Nova Antanta, ili Sporazum o evropskoj bezbednosti?

U političkom leksikonu nakon 100 godina pravo građanstva ponovo stiče termin «Antanta». U «Srdačnu slogu» - savez, sklopljen 1904. godine između Velike Britanije i Francuske, vraća nas sporazum o vojnoj saradnji tih zemalja, koji su potpisali Dejvid Kameron i Nikola Sarkozi.
 

«Danas započinje nova era u dugoj istoriji saradnje u oblasti odbrane i bezbednosti između Velike Britanije i Francuske» - izjavio je D.Kameron. I zaista, sudeći po njegovoj sadržini, dokument se već s pravom može označiti kao bez presedana.
 

Na primer, u oblasti nuklearnog oružja London i Pariz će sarađivati u izvođenju zajedničkih imitacija nuklearnih proba (prave probe nuklearnih projektila za njih nisu moguće, jer su oni ratifikovali Sporazum o sveopštoj zabrani nuklearnih proba 1966. godine). Stvaranje zajedničkih istraživačkih centara za proveru tehničkog stanja nuklearnih arsenala zahteva solidne troškove, ali im udruživanje naučnog i tehnološkog potencijala omogućava da istovremeno ostvare značajnu uštedu, koja se meri desetinama miliona evra. Stručnjaci britanskog centra će razrađivati tehnologije za imitaciju nuklearnih proba, a njihove francuske kolege pozabaviće se neposredno realizacijom imitacije. Pri tom će svaki od učesnika zadržati nezavisnost sopstvenih nuklearnih snaga, i neće imati ključ za dostup strateškim nuklearnim snagama partnera.
 

Od naredne godine Francuska i Velika Britanija će pristupiti zajedničkoj razradi tehnologija za atomske podmornice. Ona se neće odnositi na bojeve uređaje i nuklearno naoružanje, ali će obuhvatiti sve ostale komponente i vrste opreme.
 

Dve strane će stvoriti jedinstvene ekspedicione jedinice sa 6 hiljada ljudi, koje će biti korišćene ne samo u vojnim, nego i civilnim operacijama. Posle 2020. godine oni će početi da zajednički eksploatišu avio-nosače, kojima raspolažu.Osim toga, oni će kudikamo šire nego do sada razmenjivati jedni s drugima obaveštajne podatke, izvoditi operacije u doziranju aviona gorivom i usavršavati vođenje rata u kibernetičkom prostoru.
 

Ako govorimo o novoj Antanti, potrebno je setiti se, da je svojevremeno ta vojna koalicija postala punovredna tek nakon što joj se pridružila Rusija.Nikakva trilateralna dokumenta tada nisu potpisivana. Bilo je dovoljno da se u avgustu 1907. godine u Sankt-Peterburgu sklopi sporazum sa Engleskom, razgraničivšpi uticajne sfere u Aziji i uklonivši samim tim glavni izvor protivurečnosti, koji je postojao u pređašnjim decenijama. A pošto je sa trećom stranom – Parizom – Sankt-Peterburg bio u odbrambenom savezu još od 1893. godine, rusko-britanski sporazum iz 1907. godine faktički je značio oformljenje Antante.
 

Novostvorena Antanta predstavljala je odgovor na postojeći «Trojni savez» centralno-evropskih zemalja – Nemačke, Austro-Ugarske i Italije i odigrala je odlučujuću ulogu u njihovom razbijanju u toku Prvog svetskog rata. A da je Antanta bez Ruske imperije značila veoma malo, govori već činjenica, da je Istočnopruskom operacijom protiv kajzerovske Nemačke avgusta 1914. godine, koja je žurno započela, faktički bila spasena Francuska. Načelnik generalštaba francuske armije, a potom i vrhovni komandant savezničkih snaga, maršal Ferdinand Foš, pisao je o tome kao dobro upućen u situaciju: «To što Francuska nije bila zbrisana s lica Evrope, mi treba da zahvalimo pre svega Rusiji».
 

Mi, svakako, ne bi smo trebali zaboravljati na onu žurbu, sa kojom je Rusija reagovala na poziv Pariza za pomoć. Kako je pravilno pisao ruski vojni istoričar A.K.Boiov, ruski narod je išao na to da «u bukvalnom smislu reči žrtvuje sebe za spas saveznika». A po rečima drugog vojnog eksperta za rusko inostranstvo, generala N.N.Golovina, odluka ruske komande da započne ofanzivu protiv Nemačke pre potpunog okončanja mobilizacije, doneta u ime savezničke dužnosti, predstavljala je «glavni uzrok tužnog ishoda celokupnog rata za Rusiju».
 

Sećajući se stare Antante u vezi sa svežim britansko-francuskim sporazumom, mi ne isključujemo da će se i Rusija u ovoj ili onoj meri priključiti tom sporazumu. Razume se, ni pod kojim okolnostima ne treba očekivati ogledalsku reprodukciju događaja iz perioda od pre stoleća. To je i glupo, i nepotrebno. Međutim, neki veoma jaki argumenti da govorimo o mogućnosti nekakvog preporoda vojno-političkih kontakata Londona, Pariza i Moskve čisto na trostranoj osnovi postoje. Prvi i glavni od njih su interesi evropske bezbednosti.

Tradicije partnerstva u suprostavljanju nemačkom militarizmu, utemeljene uoči i u godinama Prvog svetskog rata, unapređene su tokom kasnijih godina. Podsetimo na projekat vojne konvencije SSSR, Velike Britanije i Francuske, na kome su tri strane radile u proleće – leto 1939. godine sa ciljem da se postave pouzdane barijere hitlerovskoj agresiji, koja se nadnosila nad čitavom Evropom. Tada se neuspešno završio pokušaj da se oformi vojni savez zbog dvostrukog stava zapadnih partnera Sovjetskog Saveza.
 

Međutim, ti napori nisu bili uzaludni. Odmah nakon Hitlerovog napada na Poljsku pregovori zapadnih zemalja sa SSSR su obnovljeni. Njihovo logično ovaploćenje je postala antihitlerovska koalicija (uz učešće SAD), koja je slomila hitlerovski nacizam, donela mir Evropi i celoj Zemljinoj kugli.
 

Pitanja evropske bezbednosti tokom svih poratnih godina nalaze se u centru pažnje i Londona, i Pariza. Pri tom, kako možemo primetiti, njih ne zadovoljava u punoj meri rešenje tih problema na multilateralnoj osnovi, u okvirima tog istog Severnoatlantskog bloka.Jer od učešća mnogih svaki posao nije uvek uspešan samo zbog udruživanja napora – postoje tu i minusi, koji se ispoljavaju u vidu različitog viđenja jednih te istih problema, težnji nekog od učesnika da dominira.
 

Vašingtonu godi da uveže pitanja evropske bezbednosti isključivo sa mehanizmima NATO, gde se inicijativa ostalih članova sputava vojnoekonomskim potencijalom SAD.Svaki plan vojne izgradnje izvan NATO, u okvirima Evropske unije, Amerikanci doživljavaju kao «jednu od najvećih opasnosti po transatlantske odnose» (ocena predstavnika SAD pri NATO Nikolasa Barnsa». Međutim, i London, i Pariz (a sa njima, uzgred rečeno, i Berlin, i Rim), imaju s tim u vezi svoje gledište.Njih sve više i više iritira to, što Amerika uvlači svoje partnere iz NATO u nepotrebne ratove, koji se pretaču u velike gubitke.
 

Nije slučajno što su stari evropski članovi Alijanse nekoliko godina branili ideju PRO evropske pozornice ratnih dejstava, autonomnu od nacionalne PRO SAD.Pri postojanju združenih oružanih snaga Alijanse živa je i ideja o evropskoj armiji. Za sada – nakon odluke Evropskog parlamenta 20. februara 2009. godine – ona je izražavana u planovima formiranja evropskih snaga za brzo reagovanje. Međutim, ponovo i ponovo se čuju glasovi u korist stvaranja punovredne evropske armije: u novembru 2009. godine nju je lobirao ministar inostranih poslova Italije Franko Fratini, a u februaru ove godine – njegov nemački kolega Gvido Vestervale. U svom govoru na Minhenskoj konferenciji o politici bezbednosti on je izjavio, da će «bezbednost ujedinjene Evrope biti osigurana jedino u slučaju, ako...se bude temeljila na principima evropske (obratimo pažnju: ne atlantske! – J.R.) integracije».
 

Da, Dejvid Kameron je, argumentujući neophodnost sporazuma sa Francuskom, o kome je reč, posebno istakao da on ne predstavlja korak na putu ka stvaranju evropske armije, već služi samo kao «primer jačanja odbrambene sposobnosti dve suverene zemlje sa sličnim prioritetima». U Londonu se mnogi još sa strepnjom odnose prema porukama Vašingtona o očuvanju «posebnih odnosa» između dve zemlje.
 

Međutim, logika procesa liderima stare Evrope neizbežno nameće svest o tome, da je kudikamo prikladnije graditi svoju arhitekturu evropske bezbednosti po svojim, a ne po prekookeanskim šablonima.
 

Britansko-francuski sporazum otvara nove perspektive i za Rusiju na takvim pravcima, povoljnim za čitavu Evropu, kao što je uključivanje u proces redukovanja nacionalnih nuklearnih arsenala, osim Ruske Federacije i SAD, i drugih članova nuklearnog kluba, ili proširivanje vojno-tehničke saradnje sa Evropskom unijom.Posebno mesto u tom nizu pripada promovisanju predloženog 2008. godine od strane Dmitrija Medvedeva Sporazuma o evropskoj bezbednosti. Dobro je poznato da taj Sporazum ne da mira Vašingtonu. Po ko zna koji put njega je u septrembru kritikovala Hilari Klinton na ministarskom susretu Saveta Rusija – NATO u Njujorku. «Mi smatramo da je bolje jačati one temelje, koji ne jednu deceniju drže bezbednost u Evropi, nego razmatrati nove sporazume, kako to predlaže Rusija» - izjavila je ona. Nju je podržao generalni sekretar Severnoatlantske alijanse Anders Fog Rasmusen uoči novembarskog samita Alijanse u Lisabonu, izjavivši da NATO ne vidi potrebu za stvaranjem nove strukture bezbednosti u Evropi po ruskoj inicijativi.
 

Podsetimo: osnovne odrednice projekta ruskog sporazuma svode se na to, da ni jedna država ne može imati isključiva prava na održavanje mira u Evropi, tojest, Moskva predlaže da se u međunarodnom pravu fiksira princip nedeljivosti bezbednosti. Projekat zahteva od njegovih učesnika uzajamno poštovanje interesa bezbednosti svojih partnera, a takođe predviđa spremnost strana, koje su potpisale dokument, da stanu u zaštitu drugih učesnika sporazuma u slučaju napada treće strane na njih.
 

Razumljivo je zašto je Vašington protiv toga. «Veliki momci» iz vojno-industrijskog kompleksa SAD se kao žive vatre plaše, da će se jednog lepog dana principijelna pitanja na Evropskom kontinentu početi rešavati bez njih. A tada im već neće poći za rukom da ponove takva «dela», kao što je bombardovanje evropske Jugoslavije bombama sa niskoobogaćenim uranijumom.
 

Međutim, oni evropski lideri, koji teže da u Evropi samostalno vode poslove, bez suvišnog uticaja SAD, sve bolje shvataju da bez Rusije nije moguće izgraditi iole efikasan sistem kontinentalne bezbednosti.

Jurij Rubcov,