Početak odbrambenog boja na Paštriku

24.05.2020. god.

Iz knjige „Košare i Paštrik – srbski Termopili“, a utora general-pukovnika Nebojše Pavkovića i kontraadmirala Boška Antića, koja je u pripremi za štampu.

Komanda Treće armije procenjivala je da će agresor, posle neuspelih pokušaja, da preko Karaule „Košare“ izvrši upad kopnenih snaga na Kosovo i Metohiju, preduzeti agresiju na druom mestu, najverovatnije na Drimsko-kosovskom operativnom pravcu, u okviru koga su bila dva pravca taktičkog značaja:

Prvi pravac: selo Morina u Albaniji - selo Vrbnica – Prizren.

Drugi pravac: Karaula „Pogaj“ u Albaniji - selo Planeja - selo Đonaj.

Procenjeno je da će agresor usmeriti glavne snage na prvom, a pomoćne na drugom pravcu, s ciljem da preko graničnog prelaza Vrbnica i sela Žur, Gorožupskog platoa i sela Planeja i Đonaj uđe na teritoriju južne Metohije, preseče komunikaciju Đakovica-Prizren i razdvoji snage Prištinskog korpusa na prvom pojasu odbrane.

Prvi, Vrbnički pravac, bio je prohodan u pojasu širine oko 500 do 700 metara, sa severozapada ograničen Vrbničkim jezerom, a sa jugoistoka strmim, pošumljenim i teško prohodnim padinama planine Koritnik. Zemljište nije omogućavalo efikasnu upotrebu jačih pešadijskih snaga, jer je visinska razlika, od naše Karaule „M. Stojanović“ do komunikacije i Karaule „Vrbnica“ bila 323 metra. Međutim od sela Žur prema Prizrenu, kapacitet je bio veći i omogućavao je ograničenu upotrebu i oklopno-mehanizovanih jedinica. Od sela Vlašnje, izbijanjem u Prizrensko polje, upotreba tehnike dokazi do punog izražaja.

Drugi taktički pravac obuhvatao je prostor Gorožupskog platoa, na istočnim padinama planine Paštrik, i prevoja Liken, na zapadu, sve do Karaule „Goden“. Direktrisa pravca bila je od albanske Karaule „Pogaj“, preko naše Karaule „Gorožup“ i sela Planeja, Đonaj i Pirane. Na ovom pravcu dominirala je planina Paštrik, u obliku piramide, većim delom pripada Kosovu i Metohiji. Granična linija prolazila je preko najvišeg vrha (tt 1.986). Od prevoja i Karaule „Liken“, uzdizale su se vertikalne stene, do visine od 1.874 metra. Glavni greben planine, u dužini od oko 5.000 metara, ispresecan je dubokim jarugama, vrtačama po kojima je kretanje bilo skoro nemoguće. Zemljište u zoni ovog pravca je izuzetno nepovoljno za organizaciju odbrane, naročito u rejonu Karaule „Gorožup“' koja se nalazila na visini od 587 metara nadmorske visine. Od Karaule, teren se, prema istoku, strmo spuštao prema Vrbničkom jezeru i Graničnom prelazu „Vrbnica“.

Procena komandi Treće armije i Prištinskog korpusa zasnivala se na podacima do kojih je došla obaveštajna služba Prištinskog korpusa i 549. motorizovane brigade, a posebno na osnovu dokumentacije koja je zaplenjena u jedinicama Operativne zone tzv. Oslobodilačke vojske Kosova „Paštrik“. U jednom od dokumenata su bili podaci o izvođenju napadne operacije iz Albanije, pod nazivom „Feniks”, u kome je do detalja razrađen plan agresije.

Prema tom planu, bilo je predviđeno da oko 40.000 vojnika izvrši napad na frontu iz Albanije, a 3.000 – 5.000 iz Makedonije. Istovremeno sa napadom na frontu predviđeno je da sa prostora Kosova i Metohije, u leđa naših snaga, napadnu Šiptarske terorističke snage jačine oko 12.000 – 15.000 terorista.

U zoni odgovornosti 549. motorizovane brigade dejstvovala je Operativna zona tzv. Oslobodilačke vojske Kosova „Paštrik“, koja je imala 122. i 124. brigadu, koje su imale komandna mesta u selima Dre¬novcu i Retimlju.

Pokreti albanskih oklopnih jedinica prema jugoslovenskoj granici u blizini Morine (gore) i patroliranje NATO helikoptera „sivi soko“ kod Kuksa (dole) bili su jasan znak da predstoji napad na Vrbničkom i Gorožupskom pravcu.

(Foto: Nacionalist. rs i Republika. rs)

Počev od februara meseca 1999. godine, na severnom delu Albanije, počelo je dovođenje snaga za agresiju na SR Jugoslaviju, odnosno Kosovo i Metohiju. Jedinice Druge pešadijske divizije, redovne albanske vojske, sa komandnim mestom u Kuksu već su bile u očekujućim rejonima, oko 1.500 do 2.000 ljudi i artiljerija za podršku. Pored redovne vojske, u Kuksu i okolini nalazili su se centri za obuku terorista. Tu je bilo raspoređeno oko 5.000 terorista. Bilo je i stranih plaćenika i NATO instruktora. NATO operativan grupa „Jastreb“, koja je došla iz Namačke, jačine oko 5.000 ljudi imala je svom sastavu 24 helikoptera Apač, jedinicu za otkrivanje naše artiljerije i svoju artiljerijsku jedinicu za protivdejstva.

Početkom meseca marta 1999. godine registrovani su konkretni indikatora koji su ukazivali na mogućnost agresije. Šiptarske terorističke snage su bile raspoređene u očekujućim rejonima. Jedna brigada kod sela Morina i na istočnim padinama Koritnika, a druga u razvijenom poretku na liniji selo Šalčinji – selo Pogaj – selo Lešaj – selo Sahani. U njenom sastavu su se nalazili i pripadnici „Atlantske brigade“ šiptarskih dobrovoljaca iz SAD.

U rejonu sela Pobreg, zapadno od Kuksa, i sela Đeđan nalazila se rezerva ovih snaga, a u rejonu sela Vraništa, severno od Kuksa, 14. brigada Šiptarskih terorističkih snaga. U rejonima sela Pogaj, Kisa i Sahani, zapadno od Paštrika, i sela Vlahnja i Dobruna, zapadno od prevoja Liken, nalazile su se izviđačke jedinice NATO-a, koje, su zajedno sa izviđačkim jedinicama Druge pešadijske divizije Oružanih snaga Albanije prikupljale informacije o aktivnostima naših snaga, a posebno o rasporedu i dejstvima naše artiljerije.

U Kuksu se nalazio i posmatrački tim OEBS-a, koji je opservirao područje oko sela Pogaja, a Štab NATO snaga nalazio se u Kumanovu.

Komande Treće armije i Prištinskog korpusa zajedno su procenile da se u napadu na vrbničkom pravcu, u prvom ešelonu mogu angažovati snage: oko tri brigade Šiptarskih terorističkih snaga, sastavljene od pripadnika tzv. Oslobodilačke vojske Kosova sa Kosova i Metohije, jačine oko 3.000 – 4.000 ljudi; zatim delovi Druge pešadijske divizije Oružanih snaga Albanije, oko 500–1.000 ljudi; artiljerijske jedinice i specijalne jedinice NATO, oko 300–500 ljudi; Atlanska brigada američkih Šiptara, jačine oko 500–1.000 ljudi.

U drugom ešelonu, istočno od sela Pogaj i sela Šaljgin, nalazile su se Šiptarske terorističke snage. jačine oko 5.000 ljudi, a u trećem ešelonu, u rejonu Krume, 10.000 do 12.000 ljudi.

Procena je bila da će napad agresora, pored avijacije NATO-a, podržavati i artiljerija Oružanih snaga Albanije.

Zbog toga je zaključeno da agresiju treba očekivati na zonu odbrane 549. motorizovane brigade na pravcima Karaula „Pogaj“ - Gorožupski plato - selo Pirane i selo Morina - selo Vrbnica - selo Žur - Prizren, jer oni najbrže izvode u Prizrensko polje u „srce“ odbrane Prištinskog korpusa, odakle se snagama agresora pružala mogućnost, da uz uvođenje jakih brzopokretnih snaga, ostvari dublje prodore preme Suvoj Reci, Orahovcu, Đakovici i ka Mališevu.

Prodori na ovim pravcima bi značajno izmanevrisali odbranu, ne samo Prištinskog korpusa već i Treće armije i omogućili brzo izbijanje na Kosovski plato i spajanje sa snagama koje napadaju iz Makedonije.

U slučaju zauzimanja Gorožupskog platoa i izbijanja na liniju selo Kojuš – selo Mazrek – selo Kobanje, agresor bi mogao da stvori mostobran, sa koga bi podržao uvođenje svežih snaga za brže proširenje uspeha.

Sa mostobrana, agresor bi mogao da snage usmeri na pravcima selo Ljubižda - selo Damjane - Orahovac i sela Damjane ka Đakovici. Time bi „kompromitovao“ odbranu jedinica 549. motorizovane brigade, na graničnoj liniji, koje bi bile prisiljene da se povuku sve do komunikacije selo Zrze – Đakovica, da bi izbegle okruženje.

Snage na centralnom delu mostobrana mogle bi da izvrše prodor na pravcu selo Đonaj - selo Pirane - selo Samodraže, u cilju izbijanja na liniju selo Studenčane - selo Samodraže - selo Brestovac, sa koje bi dejstva usmerile ka Orahovcu i Suvoj Reci.

Ovo bi mogao biti najgori mogući scenario, ako bi agresor uspeo da probije odbranu na Paštriku. Bio bi to početak razbijanja odbrane Prištinskog korpusa na pravcu Prizren - Suva Reka.

Zbog toga je odbrana naše teritorije u odbrambenom boju na Paštriku imala presudni značaj u završnim borbama, pre potpisivanja Sporazuma u Kumanovu.

Jedinice 549. motorizovane brigade su od oktobra meseca 1998. godine, bile angažovane na dubinskom obezbeđenju i odbrani državne granice prema Republici Albaniji, od Karaule „Ćafa Prušit“ na zapadu, do Dragaša na istoku, po sistemu borbenih grupa, na frontu širine oko 90 km. Na linijskom obezbeđenju državne granice nalazio se 55. granični bataljon i 3. četa 53. graničnog bataljona.

Angažovanje snaga bilo je po sledećem:

Borbena grupa „2“ organizovala je odbranu u zoni Karaula „Ćafa Prušit“ – Karaula „Liken“ – Đakovica.

Borbena grupa „3“ branila je pravac Kunora (1.509) - selo Kušlin - selo Rogovo.

Borbena grupa „1“ organizovala je odbranu pravaca Karaula „Gorožup“ - selo Planeja - selo Đonaj i selo Morina u Republici Albaniji - selo Žur - selo Poslište.

Borbena grupa „4“ branila je pravce Karaula „Krstac“ - Dragaš i Tromeđa (tt 1.676) - selo Restelica - Dragaš.

Odbranu taktičkog pravca u zahvatu reke Beli Drim izvodio je Prvi motorizovani bataljon 549. motorizovane brigade, po sledećem:

Prva motorizovana četa sa Karaulom „Gorožup“ 55. graničnog bataljona, branila je rejon Gorožupska bačila - Karaula „Gorožup“, po dubini selo Planeja;

Druga motorizovana četa sa karaulama „Vrbnica“ i „M. Stojanović“ 55. graničnog bataljona 55. graničnog bataljona branila je rejon Karaula „Vrbnica“ - Karaula „M. Stojanović“ na severozpadnim padinama planine Koritnik, po dubini objekat Čeja, selo Žur;

Treća motorizovana četa branila je rejon u drugoj liniji selo Mazrek - selo Kobanje - selo Vlašnja, po dubini Prizrensko polje.

Komandant Prvog motorizovanog bataljona 549. motorizovane brigade bio je major Uroš Nikolić, komandir Prve čete bio je kapetan Boban Dimitrijević, komandir Druge motorizovane čete bio je poručnik Husein Sarvanović, komandir Treće motorizovane čete bio je kapetan Vlada Bogdanović, komandir Minobacačke čete 120 mm bio je poručnik Ernard Kalač i komandir Raketnog voda POLO 9K11 bio je potporučnik Milun Zejak.

U zoni odbrane Prvog motorizovanog bataljona, i u njegovom sastavu tokom NATO agresije, bila je Prva granična četa 55. graničnopg bataljona koja je imala tri karaule, raspoređene duž gra¬nične linije – „Gorožup“, „Vrbnica“ i „M. Stojanović“. Rejon granične čete protezao se od zapadnih padina planine Koritnik pa do vrha planine Paštrik. Komandir granične čete bio je kapetan Goran Mišić.

Odbrana državne granice vršena je po sistemu pojačanog linijskog i dubinskog obezbeđenja, jer je duž čitave granične linije izvršeno inžinjerijsko uređenje zasednih mesta, osnovnih i rezervnih položaja, skloni¬šta, pojedinačnih i grupnih, i rovovi i saobraćajnice.

I rejon odbrane Prve motorizovane čete bio je uređen za odbranu u inžinjerijskom smislu, iako je teren bio težak za utvrđivanje.

Odbranu pravca Kruma - prevoj Liken - selo Damjane organizovala je Druga motorizovana četa Drugog motorizovanog bataljona. Rejon odbrane ove čete obuhvatao je prostor od Karaula „Dejan Radanović“ i „Liken“ do Paštrika, a po dubini do sela Damjane.

U rejonu Karaule „Liken“ od početka agresije nalazila se i Izviđačka četa 549. motorizovane brigade i deo Izviđačke čete Prištinskog korpusa.

Odluka komandanta 549. motorizovane brigade

za sprečaavnje ubacivanja ŠTS sa prostora Republike Albanije

Major Radomir Jović, komandant 55. graničnog bataljona

U zoni odgovornosti 549.motorizovane brigade protivteroristička dejstva izvodili su pripadnici 72. specijalne brigade, bataljon vojne policije za protivteroristička dejstva “Sokolovi“. Ovaj bataljon je angažovan na neutralisanju terorističkih uporišta u zagraničnom pojasu u širem rejonu s. Đeneral Janković i Paštrika). Ovo angažovanje bilo je usklađeno sa procenama komande Treće armije i Prištinskog korpusa o mogućoj agresiji na kopnu i terorističkim dejstvima tzv Oslobodilačke vojske Kosova u zonama odgovornosti 243. mehanizovane brigade i 549. motorizovane brigade iza leđa naših jedinica.

Početkom aprila 1999. godine, posle desetak dana od početka agresije, “Sokolovi su uspešno realizovali zadatke na teritoriji Albanije. Preko karaule Liken po gustoj magli i snegu grupa „Sokolova“ se ubacila na teritoriju Albanije, uz samu granicu i uredila bazu koja im je služila kao osnovica odlazak u akcije i sklanjanje posle izvršenog zadatka. Posle izvršenih priprema za prepad i dejstvo na uočene objekte.

Pošto su neopaženo zauzeli pozicije za prepad, po dogovorenom signalu, “Sokolovi“ snajperisti, Kesa, Krki, Pera-Inđa i Igi, preciznom vatrom snajpera i puškomitraljeza neutralisali su stražu na položaju minobacačke jednice, posle čega je usledila precizna vatra naših minobacačlija kojima je rukovao iskusni „Šiptar“. Istovremeno su “Sokolovi“, Džoni i Taki, preciznom vatrom RPG-a pogodili kuću gde se nalazila artiljeriiska osmatračnica, a preciznom vatrom iz automatskog oružja, Vujke i Đole – Tigar, su „očistili“ teren od preostalih terorista. Za nepunih 30 minuta, koliko je trajala akcija, efikasnom i preciznom vatrom neutralisani su svi ciljevi, a za sat vremena “Sokolovi“ su već bili kod naše karaule Liken.

26. maj 1999. godine

Operacija kopnenih snaga u rejonu Karaule „Gorožup“ i planine Paštrik, pod nazivom „Strela-2“, počela je iznenadnom i snažnom artiljerijskom i minobacačkom vatrom sa teritorije Albanije, u 1.00 čas i trajala do 1.30 čas. Vatra je otvarana iz rejona sela Gocaj i Pojate, po prednjem kraju odbrane Prvog motorizovanog bataljona 549. motorizovane brigade. Najveća koncentracija bila je u rejonu Gorožupskih bačila. Istovremeno sa vatrenim udarima, vršeno je ubacivanje više manjih grupa na vrh planine Paštrik, na teško prohodnim pravcima, gde nije bilo naših jedinica.

Vatreni udari ponovljeni su u 4.30 časa posle kojih je oko 5.00 časova počeo napad jakih pešadijskih jedinica na frontu od oko pet-šest kilometara. Glavne snage bile su usmerene kroz međuprostore, između četa prve linije, na pravcu zaseoka Binaj–Ninaj i na položaje osmatračkih i izviđačkih grupa brigade, na južnim padinama Paštrika.

U prvom ešelonu Šiptarske terorističke snage brojale su preko 1.000 ljudi, a iza njih su se kretale jedinice terorista u još dve linije.

U isto vreme izvršen je demonstrativni napad, uz upotrebu tenkova, na položaje Druge motorizovane čete Drugog motorizovanog bataljona iz sela Pojate i na položaje Izviđačko-diverzantske čete 549. motorizovane brigade na pravcu Karaula „Liken“ - selo Kušnin. Pošto su uništena dva tenka obustavljen je napad albanske vojske iz sela Pojate.

O početku agresije na kopnu, na Gorožupskom pravcu, komandante Treće armije, generala Nebojšu Pavkovića, i Prištinskog korpusa, generala Vladimira Lazarevića, izvestio je komandant 549. motorizovana brigade, pukovnik Božidar Delić.

Odmah pošto je uspešno odbijen napad kod Karaule «Liken», sa teritorije Albanije počeo je novi još jači napad. Prethodila mu je snažna vatrena priprema artiljerije i minobacača, a zatim juriš terorista na pravcima selo Pogaj - selo Gorožup - Gorožupska bačila i selo Lešaj - selo Miljaj - selo Planeja.

U napadu, na frontu oko šest kilometara, angažovano je više od 1.000 terorista, raspoređenih u tri linije.

Uspešnim dejstvom naše artiljerije i jakom zaprečnom vatrom ispred prednjeg kraja odbrane, napad je zaustavljen, a sukobi su nastavljeni sa bliskih odstojanja, oko granične linije.

Komandant Treće armije, general Nebojša Pavković, naredio je načelniku artiljerije, pukovniku Milivoju Vraniću, da odmah angažuje „Manevarsku artiljerijsku grupu“, sastavljenu od raketnog sistema „Košava, i višecevnih bacača „Orkan“, i realizuje planirane vatre po snagama agresora koje napadaju na Gorožupskom pravcu sa teritorije Albanije.

I komandant Prištinskog korpusa, general Vladimir Lazarević, je naredio načelniku artiljerije Prištinskog korpusa, pukovniku Ljubomiru Pešiću, da izvrši objedinjavanje dejstva svih artiljerijskih jedinica na ovom prostoru, a da planira dopunske vatre artiljerije na pravcima Kuks-Vrbnica, selo Pogaj - selo Planeja – Prizren i selo Vlahnja - prevoj Liken - selo Kušin, i da izvrši izbor i posedanje artiljerijskih osmatračnica na Paštriku .

Dejstvo naše artiljerije po jedinicama drugog ešelona agresora

Komandantu Božidaru Deliću, general Vladimir Lazarević je naredio da formira Istureno komandno mesto „549“ u rejonu sela Planeja, radi objedinjavanja komandovanja svim jedinicama u rejonu Paštrika i tim na čelu sa operativcem, potpukovnikom Stojanom Konjikovcem. Po pristizanju na Planeju oformljeno je Istureno komandno mesto u rejonu Šeh mahale, gde je bila i osmatračnica komandira čete. Odmah je sagledano stanje na frontu, izvršena procena situacije, preduzete dodatne mere bezbednosti i mere za stabilizaciju stanja na frontu, upućen zahtev komandantu Brigade za ojačavanje snaga na ovom pravcu što je komandant Brigade prihvatio i preduzeo odmah mere

Ubrzo zatim usledili su novi napadi avijacije agresora i novi napad pomahnitalih terorista. Jedinice na prvoj liniji odbrane, posebno sa Karaule „Gorožup“ odbile su i ovaj napad i nastavile da vode borbu na bliskim odstojanjima. Međutim pojedine terorističke grupe, koje su uspele da ostvare dublje prodore kroz međuprostore, pravile su problema našim jedinicama.

Naša artiljerija dejstvovala je po jedinicama agresora u drugom ešelonu i kolonama koje su se kretale ka frontu, ali te vatre nisu bile u funkciji direktne podrške jedinica na linijama sukoba, pa su naši vojnici, nadčovečanskim naporima, borbom prsa u prsta, branile svaki metar naše zemlje.

Uvođenjem svežih terorističkih jedinica, probijena je odbrana Prvog motorizovanog bataljona, u rejonu Gorožupskih bačila i oko karaule Gorožup, i došlo je do uklinjavanja napadača na pojedinim pravcima i do 200 metara. Posebno je teška situacija bila na južnim padinama Paštrika, u rejonu Gorožupskih bačila, odakle su naše jedinice trpele jaku bočnu vatru.

Avijacija NATO-a je u talasima izvodila vazdušne udare po jedinicama i objektima Čeja (k. 422), kod sela Žur, i Srnež na Paštriku.

Božidar Delić: Nema nazad, iza je Srbija.

Jedinice oko Karaule „Gorožup“ uporno su branile Karaulu, ali su teroristi uspeli da se ukline na bokove, zbog čega se Karaula našla u poluokruženju. Zbog toga je komandant 549. motorizovane brigade, pukovnik Božidar Delić, u cilju stabilizacije stanja na prednjem kraju odbrane, odobrio da jedinice posednu drugu odbrambenu liniju kod sela Binaj i Ninaj.

Posle povlačenja dela naših jedinica, naši minobacači su vrlo brzo reagovali i preciznim koncentričnim i zaprečnim vatrama privremeno zaustavili dalji prodor i uklinjavanje agresora. Pored toga, naši vojnici su aktivirali protivpešadijske mine usmerenog dejsta (MRUD-ove), čije eksplozije su unosile paniku kod terorista. Mine je napravio potpukovnik Mane Marčetić po smernicama komandanta Brigade, a bile su deset puta snažnije od formacikskih. Pri aktiviranju oduvaju sve na daljini od 100 metara i unose sigurnost kod boraca na prvoj liniji.

Avijacija agresora je nastavila da u talasima bombarduje položaje naših jedinica i prostora po dubini i po putevima koji su izvodili na Gorožupski plato.

U 12.40 časova nastavljen je napad avijacije po rejonima Karaule „Dejan Radanović“, selu Grčin, severozapadno od Karaule „Liken“, i po objektu Kunora (tt 1.509). Radilo se o provokativnom napadu koji je trebao da skrene pažnju sa Gorožupskog pravca.

Na rezervnim položajima jedinice su vršile dopunsko zaprečavanje međuprostora i organizovale se za izvođenje odsudne odbrane. Stanje na granici je stabilizovano i svi pokušaji Šiptarskih terorističkih snaga da uđu na teritoriju Kosova i Metohije su sprečeni,

Komandant 549. motorizovane brigade, pukovnik Božidar Delić, naredio je da se hitno u svim jedinicama, uključujući i rodovske, formira po jedna jedinica ranga čete od 150 do 200 ljudi, radi odbrane na Paštriku. Tako je do pada mraka na Gorožupskom platou bilo oko 1.000 ljudi, koji su angažovani na pravcima gde su terorističke snage uspele da naprave dublje prodore.

Do kraja dana, osim pokušaja manjih naših snaga, da poprave svoje pozicije, većih napada nije bilo, ali je nastavljeno kontrabatiranje naše i agresorove artiljerije.

Tokom noći u Komandu Treće armije stigle su najnovije obaveštajne informacije o događajima u okruženju i na Kosmetu, od kojih su najvažnije da je izvršeno prebacivanje oko 600 iskusnih pripadnika tzv. Oslobodilačke vojske Kosova u rejon sela Đeđan, kod graničnog prelaza Vrbnica, kao i da je Glavni štab tzv. Oslobodilačke vojske Kosova na Kosovu i Metohiji naredio svim raspoloživim snagama da intenziviraju borbena dejstva na području Prizrena, Orahovca i Suve Reke.

Ceneći situaciju i mogućnost dalje radikalizacije napada na čitavom prostoru Kosova i Metohije, zaključeno je da prema raspoloživim podacima, agresor nije obezbedio dovoljne snage za to. Trenutni odnos snaga bio je u tenkovima, 2,6:1, u oklopnim transporterima 1,3:1, u artiljeriji, 1,8:1. u protivoklopnim sredstvima 1,2:1 itd. Na pravcu Karaule „Gorožup“ bilo je ko 400 boraca, na samoj granilnoj liniji oko 200 do pada mraka na zahtev koamndanta Isturenog komandnog mesta komandant Brigade uputio je dodatne snage i ukupno je bilo ko 1.000 ljudi.

Ovakav odnos nije zadovoljavao ni njihove kriterijume, jer im je za agresiju kopnenih snaga na teritoriju Kosova i Metohije trebalo oko 170.000 do 200.000 vojnika, s obzirom da su planeri NATO-a tvrdili da na Kosovu i Metohiji ima svega 50.000 vojnika, a za šta bi im bilo potrebno sedam do deset divizija da ovladaju Kososvom i Metohijom za dva do tri meseca.

Pored toga većina zemalja članica NATO-a, smatrale su da se ne treba upuštati u kopnenu agresiju. Međutim za nju su se najviše zalagali general Klark i britanski premijer Toni Bler i samo su SAD i Velika Britanija bile spremne da pošalju kopnene trupe.

Zbog toga su procene generala Nebojše Pavkovića i Vladimira Lazarevića bile da će i agresija kopnenim snagama NATO, u rejonu Pašrika, imati ograničeni cilj, da se po svaku cenu zauzme makar i pedalj Kosova i Metohije. Ako uspeju da uđu na Kosovo i Metohiju i ostvare početni uspeh, NATO bi verovatno angažovao Oružane snage Albanije, a po potrebi i raspoložive NATO snage, da bi zauzeo Kosovo i Metohiju.

U vezi sa ovom varijantom, procenjeno je da će agresor, ako želi da postigne iznenađenje i „slomi“ odbranu jedinica Prištinskog korpusa na Paštriku, morati da upotrebi i helikopterske desante u cilju slabljena odbrane na frontu. U vezi s tim odmah su preduzete mere i izdati zadaci jedinicama koje su namenjene za borbu sa desantima.

U 22.30 časa po prevoju Liken ponovo je dejstvovala avijacija, a u 22.45 počeo je pešadijski napad, posle kog su teroristi, posle povlačenja jedne grupe naših vojnika iz rezervnog sastava, uspeli da upadnu oko 150 metara na teritoriju Kosova i Metohije. Brzom intervencijom naših izviđačko-diverzantskih jedinica uklinjeni teroristi isterani su nazad u Albaniju, a naše snage su zaposele prvo¬bitni položaj.

U dejstvima tokom dana poginuo je jedan, a ranjeno 10 naših vojnika.

Iz knjige „Košare i Paštrik – srbski Termopili“,

a utora general-pukovnika Nebojše Pavkovića i kontraadmirala Boška Antića, koja je u pripremi za štampu.