Povratak marke, torpedovanje Grčke u samoupravljačkoj EU?

Sve prisutniji su glasovi u EU da se mora redefinisati monetarna politika jer postoji rizik da bi „super Grčka“ mogla povući u ekonomski sunovrat u poptuni ekonomski kolaps. Stoga su ključne zemlje u EU u teškim dilemama šta da rade sa evrozonom. Jedni su da se neke rizične države izbace iz evrozone ali bi to po drugima bio i kraj EU ili barem kraj onakve kakvu poznajemo. Drugi opet idu dalje i govore o podeli na solventni sever koji bi zadržao evro i „evomonetarnu“ politiku i na gubitaški jug koji bi bio prepušten sebi a možda i izbačen iz evrozone. Najradikalniji, naročito u Nemačkoj se zalažu za ukidanje evro eksperimenta i povratak na nacionalne valute – njima dragoj marki. Naročito je bitno da se za ukidanje evra zalažu vrlo ozbiljni i uticajni nemački analitičari i ekonomisti. Da li je to kraj EU ili početak njenog kraja ili pak uvod u novu fazu njene centralizacije pokazaće vreme?

„Neće biti mira u Evropi ako se države budu obnavljale na osnovu državnog suvereniteta, političkog prestiža i zaštite svojih ekonomija(...) Evropske države su premale da bi svojim narodima garantovale napredak i društeveni razvoj. Evropske države moraju se organizovati kao federacija i jedna ekonomska celina,”-reči su koje je 1943. godine izgovorio Žan Mone koji se smatra začetnikom ideje o Evropskoj Uniji. Preko Evropske zajednice za ugalj i čelik koja je stvorena 1951. godine, Evropske zajednice za atomsku energiju i Evropske ekonomske zajednice nekoliko godina kasnije, došlo se do Dogovora u Mastrihtu 1992. godine i formiranja sadašnje Evropske Unije. Kao osnovni stubovi Evropske Unije, navode se: ekonomska politika, zajednička bezbednosna i spoljna politika i saradnja u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova.

Početak Evropske monetarne unije je vezan za odluku EEZ i 1969. godinu kada je straha vodećih zemalja EEZ kao što su Nemačka, Austrija, Belgija, Holandija i Luksembrug da će usled inflatornih pritisaka drugih valuta njihova valuta postati skuplja i otežavati izvoz. Zemlje sa inflatornom valutom su tada bile Španija, Italija i Portugalija. Značajan momenat u uspostavljanju monetarne unije je uvođenje zajedničke valute EKI, krajem sedamdesetih godina, koji je predstavljao različite fiksirane količine svake od valuta unije.

Iako se iskustvo sa ovom monetarnom jedinicom ne može smatrati pozitivnim, dalji razvoj monetarne unije je rezultirao uvođenjem Evra kao zajedničke valute 2002. godine. Kao kriterijumi za članstvo u uniji definisani su sledeći pokazatelji: Inflacija1,5% odstupanja od proseka tri zemlje EU sa najnižom inflacijom, budžetski deficit niži od 3% odBDP, javni dug niži od 60% BDP, valute ne smeju devalvirati / revalvirati izvan granice±15% u odnosu na valute drugih zemalja bar dve godine pre ulaska u evrozonu. Dugoročne kamatne stope ne smeju odstupati više od 2%u odnosu na tri zemlje EU sa najnižim kamatama. Jasno je da se od ovih kriterijuma, kao i kriterijuma za članstvo u EU skoro sasvim odustalo i da su dalji pristupi Uniji ili evro-zoni bili više politički nego ekonomski.

Bilo da je reč o pristalicama integracija ili evroskepticima, niko razuman ne može da previdi značajnu ulogu SAD u ekonomskom i monetarnom ujedinjenju Evropskih zemalja, koji je svakako odražavao interes ove zemlje i svodio se na određenu podršku, ali i selektivnim ometanja u skladu sa aktuelnom situacijom „preko bare“. Amerika jeste rodno mesto EU a može biti i njen dželat. SAD su najjača sila EU koja može poželeti da usmerava, blokira, ili pak redefiniše ono što je u velikoj meri ona sama stvorila.

Poslednji primeri takvog uticaja su intenzivno lobiranje za prijem nekih bivših sovjetskih republika, Slovenije ili Bugarske i Rumunije u ovaj savez, iako je sasvim jasno da ove zemlje nikako ne ispunjavaju definisane kriterijume za članstvo.Takođe, očigledno je da evropska valuta, kao veštačka tvorevina u svakom pogledu, nije nasledila gotovo ništa od vitalne stabilnosti i pozicija jakih nacionalnih valuta kao što je na primer nemačka marka. Evro je vrlo podložan spoljašnjim uticajima i njegova sudbina više zavisi od stanja američkog dolara i politike najjačih ekonomskih sila u svetu, nego što odražava stanje evropske privrede, što bi po definiciji bila odlika svake valute. Iako ga neki posmatraju kao moćnu nezavisnu valutu on je u velikoj meri bio do sada derivat i satelit dolara.

Gledano unazad, može se primetiti da su neke ranije ekonomske ili monetarne unije koje su imale daleko skromnije ciljeve, bile daleko uspešnije nego što je to projekat EU i evro-zona. Čak je i EFTA koja je paralelno osnovana šezdesetih godina i čiji članovi su pre svega kao motiv imali nameru da izbegnu velike evropske intergracije, donela više koristi svom članstvu.

Što se daljeg uticaja SAD tiče, treba primetiti da je prisustvo kapitala iz ove zemlje u evropskim državama u svakom slučaju ograničavajući faktor njihove ekonomske samostalnosti, tako da gubitak monetarne suverenosti koja se ogleda u postojanju nacionalnih valuta i samostalne monetarne politike, dodatno ograničava njihov ekonomski suverenitet u celini. Iako na površini izgleda da su stvaranjem zajedničke valute svi dobili ona nema ipak obeležja klasične nacionalne valute i srodne monetarne mehanizme uticaja na privredne tokove da bi mogla ozbiljno konkurisati dolaru. Iako je to u jednom momentu tako izgledalo, kriza Grčke je pokazala veliku političku slabost evrozone.

Tekuća ekonomska kriza je izbacila na videlo sve nedostatke ovih integracija i podstakla priče o promenama u okviru EU, ali i članstvu u evrozoni, a sve češće i o vraćanju marke i drugih nacionalnih valuta u opticaj, naravno, ekonomsku stvarnost je apsurdno posmatrati izolovano od (geo)političkih uticaja.

Tako na primer poslednjih meseci pratimo vesti o borbi Grčke sa ogromnom zaduženošću, ali smo svesni činjenice da u evro zoni postoje zemlje čija je zaduženost i veća nego Grčka, a sa druge strane da isti problem muči sve zemlje, uključujući i Nemačku. Dok sa jedne strane ekonomski najjače zemlje Evrope optužuju Grčku za loše vođenu ekonomsku politiku (kao i druge zemlje iz grupe PIGS), javljaju se tumačenja koja za aktuelno stanje Grčke optužuju baš delovanje nemačkih hedž fondova. Kako god bilo, svi se slažu da je za spašavanje Grčke najprozvanija upravo Nemačka kao vodeća zemlja Unije. Stvara se slika ili veruje da se „evor brani u Grčkoj“, tako da su očekivanja konretnih poteza uzavrela, ali sa druge strane, prema izjavama zvaničnika, raspoloženju javnosti, komentarima stručnjaka, Nemačka to ne shvata baš tako. Isto potvrđuje i na brzinu doneta odluka o formiranju fonda od 750 mlrd evra za zemlje koje su pred kolapsom, pitanja (koja stižu baš iz Nemačke) o opravdanosti plaćanja tuđih dugova,sumnji o tome da će ove zemlje pravilno raspolagati datim novcem, traženju alternativnih rešenja.

Nemački mediji i javnost su još proletos spekulisali o mogućem vraćanju nemačke marke u opticaj ovo svakako nema uporište samo u nostalgiji ili nacionalnom ponosu. Pre nekoliko dana je u Berlinu održan sastanak stručnjaka iz oblasti ekonomije i međunarodnih odnosa na kojem je sagledana aktuelna izuzetno teška situacija zajedničke evropske valute. Najdžel Feridž iz Velike Britanije je ukazao na to da se Portugal nalazi u težoj situaciji nego Grčka po pitanju zaduženosti. Inicijator sastanka Jirgen Elsezer iz Nemačke je otvoreno izjavio da treba organizovati referendum u vezi evra i vratiti nemačku marku. Monetarni ekspert dr. Vilhelm Hankel je zajedničku valutu 16 zemalja nazvao nonsensom. Svi učesnici su ukazali na nedostatke postojećeg ekonomskog sistema, pre svega u smislu vođenja jedinstvene monetarne i samostalnih fiskalnih politika iz izraženi nedisciplinu na oba polja.

Tvrdnja da je zajednička valuta 16 zemalja neodrživa i besmislena je opravdana baš i iz razloga postojanja jedinstvenog emisionog centra i monetarne politike, uz samostalno vođenje fiskalne politike svake zemlje.Kako zemlje niže ekonomske moći svojim lošim ekonomskim pokazateljima negativno utiču na stabilnost zajedničke valute (a baš izbegavanje ovakvog uticaja na nacionalne valute vodećih zemalja je bio razlog uvođenja Ekija), tako i zajednička valuta njima bukvalno izbija iz ruku mogućnost korišćenja brojnih instrumenata za regulisanje rasta cena, zaduženosti i platnobilanstnih teškoća. Osim toga, ovde treba primetiti i izražen rizik od političkih pritisaka jačih članica vezano za ponašanje i odlučivanje slabijih u oviru međunarodnih organizacija, po važnim pitanjima (kao npr u vezi priznanja nezavisnosti Kosova) i sl.

U širem kontekstu, primetno je da svetski valutni sistem prate potezi i događaju karakteristični za berzansko poslovanje, tako da iako bi bilo logično da je položaj evra pre svega definisan stanjem evropske privrede i da njegova sudbina pre svega zavisi od odluka članica evrozone i naroda koji tu žive, on se ne može posmatrati isključujući uticaj dolara i SAD, ne mogu ne primetiti naleti crnih prognoza o sudbini evra baš u momentu kada zapravo dolar ide silaznom putanjom.

Proteklih dana je zlato dostiglo rekordne vrednosti zahvaljujući lošim ekonomskim pokazateljima u SAD, između Rusije i Kine je postignut dogovor o izbacivanju dolara iz međusobnih plaćanja,inicijativa za isključivanje dolara iz međusobnih naplata postoji među vodećim azijskim zemljama i na prostoru ZND. Više je očigledno da je težnja SAD da se epicentar krize prebaci u Evropu, odnosno da u opštoj propasti, prvo strada njihov satelit, a oni bar da kupe vreme.

Na pitanje zašto baš da se prva na udaru nađe Grčka odgovor opet daje geopolitika. Grčka sa drugim balkanskim zemljama pokazuj znake približavanja Rusiji pre svega kroz projekat „južnog toka“ ali i kroz druge oblike saradnje. To je neoprostiv greh u očima Anglosaksonaca i njihovih satelita u evropskim strukturama moći. Energetsko savezništvo Rusa i nekih balkanskih naroda, koji su uz to i pravoslavni nikako nije viđeno kao nešto poželjno u očima vašingtonskih stratega.Stoga je puštanje Grka niz vodu ekonomskog bankrota istovremeno i udar na ekonomiju EU i na energetsku strategiju Rusije.Što bi se reklo dve ili više muva jednim udarcem. Isto tako se jačanje Turske na Balkanu sa blagoslovom SAD vidi kao nastojanje da se održi takva ravnoteža snaga koja će omogućiti realizaciju američkih planova i interesa na ovim prostorima i kad u momentu novog udara globalne krize SAD bude privremeno imobilizovana u nekim delovima sveta.

Sa druge strane, EU, kao heterogena tvorevina, sa nepotpunim i ograničenim zakonodavstvom, problematičnim organima upravljanja, neujednačenom ekonomijom u zemljama članicama, ogromnim socijalnim problemima, prezaduženošću, ima i teret veštačke i nefunkcionalne zajedničke valute. Takav oblik rukovođenja nadancionalnom državolikom strukturom sa rotiranjem predsedništva i mogućnosti blokade sistema podseća na onu nesretnu SFRJ iz osamdesetih godina kad je ušla u permanentnu krizu u svim sferama.

S obzirom da u ekonomiji nema mesta emocijama, tako da ne treba očekivati da će se još dugo, makar i retorički održavati EU-bajka. Sadašnju EU svakako očekuju promene, koje mogu ići od ozvaničavanja grupacija bogatijih i siromašnih članica (možda nešto poput razvijene severne i nerazvijene južne Amerike), ili još većeg usitnjavanja i vraćanja u nacionalne okvire pa čak i mogući povratak nacionalnih valuta. Iako ovakva prognoza može delovati nerealno, no u uslovima opšte socijalne i ekonomske krize, možda je baš skidanje EU i evro okova put ka stabilizaciji i okretanju pojedinih zemalja partnerima sa kojima mogu ostvariti napredak, a pre svega prema onima koji su jaki na polju „realnog sektora“ i trgovine.

Sasvim je sigurno, da će složeni geopolitički uslovi trasirati dalji put evropske i svetske ekonomije, a jasno je da posle novog razornog udara globalne ekonomske krize, koja ima strukturni karakter, više ništa neće biti kao pre.

Branko Radun,