Nova Srbija u stepama Divljeg polja: Istorija jedne mašte

01.05.2020. god.

U prvoj polovini 18. veka Srbija je prolazila kroz teška vremena: pod čizmom Osmanske imperije Srbi su bili primorani da napuste rodna ognjišta i presele se preko Dunava. Narod je postao talac Austro-turskih ratova, jer Austrougarska imperija je doživljavala poraze i očekivalo se od žitelja pograničnih oblasti, odnosno od srbskih graničara da zaustave Osmanlije, prenosi Balkanist.

Koristeći unutrašnje nemire u Osmanskoj imperiji 1739. Rusija i Austrougarska su zajedničkim naporima nanele Turcima poraz. Turska je izgubila tvrđave Hotin i Jaši i privremeno odustala od teritorijalne ekspanzije. Vladajuća u Austrougarskoj dinastija Habzburga osetila je da joj srbski graničari više ne trebaju i podržala Mađare koji su tražili da se Srbi razoružaju i isele. Raspuštanje srbskih vojnih jedinica počinje 1743, a njihovo mesto zauzima mađarska vojska.

Rusko carstvo koje se tradicionalno sa simpatijom odnosilo prema pravoslavnim Srbima odlučilo je da bi bilo razumno pozvati iskusne i hrabre ratnike u njegovu vojsku. Diplomate Mihail i Aleksej Bestužev-Rjumini našli su među graničarima željne da se presele na rusku teritoriju. Pregovori su ponekad vođeni u tajnosti, jer Austrougarska monarhija je bila protiv masovnih seoba Srba.

Do prvih seoba srbskih graničara na teritoriju Ruske imperije došlo je još u vreme Petra I. Njegovim staranjem 1727. godine nedaleko od grada Soljanoj na Torskim jezerima (grad osnovan 1676. kasnije dobija naziv Tor, a krajem 18. veka Slavjansk) stacioniran je puk srbskih i crnogorskih husara pod komandom majora Jovana Albaneza, ranije emisara ruskog cara na Balkanu i učesnika oslobodilačkog pokreta.

Neće biti naodmet istaći da su očekivanja Srba bila preterana. Ako je verovati arhivu spoljne politike Ruske imperija, graničari su verovali da će svaki od njih u Rusiji dobiti najmanje čin pukovnika. Dok su po naređenju Petra I, srbski dobrovoljci dobijali činove prema količini ljudi koje su poveli u Rusiju.

Sredinom 18. veka seobe Srba sa teritorije Austrougarske poprimaju masovni karakter. Najveći trag u istoriji ostavili su srbski potpukovnik Jovan (Rusima poznat kao Ivan) Šević, koji je na teritoriji savremene Luganske Narodne Republike osnovao naselje Slavenosrbija i pukovnik Jovan (Ivan) Horvat, osnivač Nove Srbije na teritoriji savremene Kirovogradske oblasti u Ukrajini.

„Godinu dana kasnije grof M.P. Bestužev-Rjumin javlja o projektu pukovnika I. Horvata koji je obećao da će dovesti husarski puk, hiljadu sabalja i pešadijski puk od dve hiljade pandura. Kao nagradu za to tražio je doživotnu titulu generala-majora, oficirske činove za svoje sinove i zemlju na kojoj će se vojnici nastaniti. Te uslove je prihvatila Jelisaveta Petrovna i izdala o tome ukaz 13. jula 1751. godine. Prva ‘komanda’ od 276 ljudi se uz dozvolu imperatorke Marije Terezije uputila u Rusiju. Zanimljiv je sastav tih ljudi, koji nam daje jasnu predstavu o kakvim se doseljenicima radi. Među njima je bilo samo 77 vojnika (26 oficira i 51 redov), 82 člana njihovih porodica i 59 sluga, 196 konja“, pisao je ruski istoričar Jurij Kostjašev.

Nakon dolaska u Kijev Ivan Horvat je tražio od lokalnih vlasti novac za put u Peterburg, a u ličnom razgovoru sa imperatorkom Jelisavetom Petrovnom graničar je obećao da će u stepe Divljeg polja dovesti deset hiljada husara i podići mnošto varošica i utvrđenja.

Pretpostavljamo da su povremeni napadi Tatara, opasnost od Turaka i Poljsko-litvanske državne zajednice bili pravi razlozi zašto je ruska imperatorka ne samo dala ovom avanturisti slobodu da postupa kako mu je volja, već mu je kasnije i praštala mnoge laži i ponovo ga pomagala i finansijski i vojno.

Iz „Povesti o Novorosijskom kraju“ arhiepiskopa Tverskog i Kašinskog Gavrila napisane 1851. godine saznajemo o geografskom položaju Nove Srbije: „Godine 1752. kao ptice koje lete u susret proleću, doleteli su nam u velikom broju i drugi Srbi, kojima su zajedno sa onima koji su se doselili pre njih, vojnicima i civilima, dali u stepi za Dnjeprom najbolju zemlju, i to: od ušća reke Kagarlika direktnom linijom do gornjeg toka reke Ture, a od gornjeg toka Ture do ušća reke Kamenke, od ušća Kamenke do gornjeg toka Berjozovke, od gornjeg toka Berjozovke do gornjeg toka Omeljnika, a otud naniže do samog ušća istog tog Omeljnika, gde se uliva u Dnjepar; jasnije i kraće rečeno, dobili su Hersonsku guberniju u okruzima Oljviopoljski, Novomirgorodski, Aleksandrijski i deo Jekaterinoslavske gubernije u okrugu Verhodnjeprovski.“

Srbi su se naselili na zemlji staroveraca i zaista su započeli osnivanje Jelisavetgrada i izgradnju zemljane tvrđave. Ivan Horvat je dobio čin generala. Ali njegovo je ponašanje iritiralo ne samo lokalno stanovništvo već i carsku krunu.

Na kraju, kako piše arhiepiskom Gavril: „Došlo je vreme blistavog carstva Velike Jekaterine II, (1762). Do ove čuvene epohe od početka srbskih seoba prošlo je ne više od deset godina (1752 – 1762); međutim državni trezor je na to potrošio ne manje od 700 000 rubalja u srebru; što je po sadašnjem kursu 2 450 000 rubalja. Premudra Carica je odmah shvatila da je više potrošeno nego što je koristi od stranog srbskog naroda, tim pre što sam načelnik tog naroda Ivan Horvat ne pokazuje očekivanu vernost, već zloupotrebljava svoju vlast, na šta se žale i mirjani i duhovni ljudi. Ali razmišljali su i ovako: ako se naseljavanje zemlje ne nastavi, izgubljena su i sva ranije uložena sredstva.“

Nova Srbija je bila ukinuta a na njenom mestu se pojavila Novorosijska gubernija. Projekat je koštao ruski trezor 700 000 rubalja, a veći deo tog novca prisvojili su Ivan Horvat i njegovo okruženje. Zbog pronevere novca vojni tribunal je generala osudio na smrtnu kaznu. Međutim, Jekaterina II je 1764. godine naredila da se smrtna kazna zameni proterivanjem u Vologdu, a 1775. „dozvoljeno je onom generalu-poručniku da povrati činove i da živi u svojim selima“. Horvat je pomilovan i do same smrti 1780. živeo je mirno na svojim imanjima, a njegovi potomci su postali vojna lica, gubernatori i državni činovnici.

Grb Ševića

Za razliku od sunarodnika, Jovan Šević nije bio tako gramziv. Potpukovnik se nije slagao sa ukidanjem vojne granice u Pomorišju i razoružanjem srbskih graničara. Ali kada je mađarska ekspanzija postala nepodnošljiva, oficir je 1750. godine tražio da mu se da status civila i pasoš da bi mogao da se preseli u Rusiju.

Uhapšen je i suđen, ali zbog nedovoljno dokaza protiv njega oslobođen. Devetnaestog oktobra 1751. Jovan Šević je dobio slobodu i dokumenta i tajno pokušao da ubedi druge oficire armije da mu se pridruže i presele se u Rusiju. Međutim, da bi sprečila seobe Marija Terezija je 19. juna 1752. izdala specijalni ukaz kojim je Srbima pretila smrtna kazna za nameru da se odsele u Rusiju.

Šević je bio jedan od srbskih oficira koji je na teritoriju duž reke Donjec doveo oko 3000 srbskih porodica. Čim su stigli u Kijev decembra 1752. godine Srbi su dobili naređenje da se nasele u Novoj Srbiji pod upravom Horvata, ali su to i odbili. Šević i Rajko Preradović, pukovnik Slavonskog husarskog puka, uputili su se u Sankt Peterburg gde su zamolili da im se dozvoli da osnuju svoje varoši.

Sedamnaestog maja 1753. godine ruska imperatorka Jelisaveta je potpisala dozvolu da se srbskim doseljenicima koje je predvodio Šević dozvoli da se nastane na teritoriji između reka Bahmut i Luganj. Naselju je Šević dao naziv Slavenosrbija. Ivan Horvat je pokušao da ubedi ljude koje je Šević doveo u Rusiju da se presele u njegovu Novu Srbiju, ali pristao je na to samo mali broj Srba.

Šević i njegovi ljudi su postali deo srbskog husarskog puka. U doba rata borili su se u armiji Rusike imperije, a u mirna vremena obrađivali su zemlju. Sam Ivan Šević je dobio titulu generala. Srbski husarski puk je učestvovao u Sedmogodišnjem ratu zajedno sa pukovima iz Nove Srbije pod komandom Stepana Fjodoroviča Apraksina.

Slavenosrbija je ukinuta 1764. godine (najverovatnije zbog mnogih zlodela Horvata). Po mišljenju srbskog istoričara Mihaila Lalića, dogodilo se to ubrzo nakon Ševićeve smrti. Ipak srbska naselja su prerasle u male gradove i sela, a mnoga postoje i danas na teritoriji Luganske Narodne Republike. Recimo, grad Slavjanoserbsk, gde je podignut spomenik u sećanje na prijateljstvo između Srba i lokalnog stanovništva.

Neki istoričari smatraju da posebnog prijateljstva i nije bilo od samog početka, da su Srbi započinjali konflikte sa Kozacima. Ipak, početkom 19. veka Srbi su praktično u potpunosti asimilovani sa ruskofonskim stanovništvom, i samo se još oko hiljadu ljudi predstavljalo kao Srbi.

U Donbasu se i dan danas sreću srbska prezimena, kao podsećanje na maštu o Novoj Srbiji, maštu kojoj nije bilo suđeno da se ostvari.

Jurij Kovaljčuk, Balkanist