbeglice i onda do Krfa. Posle oporavka, 6. maja, kreću lađom „Plato” i tri dana docnije pristali su u Solun. Sve do penzionisanja, 12. decembra 1918, bio je raspoređivan po raznim jedinicama i bolnicama koje su bile pri bojištu... I na Novu 1919. godinu vrati se vozom u Loznicu, ali odmah padne u postelju, jer je oboleo od španske groznice iz koje se jedva izvukao.

Prota Jovan počiva na Novom groblju...

Kosta Đ. Knežević, Politika