Eho prošlog rata

Velika Britanija je objavila najveće nakon okončanja hladnog rata kresanje vojnog budžeta – za 8 procenata u naredne četiri godine. Tim povodom u Vašingtonu su izrazili zabrinutost zbog eventualnog slabljenja nivoa odbrambene sposobnosti saveznika. U Nemačkoj je, opet, reakcija na to, što je kabinet Dejvida Kamerona postavio zadatak da zbog ekonomskih razloga sa teritorije Nemačke povuče britanski vojni kontingent do 2020. godine, a ne do 2035. godine, kako je to ranije planirano, bila prilično specifična.
 

Po okončanju Drugog svetskog rata britanska armija važila je za treći po brojnosti inostrani vojni kontingent na teritoriji poraženog Trećeg rajha – 150 hiljada vojnika. Njegovu okosnicu činile su tri tenkovske divizije. Danas je britanskih vojnika ovde ostalo 20 hiljada, a ako se uzmu u obzir članovi porodica, onda je to duplo više. Smanjenje Rajnske armije, kako su do 1994. godine nazivali britanske jedinice u Nemačkoj, teklo je postepeno. Kada je 1967. godine broj engleskih vojnika smanjen skoro za 10 procenata, na 58 hiljada ljudi, nedeljnik „Špigl“ bio je ganut: britanski vojnici došli su u Nemačku kao okupatori, a postali su zaštitnici pobeđenih. Članak je u ružičastim tonovima opisivao srećni i bogati život britanskih vojnika u Nemačkoj (1). Istina, „Špigl“ nije objasnio zašto mnogi Nemci gledaju na Engleze kao na ljude druge klase – nije bilo hrabrosti da se prizna, da mnogi u Nemačkoj ne smatraju instalirane na nemačkoj zemlji vojnike Ujedinjene Kraljevine svojim zaštitnicima, već u njima gledaju upravo okupatore.

I takvo je mišljenje u Nemačkoj sačuvano i do dana današnjeg. Među komentarima čitalaca, objavljenim na sajtu lokalnog lista zemlje Severna Rajna – Vestfalija (2) (britanska vojska razmeštena je takođe i na teritoriji zemlje Donja Saksonija) čitamo:
 

„Najzad se okupatori odavde tornjaju“.
 

„Super! Kakva LEPA vest. Najzad okupatori odlaze iz naše zemlje i odlaze tamo, odakle su i došli. Dosta je. Oslobođene kasarne i zgrade dobro će doći za druge svrhe“.
 

„To deluje previše čudesno, prosto za neverovati, da britanski okupatori, najzad, žele da odu iz Nemačke“.
 

„Nikada mi nije bilo jasno, zašto posle 1990. godine svi Britanci nisu otišli iz Nemačke... Na kraju krajeva, na istoku više nema ni jednog ruskog vojnika“.
 

Međutim, zvanični Berlin ne može sebi dopustiti izjave, koje su u koliziji sa famoznom političkom korektnošću. Federalni mediji izlažu planove ekonomije britanskog vojnog budžeta, naglašavajući smanjenje rokova za povlačenje inostrane vojske, ali se uzdržavaju od komentara. „Ustručavaju“ se da postave čak očigledno pitanje: ako je štednja toliko neophodna, zašto je za konačno povlačenje potrebno čitavihdeset godina? Zapadna grupa sovjetske vojske, koja je bila instalirana na teritoriji Istočne Nemačke, brojala je 500 hiljada ljudi (uključujući civilna lica) i povučena je za tri godine i osam meseci. 1994. godine ruska strana insistirala je na održavanju svečanog zasedanja bundestaga povodom okončanja povlačenja sovjetske vojske i na zajedničkoj paradi saveznika u Berlinu, ali je Bon to odbio. A i kako je mogao pristati na zajedničku paradu, ako vojsku povlači tek jedna od država-pobednica, dok druge dve okupacione države – SAD i Velika Britanija – ostavljaju svoje vojnike na nemačkoj zemlji na neodređeno vreme? Istina, 1993. godine Belgija i Kanada ipak su povukle svoje kontingente, uzimajući u obzir promenjenu političku situaciju i finansijske teškoće (na primer, za izdržavanje kanadskog kontingenta, koji je instaliran od 1953. godine na dve vojne baze u Nemačkoj, početkom 90-ih godina godišnje se trošilo oko milijardu dolara; kontingent je brojao 3 hiljade vojnika, plus 7 hiljada civilnih lica (3).
 

Naravno, ti rashodi budžeta u regionima dislokacije vojske donose priliv novca i radna mesta. U Nemačkoj postoje gradići, čije uspešno funkcionisanje direktno zavisi od prisustva engleske, a u još većoj meri američke vojske. Godišnji rashodi Londona za te svrhe iznose milijardu i po evra; u britanskim bazama radi 4,5 hiljade civilnih stručnjaka, uglavnom Nemaca (4).
 

Prema ocenama, Sjedinjene Države troše za izdržavanje svojih baza u Nemačkoj najmanje 3 miliujarde evra godišnje, a pri tom je broj američkih vojnika smanjen sa 300 hiljada 1990. godine na 70 hiljada. Samo jedna američka avio-baza u Ramštajnu i aerodrom u Špangdalemu zapošljavaju 28 hiljada Nemaca.
 

Katkada su inostrane vojne baze maltene i jedini izvor za popunjavanje lokalnih budžeta nemačkih gradova. U Vašingtonu to odlično shvataju i kada to zatreba, vešto koriste kao instrument za pritisak na Berlin. U vreme kulminacije konfrontacije Nemačke i SAD po pitanju rata u Iraku, Vašington je pripretio Nemcima da će povući delove baza u Istočnu Evropu i ostvario željeni rezultat: gradonačelnici su se u panici maltene takmičili ko će pre da svojim gradovima prorekne „ekonomsku katastrofu“. Mišljenja smo da je upravo ta okolnost, a ne nipošto demonstrativno odustajanje Ramsfelda u Varšavi da stisne ruku ministru odbrane Nemačke Peteru Štruku, predstavljalo i odlučujući argument u korist usvajanja odluke Šrederove vlade o tome, da nemačka strana preuzima na sebe zaštitu američkih vojnih objekata na teritoriji Nemačke, da Amerikancima pruža usluge svojih pretovarnih baza i pravo preletanja nad svojom teritorijom. Saveznički dug takođe ima cenu.
 

Uzgred rečeno, u odnosu prema Francuzima Vašington nema takve efikasne ekonomske poluge, pa nakon što je Žak Širak definitivno formulisao svoje „ne“ ratu sa Irakom, Amerikancima nije ostalo ništa drugo do da promene ime vrućem krompiru, koji u Americi nazivaju french-fries(francuski pomfrit) u freedomfries(pomfrit slobode): u kafićima Predstavničkog doma američkog Kongresa ispoštovan je samopožrtvovani patriotski poziv, pa je krompiru promenjeno ime (potom su, doduše, vratili stari naziv).
 

Sadašnja reakcija lokalnih nemačkih vlasti na odluku Londona ista je kao i za vreme Šredera – žalosni jauk. „Za grad i okrug to će biti prava katastrofa. Ekonomija će izgubiti značajan deo kupaca robe. Ja na to uopšte nisam računao“, - kaže šef administracije Gitersloa, jednog od niza gradića u kojima su danas dislocirani engleski garnizoni. U tom gradiću nalazi se veliki garnizon sa 14,2 hiljade ljudi, od ukupnog broja stanovništva od 100 hiljada ljudi.
 

Vlada mišljenje da će se prodaja robe zbog povlačenja britanske vojske iz Nemačke smanjiti za 300 miliona evra godišnje. Međutim, Institut za ekonomska istraživanja zemlje Severna Rajna – Vestfalija još je u aprilu 2010. godine izvršio specijalno istraživanje, koje je pokazalo, da zatvaranje kasarni neće učiniti primetni uticaj na ekonomsku aktivnost. Ekonomisti savetuju da se mirno sačeka zatvaranje baza i računaju, da će predstojeće otvaranje nacionalnog parka na oslobođenoj teritoriji komuni doneti veći profit od onog koji ostvaruju zahvaljujući prisustvu inostrane vojske. Stanovnici zemlje Severna Rajna – Vestfalija saopštavaju: „Istina se sastoji u tome, da za dan korišćenja poligona za izvođenje vojnih manevara bundesver britanskoj državi plaća 100 hiljada evra. Ako uzmemo u obzir da se manevri bundesvera održavaju 100 dana godišlje, ispada da mi za godinu treba da doznačimo Londonu 10 miliona evra“. Takva je matematika.
 

Navedimo ponovo izjave lokalnih stanovnika: „Naš gradonačelnik kaže, da je on veoma ožalošćen zbog toga što Britanci žele povući vojsku. On govori o gubitku radnih mesta, ali je to tačno tek u maloj meri, jer su u proteklom periodu Britanci stvorili sopstvenu infrastrukturu, na kojoj radi britanski personal, na primer, prodavnice, servise automobila, škole, dečje vrtiće itd.“
 

Naravno, među Nemcima ima i onih, koji se plaše za svoju budućnost nakon gubitka radnog mesta. Teše se time, što su se pojavili energični ljudi, koji su spremni da ulože sredstva u teritorije, koje oslobađa Rajnska armija. Najegzotičniji projekat je izgradnja do 2012. godine brzinske trase, koja će se koristiti za isprobavanje trkačkih automobila „formule-1“: grof Fon Ejnhauzen-Zirštorpf namerava da uloži u taj projekat 34 miliona evra.
 

Dejvid Kameron kaže, da je prisustvo britanske armije u Nemačkoj „odigralo značajnu ulogu u jačanju solidarnosti unutar Alijanse i postalo simbol britansko-nemačkog prijateljstva“. Prema tome, Englezi imaju još deset narednih godina da jačaju solidarnost, a Nemci – da se dive vidljivom simbolu prijateljstva sa ostrvskom kraljevinom. Međutim, i posle 2020. godine senka okupacione vojske nad Nemačkom neće se izgubiti: jer Vašington ne zagovara da se povlači vojska iz Nemnačke, kao što Amerikanci ne nameravaju ni da povuku otuda svoje oružje za masovno uništavanje, iako se za pretvaranje Nemačke u zonu slobodnu od nuklearnog oružja, zalažu se samo obični nemački građani, nego i ministar inostranih poslova Nemačke Gvido Vestervale. Prilikom razmatranja nove strategije NATO, G.Vestervale se suprostavlja onima, koji smatraju da je povlačenje američkih nuklearnih raketa iz Evrope nedopustivo. Generalni sekretar NATO A.Fog Rasmusen je diplomatski izrazio nadu, da će se te razlike izgladiti „u toku dodatnih konsultacija“. Nema sumnje da će tako i biti, jer se ni Angela Merkel nipošto ne bori za „nenuklearnu Nemačku“. Na konferenciji za štampu 22. oktobra nakon susreta sa Rasmusenom, Angela Merkel je spremno prihvatila njegovo mišljenje o tome, da „dok u svetu postoji nuklearno oružje, mi (NATO) moramo da njime raspolažemo“.
 

Angela Merkel veruje: na Lisabonskom samitu će biti usvojen „veoma dobar dokument, okrenut u budućnost“, a „Špigl“ je već saopštio, da nova koncepcija NATO ne pretpostavlja povlačenje američkog nuklearnog oružja iz baza na teritoriji Nemačke (o povlačenju baza nema ni slovca)... Prisećamo se kako je na ispraćaju sovjetskih, potom ruskih vojnika iz Nemačke, odjekivala pesma: „Do viđenja, Nemačka, do viđenja! Nas čeka voljeni očinski kraj“. Međutim, engleski vojnici, koje će povući iz Nemačke tek kroz 10 godina, neće se vratiti u magloviti Albion. Njih čeka drugi daleki kraj – Avganistan.
 

(1) Schönerwohnen. – Spiegel, 26.06.1967.
 

(2) BritenziehenRheinarmeeschnellerausOWLab. – NeueWestfälischeZeitung, 20.10.2010.
 

(3) Les soldats canadiens quittent l'Allemagne, 14 avril 1993/ archives.radio-canada.ca/guerres_conflits/operations_paix/clips/4683/
 

(4) Briten ziehen Rheinarmee schneller aus OWL ab. – Neue Westfälische Zeitung, 20.10.2010.