IGNJAT MARTINOVIĆ

Franjevac, naučnik i filozof Ignjat Martinović bio je poreklom Srbin čija je porodica za vreme Velike seobe Srba (1690) pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem prešla iz Srbije i naselila se u Južnoj Ugarskoj. Njegov otac Matija, austrijski oficir, se pokatoličio, a po njemu su i deca postali katolici. Kao kapetan bio je penzionisan i otada je živeo u Pešti, gde mu se 20. jula 1755. rodio sin Ignjat.

Ivan, najstariji brat Martinovićev, proveo je svoj život u Virovitičkoj županiji, gde je kao kotarski predstojnik umro 1788. Drugi brat Vice istakao se u Sedmogodišnjem ratu, ali ni on, poput oca, nije dostigao viši rang od kapetana. Brat Toma bio je sveštenik u Rac Miletiću u Južnoj Ugarskoj. Najmlađi Marko bio je kao glavni lekar Bačke županije na dobrom glasu zbog svoje učenosti i sposobnosti.

Ignjat je u detinjstvu ostao bez oca, a majka ga je nakon odlično svršene niže gimnazije poslala radi daljeg učenja franjevcima. Franjevci su izvanredno nadarenog dečaka rado primili. Tu su ga i zaredili. Svoje prve redovničke godine proveo je u franjevačkom samostanu u Baču. (Redovničku zakletvu položio je u aprilu 1773, kada mu je bilo osamnaest godina.) Filozofiju (više razrede gimnazije) svršio je u Baji.

Prvi put se pobunio protiv crkve i redovništva i pokušao da se oslobodi samostana u svojoj devetnaestoj godini.

Kada je u leto 1774. izaslanik rimskog poglavara franjevačkog reda došao u Baju da pregleda samostan, Martinović je pismeno zatražio, da ga otpuste iz reda izjavivši, da je njegova redovnička zakletva bez vrednosti, jer su ga primorali da je položi.

Franjevačke starešine nikako nisu hteli da puste genijalnog mladića, koji je tako mnogo obećavao, da ostavi njihov red. Poglavar provincije, Ladislav Spajić, učinio je sve, da ga izmiri s njegovim zvanjem.

Nakon toga je Martinović na Budimskom sveučilištu svršio bogosloviju. Tada je postao profesor filozofije i matematike za pitomce franjevačkog reda. Svom svojom dušom posvetio se svojoj dužnosti. A njegovi učenici, s kojima se mnogo bavio i izvan školskih zidina, postizali su izvanredan napredak pod njegovim vođstvom.

Ali ubrzo je ponovo došao u sukob sa svojim pretpostavljenima, zbog čega je premešten u brodski samostan. Godine 1781. dolazi u Osijek, da štampa svoje prvo delo, priručnik iz filozofije "Systema universae Philosophiae". Tada se u njemu ponovo probudila čežnja, da se oslobodi okova samostanskog života. U julu te godine dobija poziv od ujaka, majora i brata potporučnika, da dođe k njima u Bukovinu za vojnog sveštenika, gde će moći kod vojne inženjerije da predaje i matematiku. S velikom radošću prihvata poziv i bez odobrenja svojih pretpostavljenih napušta samostan i odlazi u Bukovinu. Ali u Bukovini (u Černovicu) zadržaće se samo kraće vreme. Tu se upoznao s grofom Adamom Potockim,što će na dalji životni razvoj Martinovića izvršiti presudan uticaj. (U to vreme Martinović je već uz materinji jezik i uz latinski i mađarski, znao i nemački, engleski, francuski i italijanski). Grof se upravo tada spremao na put u inostranstvo i zamolio je Martinovića, da mu bude pratilac; ovaj je zbog toga napustio svoj položaj vojnog sveštenika i putovao s grofom. Posle velikog putovanja po svetu, stigli su u Lavov.

Tom prilikom Martinović se zahvaljujući međunarodnim vezama poznatog slobodnog mislioca i revolucionara Potockog u svim zemljama koje je proputovao upoznao s najnaprednijim naučnicima i političarima. U Francuskoj se upoznao s astronomom Lalandom, s prirodoslovcima Kondorseom i Gitonom de Morvoom, koji će kasnije igrati u Revoluciji značajnu ulogu. U Parizu su se učlanili u tajno društvo iluminata, koje je imalo organizaciju sličnu slobodnim zidarima i koje je isto tako stavilo sebi za cilj borbu protiv organizovane religije i protiv ustanova nasleđenih iz Srednjeg veka. U Velikoj Britaniji se povezao s hemičarem i teologom Pristlijem, koga je kasnije francuska narodna skupština izabrala za počasnog građanina revolucionarne Francuske.

Godine 1782. objavio je raspravu o prirodi duge i svetlosne zrake, i zbog tog svog naučnog rada bio je izabran za člana Harlemske akademije.

U leto 1783. imenovao ga je car Josip II za profesora prirodnih nauka u Lavovskoj akademiji. Tu je ubrzo zatim dobio katedru eksperimentalne fizike i matematike. Značajno je, da ga u ukazu o naimenovanju car Josip II naziva "veoma slavnim ocem franjevcem" ("der so sehr angerühmte Franciscaner-Pater").

Kad je malo vremena nakon toga (21. oktobra 1784) Lavovska akademija pretvorena u univerzitet, Martinović sa dvadeset i devet godina postaje dekan filozofskog fakulteta.

I prvi je slavu novog univerziteta proneo u inostranstvu svojim instrumentom nazvanim mikrometar, što ga je konstruisao u zajednici s lavovskim vladinim savetnikom Ertlom; taj instrument je omogućavao, da se linija duga jedan palac, razdeli na tri miliona tačaka; taj svoj izum predstavio je u svojoj studiji, štampanoj u Pešti 1784. A naredne godine pronašao je nov metod za merenje visine atmosfere; taj svoj metod predstavio je berlinskoj akademiji zbog čega mu je slavni predsednik akademije Lagranž pismeno izrazio zahvalnost i odao mu priznanje.

Uz svoje dekansko zvanje i uz mnogobrojne poslove na svojoj redovnoj katedri on je još nalazio vremena i za posao zamenika katedre matematike. A u isto to vreme je svoj naučni rad nastavljao u sve većim razmerama. Bavio se i mehaničkim i hemijskim eksperimentima, koji su dali nekoliko značajnih rezultata.

Izdaje čitav niz naučnih radova s novim otkrićima. Konstruiše nove mašine, koje nailaze na veliko priznanje u inostranstvu i na uspešnu primenu u privredi (vršalicu, mašinu za sečenje duvana i slično). Zanimljivo je, da je car Josip II, kada mu je prilikom njegove posete univerzitetu u Lavovu u maju 1787. Martinović pokazao mašinu za sečenje duvana u pogonu - izjavio, da ga ne može uvesti u fabrike duvana, jer bi time mnoštvo radnika izgubilo svoj hleb.

Konstruisao je i neku vrstu letelice, i puštao je u Lavovu u vazduh. Dva puta s potpunim uspehom, a onda je došlo do eksplozije i mašina je izgorela.

Radove mu objavljuju najugledniji evropski časopisi. Biva izabran za člana hesenske, minhenske, stokholmske, sankpeterburške i drugih akademija.

Krajem osamdesetih godina počinje se baviti i pisanjem političkih stvari. Naročito udara na crkvu i samostane, a pre svega na jezuite: "koji seju otrov među ljude". Još tu u Lavovu on je otvoreno ispovedao materijalistički pogled na svet.

U Lavovu je Martinović s takvim svojim shvatanjima bio izložen, naročito posle smrti cara Josipa, brojnim intrigama reakcionarnih i klerikalnih elemenata, koji su u znatnom broju bili zastupljeni i među univerzitetskim profesorima.

Kad se 1791. na Peštanskom sveučilištu ispraznilo mesto profesora fizike, Martinović napušta Lavov i natječe se za ovu katedru.

Ali ovde je većina nastavničkog zbora bila sastavljena od fratara, popova i klerikalaca, i oni su ga, premda je bio najkvalifikovaniji, srušili prilikom izbora.

Posle neuspelog konkursa Martinović odlazi u Beč, gde postaje jedan od glavnih savetnika i pomagača prosvećenog apsolutiste Leopolda II u njegovoj borbi protiv reakcionarnog antijozefinističkog pokreta svetovnih i crkvenih feudalaca u Ugarskoj. U novembru 1791. car Leopold ga postavlja za dvorskog hemičara. Sledeće godine povereno mu je da izradi nacrt novog ugarskog ustava. Rezultat je bio Martinovićev spis "Status regni Hungariae", u kome se on zalaže za dvodomni sistem upravljanja, uklanjanje klera iz svih svetovnih službi, sekularizaciju crkvenih imanja i izjednačavanje prava svih ljudi bez obzira na veru i narodnost. Posle Leopoldove smrti Martinović pokušava da u antiklerikalnom i antifeudalnom pravcu utiče na novog cara Franca II, Leopoldovog sina i naslednika. Ali kad Franc, uplašen Francuskom revolucijom, počinje, u savezu s feudalcima i sa predstavnicima katoličke crkve, da vodi krajnje reakcionarnu spoljnu i unutrašnju politiku, Martinović stupa u oštru opoziciju protiv njega i organizuje zaveru kojom je želeo da podstakne demokratsku revoluciju u Ugarskoj.

Uskoro su se počeli nazirati obrisi revolucionarnog pokreta koji je, od Beča do Novog Sada, obuhvatio sve glavnije tadašnje političke centre, a njegove tajne organizacije bile su naročito razgranate u Ugarskoj i Hrvatskoj, tako da je u Martinovićevoj zaveri sudelovao znatan broj Hrvata i Srba. Martinović je među ostalima nastojao da uvuče u zaveru i zagrebačkog biskupa Maksimilijana Vrhovca, što mu ipak nije pošlo za rukom.

S druge strane, Bečki dvor nakon bezuspešne cenzure vesti o tome da se Francuska revolucija uopšte dogodila menja strategiju pa javno govori plemstvu kako Revolucija, "vulkan paklenih sila", ne napada samo kralja i plemstvo, nego i sveštenstvo, veru i stari poredak, odnosno sve dobro "koje je Bog ostavio na zemlji". Od 1793. štampa je podvrgnuta oštroj cenzuri.

Ignjat Martinović je u Beču 1794. godine organizovao dva tajna društva (Društvo reformatora i Društvo slobode i jednakosti) s ciljem da se Ugarska oslobodi vlasti Habsburgovaca. No, krug njegovih pristalica ostao je ograničen, a zavera je otkrivena iste godine. Uhapšen kao jakobinac noću 23. jula 1794, Martinović biva osuđen na smrt. Pogubljen je odsecanjem glave 20. maja 1795. na Generalskoj poljani pod Budimom. Osim njega pogubljen je i Jožef Hajnoci, Ivan Lacković i drugi zaverenici, pod optužbama da su hteli "sprovesti demokratsku revoluciju i ostvariti federativnu ugarsku republiku". Jedan od vođa hrvatskih jakobinaca Josip Kralj još pre je u jednoj peštanskoj gostionici izvršio samoubistvo ispalivši hitac iz pištolja sebi u glavu. Oni zaverenici koji su preživeli, pobegli su i pravili se kao da se cela ta stvar uopšte nije dogodila.