Prvi dan pakla: Iz Ratnog dnevnika komandanta Treće armije

25.03.2020. god.

24. MART 1999. GODINE

Na komandno mesto Prištinskog korpusa došao sam nešto pre 7.00 časova. Tamo je već bio general Lazarević i general-potpukovnik Kovačević Slobodan, načelnik Uprave oklopno-mehanizovanih jedinica GŠ VJ. General Lazarević je izvestio da je 243. mehanizovana brigada, u toku noći otpočela akciju na razbijanju ŠTS u graničnom pojasu, u rejonima sela Straža i Kotlin i u zahvatu puta selo Doganonovići–selo Globočica. Posle završene blokade šireg rejona selo Pustenik–selo Ivaja–selo Garje–selo Kotlina, energičnm dejstvom jedinice su po veoma teškom terenu uspele da u sadejstvu sa jedinicama policije brzo razbiju veći deo ŠTS, posednu položaje za odbra-nu i uspostave kontrolu svih komunikacija koje vode iz Makedonije na Kosovo i Metohiju. Uspešno izvedenom akcijom ŠTS su sprečene da sa početkom agresije na ovom važnom koridoru izvrše prihvat terorista i jedinica NATO-a. Jedinice 243. mehanizovane brigade stvorile su uslove za posedanje položaja na Prvom pojasu i otklone opasnost od dejstva ŠTS u bokove i iz pozadine. Preostalo je razbijanje ŠTS na položajima koji su predviđeni za organizaciju odbrane 252.oklopne brigade, u rejonu Orahovaca, 37. motorizovane brigade, na južnim padinama planine Čičavice, i 354. pešadijskke brigade u rejonima prevoja Prepolac i Merdare, južno od Podujeva.

Među prispelim informacijama je reakcija Republike Crne Gore povodom odluke Savezne vlade o proglašenju neposredne ratne opasnosti. Vlada Republike Crne Gore je izdala saopštenje: “Ostajući dosledna u svom stavu da je takozvana Savezna vlada, nelegalna i nelegitimna, Vlada Crne Gore ne priznaje njenu odluku o proglašenju stanja neposredne ratne opasnosti i smatra nužnim da Skupština Crne Gore donese odluku kojom će obezbediti da vlada Crne Gore donosi odluke primerene nastaloj situaciji “.

Ađutant Drašković podsetio me je da je zakazan sastanak sa starešinama Isturenog komandnog mesta „3“ i Prištinskog korpusa. Krenuli smo odmah. U velikoj sali za sastanke bilo je pedesetak starešina. Pozdravio sam sve prisutne, a posebno Drecuna, i kroz šalu ga pitao gde mu je uniforma. U sali, na panoima i zidu, postavljene su šeme, grafikoni, gantogrami... Lazarević je otvorio skup i rekao da, s obzirom na nastalu situaciju, predlaže da se informišemo o najnovijim informacijama o ŠTS na Kosovu i Metohiji. „Ne smemo da dozvolimo da se ŠTS 'razmahnu' i da nas iznenade. Oni su ustvari 'ubačene snage' i pešadija NATO-a, i imaju zadatak da na kopnu urade ono što ne može NATO“.

Obraćanje generala Pavkovića pred NATO agresiju, 17.02.1999.

Načelnik bezbednosti, pukovnik Stojanović Momir, informisao je da se Vlada tzv. Republike Kosova, pod čijom je komandom OVK na čelu sa Bukošijem, nalazi u Nemačkoj i da je tamo i ministar odbrane, Haljilj Bacaj. Glavni štab OVK je u Švajcarskoj, a u Albaniji se nalazi deo Glavnog štaba OVK i politički predstavnici zaduženi za prebacivanje dobrovoljaca iz inostranstva u Albaniju i iz Albanije na Kosovo i Metohiju. Operativni deo Glavnog štaba OVK nalazi se u selu Dragobilje, u opštini Orahovac, i u njemu su: Jakup Krasnići, portparol Šaban Šalja, viši oficiri OVK, Sokolj Bašata, direktor Političke uprave, i Ram Buja, direktor za javne odnose.

Vojna komponenta Štaba obuhvata teritorijalne jedinice, lokalne seoske jedinice namenjene za odbranu sela, manevarske jedinice, brigade i bataljone, vojno-obaveštajnu službu, vojnu policiju i direkcije – političku, direkciju za javnu upravu, za civilne i administrativne poslove, personalnu direkciju za mobilizaciju, za javno informisanje, radio stanicu „Slobodno Kosovo“, informativnu agenciju „Kosovo Pres“ i redakciju za izdanje lista „Koha“ na engelskom jeziku.

General Lazarević: Za mene, kao čoveka koji je branio zemlju od kriminalaca iz NATO-a, teško je prihvatiti saradnju sa njimahttps://t.co/GnZ4rk0gqK
— VOSTOK vesti (@vostokvesti) March 24, 2020

U Operativnom štabu OVK u Orahovcu se nalaze i instruktori zaduženi za brigade OVK, specijalne jedinice, jedinice Vojne policije za naoružana naselja. Operativni štab OVK u selu Dragobilje komanduje sa osam operativnih zona: „Lab“, „Paštrik“, „Šalja“, „Drenica“, „Nerodimlj“, „Drim“, „Dukađini“ i „Karadak“. Koordinator Operativne zone „Drenica“ je Sulejman Seljimi, zvani „Sultan“.

Tražio sam da Stojanović informiše o promenama u organizaciji brigada OVK u okviru Operativnih zona. Objasnio je da suštinskih promena nema, osim što su neke brigade pored formacijskog broja, dobile i imena po poginulim komandantima i pripadnicima OVK. Predložio sam da čujemo to. Pukovnik Stojanović je objasnio: da je u Operativnoj zoni „Drenica“ 114. brigada OVK dobila ime „Fehmi Ladrovci“; u Operativnoj zoni „Lab“ 151. brigada OVK „Zahir Pajaziti“; 152. brigada OVK „Šaban Šalja“; u Operativnoj zoni „Dukađini“ 131. brigada OVK „Musug Garvala“, 132. brigada OVK „Mur Zenili“, 133. brigada OVK „Adrijan Krasnići“, 134. brigada OVK „Bedri Šalja“, 135. brigada OVK „Agim Zejnili“ i 138. brigada OVK „Agim Ramadani“: u Operativnoj zoni „Paštrik–Podrimnje“ 121. brigada OVK „Kumanova“, 137 brigada OVK „Đakova“: U Operativnoj zoni „Šalja“ 141. brigada OVK „Meh Uka“.

Posle pukovnika Stojanovića govorio je general-major Lazarević o zadacima prema prioritetu izvršenja, do početka agresije i posle prvog vatrenog udara.

Od 10.45 časova, sa užim delom Komande Treća armija i Korpusa, proučili smo informacije koje su stigle na Istureno komandno mesto „3“. Najvažnije su da je Savet NATO-a na sastanku 23. marta 1999. godine u Briselu, doneo odluku da otpočne sa agresijom na SRJ, upotrebom vazduhoplovnih snaga. Kao neposredan povod, navedeno je da je SR Jugoslavijaa odbila sve zahteve Međunarodne zajednice. Cilj je sprečavanje dejstva VJ i MUP-a i „humanitarne katastrofe“ Šiptara na Kosovu i Metohiji. Operacija je dobila naziv „Milosrdni anđeo“. Čelni ljudi zemalja nosilaca novog svetskog poretka obmanjuju svoju narode i države, ali i ceo svet, raznim saopštenjima o razlozima za agresiju na SR Jugoslaviju.

NATO namerava da izvrši udare da bi demonstrirao ozbiljnost, zastrašio Srbe i SRJ zbog „ugrožavanja života civila na Kosmetu“. Mrđutim, pravi ciljevi a NATO agresije na našu zemlju su vojne prirode: stvaranje uslova za dugotrajno vojno prisustvo na Kosovu i Metohiji, jačanje južnog krila NATO-a na prostoru jugoistočne Evrope radi prebacivanja vojnih efektiva iz Nemačke, kontrola komunikacija i širenje NATO-a na istoku prema Kaspijskom basenu, odnosno Rusiji, smena aktuelnog političkog rukovodstva u SR Jugoslaviji, odnosno „demokratizacija političkog sistema“, i formiranje marionetskog režima. Drugim rečima, cilj je da se srbski narod pokori, ponizi i uništi.

„U bombardovanju Srbije škole i bolnice ne treba da budu izuzetak“https://t.co/xnswSfRFZC
— VOSTOK vesti (@vostokvesti) March 24, 2020

U 12.00 časova izvešten sam od strane načelnika Štaba Armije, general-majora Stojimirovića, da je završeno premeštanje Osnovnog komandnog mesta „3“ iz Kuršumlije u rejon Niša. Komandno mesto je raspoređeno na nekoliko lokacija. Stigla je druga važna informacija Obaveštajne uprave GŠ VJ o najnovijim podacima o rasporedu NATO snaga u Makedoniji. Prema ovoj informaciji, kopnene snage NATO u Makedoniji broje oko 12.555 vojnika, 100 tenkova, 250 oklopnih transportera, 52 artiljerijska oruđa, 36 helikoptera i 1.240 motornih vozila. Iz Oružanih snaga Velike Britanije u Makedoniji se nalazi Četvrta oklopna brigada Prve oklopne divizije, sastava: komanda, Prvi mehanizovani bataljon i pozadinska četa u Prilepu, a oklopni bataljon, haubički divizion i inžinjerijska četa na poligonu „Krivolak“. Iz sastava Oružanih snaga Nemačke nalazi: se 21. oklopna brigada Sedme oklopne divzizije, sastava: komanda, oklopni baatljon, mehanozovana četa, pozadinska četa i inžinjerijska četa u Tetovu, a mehanizovani bataljon, tenkovska četa i transportna četa u Strumici. Iz sastava Oružanih snaga Francuske nalazi se Drugi padobranski bataljon 11. padobranske divizije sastava: komanda, vazdušnodesantni baatljon i pozadinska četa u Kumanovu, a izviđačka četa, četa za održavanje i inžinjerijska četa na aerodrumu „Adži Tepe“ kod Kumanova. Iz sastava Oružanih snaga Italije nalazi se Mehanizovana brigada „Garibaldi“ Treće mehanizovane divizije, samohodni mehanizovani bataljon, baterija minobacača 120 mm i pozadinska četa u Skoplju.

Komanda snaga NATO-a u Skoplju, pod komandom britanskog generala Majkla Džeksona, ima oklopne-mehanizovane jedinice i artiljeriju razmeštene na položajima oko granice SR Jugoslavije.

Borbeni delovi NATO snaga grupisani su u 16 borbenih grupa jačine oko 16 bataljona – pet oklopnih, osam mehanizovanih, jedan vazdušno-desantni i dva padobranska.

NATO u Italiji i na nosačima aviona u Jadranu ima 431 borbeni avion iz 14 zemalja, a u Velikoj Britaniji šest aviona B-52 iz SAD. Ukupno, oko 10-15 eskadrona lovačko-bombarderske avijacije; tri do pet eskadrona lovačke avijacije, dva do četiri eskadrona taktičke i strategijske avijacije.

U Sredozemnom moru NATO ima 19 ratnih brodova, 14 pomoćnih brodova i tri podmornice sa oko 12.000 mornara i 2.200 marinaca iz 11 zemalja članica. Ovi sastavi formirani su u taktičke grupe i plovne sastave Šeste američke flote, NATO-a i zemalja Evropske unije. Na brodovima je ukrcano oko 42 aviona, 54 transportna i borbena helikoptera i 206 krstarećih raketa.

„Kao i pre 21 godinu, moramo da budemo složni, jedinstveni, da se uzdamo samo i jedino u sebe“https://t.co/jgXD9QGVUi
— VOSTOK vesti (@vostokvesti) March 24, 2020

Pod vidom dopremanja humanitarne pomoći, u Albaniji je transportovano naoružanje i vojna oprema za pripadnike OVK. U okviru priprema za angažovanje ŠTS u kopnenoj agresiji u njihovom sastavu su timovi specijalista iz raznih zemalja.

Oružane snage Albanije su još 23. februara 1999. godine otpočele delimičnu mobilizaciju komandi i jedinica: Četvrta pešadijska brigada u Korči; Treća pešadijska brigada u Burelju, a Druga pešadijska iz Kuksa već je duže vremena raspoređena na položajima prema Kosmetu. Snage Druge pešadijske divizije, još 1998. godine, logistički i vatrenim dejstvima su podržavale ŠTS prilikom pokušaja ubacivanja na prostor Kosova i Metohije. Ukupna brojna veličina ovih snaga je 8.000 do 10.000 ljudi.

Intervju prištinskom „Jedinstvu“

Oko 14.00 časova nazvao me je prijatelj, Nikola Sarić, direktor i glavni i odgovorni urednik prištinskog „Jedinstva“. Kaže mi da sam obećao da dam intervju za ovaj list i da je proglašenje neposredne ratne opasnosti dobar povod za to. U 14.30 časova, pre početka razgovora, rekao je da se može desiti da ostane zabeležen kao intervju, dat neposredno pre početka agresije na SRJ. Za mene je to bila prilika da našoj javnosti saopštim neke stavove i činjenice, koje ne bi bile aktuelne da o njima govorim ako do agresije dođe. Direktor Sarić imao je pripremljena pitanja za razgovor. Postavio mi je pet-šest pitanja.

Gospodine generale, kako ocenjujete spremnost i osposobljenost Treće armije, posebno Prištinskog korpusa, u svetlu aktuelne situacije na Kosovu i Metohiji i posebno pretnji NATO-a?

Odgovor: Pripadnici Treće armije, a posebno Prištinskog korpusa, činili su i čine sve... da borbena gotovost svih naših komandi i jedinica budu na nivou trenutne političko-bezbednosne situacije. Ne bih se upuštao u opisivanje aktuelnih svetskih vojno-bezbednostnih zbivanja i procenu njihovih namera. One su široj domaćoj i inostranoj javnosti poznate... Međutim, svedoci smo da je željom kreatora novog svetskog poretka, sila prava ustuknula pred pravom sile. Neshvatljivo je da deo Međunarodne zajednice ima toliko popustljiv stav prema arogantnoj i „siledžijskoj politici svetskih moćnika“. Ako se dozvoli taj presedan u međunarodnoj praksi, ozakoniće se mešanje svetskih moćnika i velikih sila u unutrašnja pitanja suverenih država.

SR Jugoslavija i Srbija su države, a Kosmet to nije, i prema pozitivnom međunarodnom pravu i praksi, to što žele svetski moćnici nije dozvoljeno ni Poveljom OUN, a ni Pariskim i Helsinškim dokumentima.

Odbrana Kosmeta je strategijski zadatak i naš najveći nacionalni interes. Izgubimo li Kosmet, gubimo Srbiju, SR Jugoslaviju i našu slobodu, koja je svetinja svakog našeg građanina.To je, moram da naglasim, i Ustavna obaveza i zadatak VJ.

Borbenu gotovost Treće armije odlikuju stabilno i jedinstveno komandovanje, vrhunska borbena obučenost svih jedinica, za vođenje protivterorističke i protivoklopne borbe, visok stepen bezbednosti, zaštite ljudstva i objekata i nesalomiv moral. Povećana je vatrena moć i pokretljivost. Manevarske i ukupne borbene mogućnosti su danas takve da možemo uspešno voditi sve vrste oružane borbe i naneti velike gubitke eventualnom agresoru. To uliva optimizam dobronamernih, ali i izaziva opravdanu brigu zlonamernih i nepoželjnih.

Naše državno rukovodstvo i predsednik, Slobodan Milošević, čine sve da se situacija na Kosovu i Metohiji reši mirnim putem i političkim sredstvima. Tu situaciju možemo sami da rešimo. Strane trupe nam nisu potrebne, niti su poželjne, i neće im se dozvoliti dolazak na našu teritoriju. Ako ti svetski moćnici pokušaju da nam nametnu neprihvatljive uslove i silu, onda ćemo na silu uzvratiti silom, svim raspoloživim sre-dstvima i potencijalima.

Slobodan sam da zapazim, da je stil Vašeg rada, kao komandanta Armije, originalan, reklo bi se neuobičajen. Novinari Vas češće nađu u rovu, na tenku, nego u kabinetu. I u najtežim uslovima ste na terenu zajedno s vojnicima. Da li je to samo Vaš lični stil rada ili je to deo obaveze jednog komandanta armije?

Odgovor: Još od početnih starešinskih dužnosti osećao sam potrebu da budem uz ljude. To je metod koji svakom komandiru i komandantu omogućava neposredan uvid u rad poverenih nam ljudi. Na tom mestu, u rovu, na tenku, na poligonima, gađanjima, uverevamo se u dostignuća, rezultate, uspehe, ali i otklanjamo uočene slabosti i propuste.To vreme koristim i da proverim, ocenim i stimulišem rad potčinjenih, ali što smatram izuzetno bitnim, upoznajem ljude, njihove vrednosti, želje, probleme. Nastojao sam da, kao i sada što radim, najveći deo svog vremena budem neposredno s ljudima. Iskustva su potvrdila opravdanost i svrsishodnost takvog načina komandovanja. Uverio sam se da, kada mladi vojnici ili starešine vide da je njihov komandant s njima, a posebno u složenim situacijama, na njih to izuzetno pozitivno utiče, još više ih motiviše i podstiče. Zato sam od mojih saradnika, potčinjenih komandanata i komandira jedinica, uvek zahtevao da ličnim primerom utiču na ljude. To se pokazalo opravdano u svim našim oslobodilačkim ratovima. To je potvrdila praksa i prilikom angažovanja pripadnika graničnih jednica Prištinskog korpusa u odbrani naše državne granice.

Neosporno je da su granične jedinice Vojske Jugoslavije, naročito Prištinskog korpusa, odigrale veliku ulogu u zaštiti naše državne međe. Kakva je Vaša ocena njihovog rada?

Odgovor: „Granične jedinice Treće armije, a naročito Prištinskog korpusa, pokazale su da pripadaju elitnim jedinicama VJ koje su se dokazale u odbrani državne granice. Samo granične jedinice Prištinskog korpusa brane 261 kilometar državne međe, u uslovima „anarhije“, koja već dve godine vlada u republici Albaniji, a čije su teritorijalne aspiracije i ambicije usmerene ka Kosovu i Metohiji. Poznato je da šiptarskim nacional-separatistima i teroristima direktnu i otvorenu vojnu, materijalnu, političku, diplomatsku i drugu pomoć pružaju zvanični državni organi Albanije, a sve radi ostvarenja višedecenijskog sna o stvaranju takozvane velike Albanije. Naše granične jedinice sprečile su upad na teritoriju naše zemlje 'cele jedne divizije' šiptarskih terorista, zaplenile oko 80 tona naoružanja i vojne opreme i oko dva miliona nemačkih maraka. Više od 70 odsto svih graničnih incidenata u zemlji desilo se na delu jugoslovensko-albanske granice. Skoro 90 odsto graničnih incidenata, na tom delu naše državne međe, bila je klasična oružana agresija. Jedinice Korpusa i vojni objekti sačuvani su od bilo kakvih iznenađenja, iako su bili stalna meta napada terorističkih bandi.

Pripadnici naših graničnih jedinica, posebno Prištinskog korpusa, potvrdili su se kao hrabri, odvažni, odlučni i nepokolebivi branioci državne granice, što nije ostalo nezapaženo eminentnoj komisiji za izbor 'Najplemenitiji podvig godine', da na prvo mesto za najplemenitiji kolektivni podvig izaberu granične jedinice Prištinskog korpusa. Graničari Prištinskog korpusa su pravi heroji koji su na delu, u najtežim uslovima, dokazali visoku partriotsku svest, izuzetnu ličnu hrabrost i požrtvovanost. Nažalost, neki od njih su za svoju otadžbinu dali i svoj život, pa ih ja i svi pripadnici VJ, kada ih se sećamo, pominjemo s dužnim i dubokim poštovanjem.

Takve vojnike, hrabe i odlučne da brane svoju otadžbinu, uveren sam nema nijedna zemlja na svetu. To što su naši vojnici izdržali u borbi sa šiptarskim teroristima, to retko koji vojnik, pa bio on i plaćenik, može da izdrži. Zbog toga sam ja ponosan na svoje vojnike i starešine, heroje, i odajem im najveće priznanje za patriotizam, za ličnu i kolektivnu hrabrost, za profesionalnost. Naša zemlja s takvim vojnicima ne treba da brine za svoju bezbednost, jer rešenost nas vojnika je, da po svaku cenu, bez obzira na žrtve, sačuvamo našu zemlju i zaštitimo naš narod.

Na stototine pisama i telegrama, počevši od graničnih jedinica, prvih branilaca državne granice, svih jedinica na teritoriji Kosova i Metohije i iz VJ, te mnogih građana, organa vlasti, udruženja, preduzeća, ustanova i institucija, daju nam bezrezervnu podršku, za sve ono što smo do sada učinili u odbrani otadžbine. Takvo poverenje i podrška nas još više obavezuju i ta očekivanja nećemo izneveriti. To je naš zadatak, to od nas zahteva naša otadžbina, Ustav SR Jugoslavije i Vrhovni komandant“.

Recite nam nešto o ulozi Vojske Jugoslavije u konačnom slamanju šiptarskog terorizma na Kosovu i Metohiji?

Odgovor: „Istorija moderne srpske i jugoslovenske državnosti obiluje primerima ilegalnog zavereničkog delovanja i masovnog terorizma, nad srbskim i crnogorskim civilima, ali i drugim, koje su potčinili šiptarski teroristi. Dovoljno je setiti se Kačačkog pokreta, zverstvava nad pripadnicima srpske vojske i civilima pri odstupanju u Prvom svetskom ratu, balističkog pokreta tokom Drugog svetskog rata, diverzantsko-terorističkih dejstava u sprezi s vojno-policijskim strukturama Albanije u vreme objavljivanja Rezolucije Informbiroa, sistematskog proterivanja Srba i Crnogoraca sa Kosmeta, posle preuzimanja državnih prerogativa i izmeštanja iz sistema državnosti SR Srbije, itd.

Ta separatistička aktivnost po cilju, fašistička po ideologiji, teroristička po sredstvu ostvarenja svog davno zacrtanog političkog cilja, o takozvanoj velikoj Albaniji, traje do današnjeg dana. Šiptarske terorističke bande su odlučnom akcijom organa bezbednosti razbijene. Deblokirane su sve komunikacije, razbijena kompaktnost teritorije koju su teroristi držali, razoružana mnoga sela, zaštićen srbski i crnogorski narod, te pripadnici nacionalnih manjina. Na taj način stvoreni su uslovi da se nastali problemi na Kosovu i Metohiji reše mirnim putem i dogovorom. Preostale šiptarske terorističke bande, zahvaljujući podršci sa strane, ponovo su počele da oživljavaju. Te snage ne predstavljaju nikakvu organizovanu snagu koja bi izvela, ili može da izvede iole ozbiljniju akciju protiv snaga bezbednosti. Oni klasičnim terorističkim akcijama, podmuklo iz zasede, ubijaju pripadnike MUP-a i VJ, ali i svoje sunarodnike. Svetskim moćnicima ni to nije dovoljno da te bande proglase terorističkom organizacijom“.

******

Preslušali smo snimljeni materijal i gospodin Sarić je bio zadovoljan odgovorima. Rekao je da se i on nada da će kod „gospodara mira i rata“ preovladati razum, i da do agresije neće doći, a ovaj intervju će ostati upamćen, ne samo po vremenu kada je dat, već i kao „proročanstvo“ u službi mira.

Popodne sam proveo na Komandnom mestu Prištinskog korpusa. Razmišljao sam da će, ako i kada započne agresija na našu zemlju, prednost apsolutno biti na strani agresora. Ta prednost nije bila samo u tehničko-tehnološkoj prednosti, višestruko brojčano jačim snagama, u izboru, vremenu i mestu početka napada, medijskoj kampanji koja će biti vođena u čitavom svetu. Znao sam da će agresija otpočeti istovremeno po čitavoj teritoriji SR Jugoslavije ali da će intenzitet dejstva iz vazdušnog prostora biti najžešći na Kosmetu, jer NATO u svojim kartama već ima ucrtanih oko 2.400 registrovanih ciljeva koje treba bombardovati u Srbiji i SR Jugoslaviji. Kosovo i Metohiju su, zahvaljujući stelitskim snimcima, imali kao na dlanu.

Da agresija može početi svakog trenutka, ukazivali su neposredni indikatori: doneta je politička odluka; preneta su ovlašćenja za početak agresije na vrhovnog komandanta snaga NATO-a; vazduhoplovne i pomorske snage NATO-a u okruženju stavljene su u najviši stepen pripravnosti; kopneni sastavi u Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Albaniji otpočeli su sa pripremama za izvršenje agresije na SR Jugoslavije.

U 18.09 časova iz 109. centra za elektronsko izviđanje i ometanje, iz Prokuplja, stigao je telegram o velikoj koncentraciji avijacije na jugu Albanije i u Sredozemlju. Odmah sam izdao zadatke generalu Lazareviću u vezi preduzimanja mera za zaštitu jedinica, a zatim odgovorio na pozive generala Stojimirovića i Mladenovića. Izvestili su da su mi poslali sve telegrame i naređenja koja su stigla iz GŠ VJ.

U 18.25 časova otišao sam u sobu hotela da uzmem svoje lične stvari i javim se porodici.

Tajanstveni poziv

U 19.20 časova pošao sam u Komandu Prištinskog korpusa kada je zazvonio moj mobilni telefon. Pogledao sam broj sa koga dolazi poziv i zapazio neobično dugačak broj. Neko me je zvao iz inostranstva. Aktivirao sam telefon i, pre nego što sam se javio, čuo sam nepoznati muški glas. Ne čekajući da se javim, rekao je: „Ja sam zvanični predstavnik NATO-a“. Pomislio sam da se neko šali. Glas mi je bio poznat, ali nisam znao ko mi se javlja. Dok sam razmišljao, nepoznata osoba je nastavila da govori: „Za nekoliko trenutaka počeće agresija na vašu zemlju, mnogo veća i jača nego što je bila u Iraku u Zalivskom ratu“. Nije prekidao, niti sam ja stigao da odgovorim. „Vama se pruža mogućnost da spasite svoju vojsku i narod“ rekao je.

Shvatio sam da to, ipak, nije šala i da stvarno govori neko iz NATO-a. Znači da znaju broj mog mobilnog telefona. Prekinuo sam vezu. Grozničavo sam razmišljao, odakle mi je poznat taj glas čoveka koji mi se javio. Shvatio sam da sam čuo snimak nečije poruke, koja je emitovana u trenutku kada sam uključio telefon. U liftu dok je silazio ka prizemlju, telefon je ponovo zazvonio. Na displeju je bio isti broj koji je počinjao brojem tri. Signal je bio slab i nisam ništa čuo. Isključio sam telefon jer mi je bilo jasno da me po njemu mogu locirati.

U kancelariji kod Lazarevića zatekao sam general-potpukovnika Kovačevića, načelnika Uprave oklopno-mehanizovanih jednica GŠ VJ, pukovnika Živkovića, načelnika Štaba Prištinskog korpusa, pukovnika Momira Stojanovića, načelnika bezbednosti Prištinskog korpusa, i novinara Milovana Drecuna. Spremili su se da gledaju Dnevnik. Ispričao sam im šta se dogodilo. Drecun je predložio da, ako se poziv ponovi, dam telefon da se on javi. I zaista, ubrzo telefon je ponovo zazvonio i on se javio. Posle nekoliko trenutaka rekao je „jeste“, zatim ćutao, i slušao poruku, a onda prekinuo vezu, i rekao: „Ovo je propaganda, oni znaju vaše telefone i lokacije“.

„Isključite telefone“, rekao je. Drecun je ispričao da je sagovornik pitao „da li je to Pavković, a zatim tražio da se predamo i da ne ratujemo i da će nas sve ubiti“.

Poruka ipak nije bila snimljena, kao što sam mislio. Ni Drecun nije mogao da prepozna ko je bio sagovornik, osim što je primetio da nije Srbin, jer je govorio srbski,s čudnim naglaskom. Isključio sam telefon, izvadio karticu i telefon dao ađutantu. Odlučio sam da ga ne koristi.

Nisam ni obraćao pažnju šta je na vestima, jer sam pokušavao da se setim čiji je glas osobe koja me je nazvala. U trenutku sam pomislio da je glas koji sam čuo na telefonu bio glas Džona Brnsa, šefa američkog KDOM-a, sa kim sam razgovarao 1998. godine, u komandi Prištinskog korpusa.

Na Dnevniku je emitovana izjava predsednika Miloševića. „Dragi građani, smatram da je Narodna skupština veoma ispravno postupila kada je donela odluku da ne prihvati prisustvo stranih trupa na našoj teritoriji... Ovde nije bilo u pitanju samo Kosovo, mada je i Kosovo za nas od one važnosti, ovde je u pitanju sloboda čitave naše zemlje...“.

Razmišljao sam o onome što govori predsednik Milošević, kada me je prekinuo Drecun. „Pavke, hajde da zabeležimo za istoriju i tvoju izjavu, i da je imamo u slučaju agresije. Biće to dobro i za Vojsku i za narod Srbije“. Pozvao je snimatelja Magočija i pred uključenom kamerom postavio pitanje: „Gospodine generale, proglašena je neposredna ratna opasnost, zbog mogućnosti vazdušnih udara, odnosno agresije NATO-a“.

„Opasnost od udara NATO-a iz vazdušnog prostora je realna i, moram to da istaknem, ničim izazvana. Svi oni koji su doneli, ili će doneti takvu odluku, moraju da imaju pravu procenu šta će se posle tih udara iz vazdušnog prostotra dogoditi. Pripadnici Treće Armije imaju jasan zadatak da odbrane integritet Srbije i SR Jugoslavije, da se razračunaju sa preostalim šiptarskim terorističkim snagama na prostoru Kosova i Metohije i da spreče svaki prodor snaga NATO-a na taj prostor, i mi ćemo to uraditi. Osim toga, mi smo spremni da preživomo udare iz vazdušnog prostora, da otklonimo posledice dejstva i da izvršimo zadatke o kojima sam govorio“, odgovorio sam .

„Odlično, pokušaću da to odmah pošaljem Beogradu“, rekao je Drecun. Tog trenutka nismo znali da nas samo minuti dele od početka agresije, i od pakla.

Početak

Nešto pre 20.00 časova čuli su se motori aviona. Još nisam znao da prema nama leti na desetine krstarećih raketa i projektila. Sve je još uvek izgledalo nestvarno, kao na filmu. Na televiziji su upravo emitovali vest da su NATO bombarderi poleteli prema SR Jugoslaviji. Sa nevericom smo gledali u ekran televizora. Tišinu je prekinuo Drecun: „E pa, drugovi neka nam je sa srećom“. Bilo je tačno 20.03 časa. Ostali smo sami u kancelariji. Prozori su bili zamračeni a ''ratna svetla'' upaljena. Nismo govorili ništa. Osluškivali smo. Telefoni su neprekidno zvonili. Jedinice su javljale da vizuelno osmatračke stanice sa granice izveštavaju o preletu većeg broja krstarećih raketa i avijacije sa prostora Albanije i Makedonije. Neke sam čuo jer su preletale Prištinu i odlazile na sever ka Podujevu i Nišu. Za nekoliko trenutaka veća grupa aviona počela je da kruži iznad Prištine. Bio sam miran i siguran da „počinje pakao“ i da to „ludilo“ niko više ne može da zaustavi.

Tog trenutka nisam razmišljao da neka od prvih raketa može da pogodi zgradu Komande Prištinskog korpusa. Predložio sam da izađemo na terasu zgrade Komande Korpusa, da možemo bolje da vidimo šta se dešava. Na ravnoj terasi zgrade Komande bilo je na desetine raznih antena i uređaja. Preko njih su postavljene maskirne mreže, koje su ''“promenile oblik i konture“ cele zgrade, da krstareći projektili ne „prepoznaju“ programirani cilj.

Priština je bila u potpunom mraku i sablasno pusta. Ništa se nije kretalo. Odjednom, tačno u 20.07 časova, počele su da eksplodiraju krstareće rakete, razni projektili i bombe. Eksplozije su se čule iz pravcu Aerodroma „Slatina“, objekta Goleš i rudnika „Belaćevac“. Najjače su se čule iz pravca Gračanice. NATO avioni podsećali su na osice koje u grupama napadaju izabrane ciljeve. Naša PVO otvarala je vatru na avione i projektile. Rafali raznih boja „parali“ su nebo i nestajali u mraku. Po mojoj proceni, NATO avioni su „sišli“ dosta nisko, na oko 5.000 do 7.000 metara, i u tim trenucima su bili u domašaju naših PVO sistema. Nekoliko projektila ili raketa palo je na Kasarnu „Kosovski junaci“ i po rezervoarima „Beopetrola“. Od svetlosnog bljeska i plamena video se deo grada, od Kasarne do kompleksa Filmskog grada i naselja Dragodan. Od detonacija i fijuka šrapnela ništa nije moglo da se čuje. Zemlja je podrhtavala, a zgrada se tresla. Video sam da su fabrika „Plastika“ i zgrada Carinarnice, u neposrednoj blizini Kasarne, u plamenu. Dve krstareće rakete su proletele 80 do 100 metara iznad naših glava. Jasno su se videli pogonski motori i plamen oko njih. Cilj je bio negde u blizini Prištine. Iznad naših glava vodila se neravnopravna vazdušna bitka. Čim su osetili opasnost od sistema PVO, avioni NATO-a „popeli“ su se na veću visinu, sa koje su bez straha nastavili da kruže oko grada i gađaju izabrane ciljeve. Na meti su im bili položaji jedinica PVO na objektima Golešu i Veterniku i u rejonu Gazimestana. Ono što sam mogao da vidim sa terase zgrade Komande Prištinskog korpusa, avioni su gađali položaje PVO baterija iz sastava 311. srednjeg samohodnog raketnog puka PVO, oko Aerodroma „Slatina“, sela Belaćevca i Šilova, istočno od Prištine. Osim „cevnih“ sistema PVO, nisam uočio dejstvo raketnih sistema KUB, što me je malo začudilo. U jednom trenutku ugledali smo vatrenu loptu koja se kretala iz pravca Obilića ka jugu i uz snažnu eksploziju udarila u planinu Čičavicu i rasprsla se. Bio sam siguran da je pogođeni avion NATO-a.

Zaokupljen posmatranjem nesvakidašnjeg prizora, potpuno sam zaboravo na opasnost koja preti na terasi zgrade Komande Prištinskog korpusa. Prvi se oglasio pukovnik Stojanović i rekao da moramo odmah da napustimo terasu i odemo u sklonište. Dok smo silazili u sklonište, Prištinu su potresle dve snažne eksplozije.Tresla se cela zgrada Komande. Lazarević je odmah pogodio da je cilj bio Stacionarno čvorište veze „Butovački breg“ kod izletišta Grmija, u neposrednoj blizini Prištine. Preko tog objekta su išle veze Pošte, Vojske, i MUP-a.

U skloništu Komande korpusa bile su najodgovornije starešine Korpusa i Armije. Načelnik operativnog odeljenja Prištinski korpus, pukovnik Radojko Stefanović, dočekao nas je u sali sa pripremljenim prvim informacijama o posledicama prvog udara NATO iz vazdušnog prostora. Pre izlaganja rekao mi je da je prikupio informacije i za Treću armiju od Operativnog centra Treće armije iz Niša. Znao sam da su to prve i nepotpune informacije, jer vazdušni udari još traju i jedinice nisu u mogućnosti da odmah prikupe konačne podatke. Stefanović je rekao da je agresija NATO na zone Treće armije i Prištinskog korpusa počela u 20.07 časova udarima iz vazdušnog prostora i sa distance krstarećim raketama i avijacijom, po kasarnama „Kosovski junaci“ u Prištini, „Toplički ustanak“ u Kuršumliji, „Ratko Pavlović-Ćićko“ u Prokuplju, objektima 109. Centra za elaktronsko izviđanje i ometanje u Prokuplju, Aerodromu „Slatina“, po objekatu „Goleš“, po položajima 311. srednjeg samohodnog raketnog puka u selima Šilovo i Belaćevac po položajima 52. artiljerijsko-raketne brigade PVO na Čabratu kod Đakovice, po selu Lebane gde se nalazilo Vežbovno komandno mesto Prištinskog korpusa, severno od Prištine, Stacionarna čvorišta veze „Butovački Breg“ i „Mokra Gora“ kod Kosovske Mitrovice.

U Kasarni „Toplički ustanak“, u Kuršumliji, sa tri krstareća projektila pogođeno je Osnovno komandno mesto Treće armije, a ostali objekti sa sedam razornih projektila. Još nije bilo podataka o gubicima.

Na prikupljanju podataka o gubicima već je radio general-major Đaković.

Strahovao sam kakav će biti izveštaj o gubicima. Znam da sam preduzeo sve mere da se maksimalno sačuvaju ljudski životi. Bio sam zadovoljan što sam u poslednjem trenutku doneo odluku da izmestim Osnovno komandno mesto iz Kuršumlije, sačuvam živote mojih neposrednih saradnika, jer bi to imalo presudan uticaj na dalji tok izvođenja odbrane Treće armije u toku agresije.

Ako su komandiri i komandanti dosledno i precizno sproveli sve naređene mere, mnogi životi će biti sačuvani. Međutim, NATO računa da prvim udarima postigne iznenađenje i nanese masovne gobitke. Za svakog komandanta i komandira najteži su masovni gubici u jedinici i pogubno deluju na borbeni moral jedinice i na pojedince. Poznato mi je da su najveći broj pripadnika Armije provereni i borci sa iskustvom, koji su se kalili 1998. godine. Ali, rat je rat. A ovo nije bio običan rat.

Do početka agresije strahovao sam od iznenađenja u vezi sa načinom izvršenja agresije i moguće upotrebe nepoznatih borbenih sistema od kojih se jedinice teško mogu zaštititi i odbraniti. Sada, kada je agresija počela, molim se Bogu da nas od toga sačuva.

Izveštaj genaral-majora Đakovića potvrdio je da je NATO avijacija među prvim ciljevima pogodila Osnivno komandno mesto Treće armije u Kuršumliji i da je do sada utvrđeno da je živote izgubilo sedam pripadnika Armije, među kojima potpukovnici Petrović Zoran i Stanojević Vlastimir iz Komande Armije i još pet pripadnika iz sastava 354. pešadijske brigade, koji su se iz nepoznatih razloga zatekli na komandnom mestu. General Lazarević je dopunio iz