Unutrašnji problemi spoljne politike Japana

Neadekvatnu reakciju Tokija na službeno putovanje ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva na Kurilska ostrva mnogi vodeći stručnjaci povezuju s unutrašnjom političkom borbom u samom Japanu.

Svoju želju da poseti Kurile Dmitrij Medvedev je izrazio još pre mesec dana. Japanci su odmah istakli da će putovanje ruskog predsednika otežati odnose između dve zemlje. Međutim, Rusija je stavila do znanja: predsednik države putuje na službena putovanja po teritoriji svoje zemlje i nije jasno zašto se susedi zbog toga toliko uzbuđuju. Nakon putovanja u Tokiju je izjavljeno da ovaj događaj vređa osećanja Japanaca i čak je privremeno povučen ambasador Japana u Rusiji. Bez obzira na to što je na prvi pogled reakcija Japana povezana s događajima spoljašnje politike, ona je pre svega usmerena na same Japance, istakao je u intervjuu za „Glas Rusije“ član dopisnik RAN, Vasilij Mihejev:

Realno, pravi primalac je japanski auditorijum. Između ostalog, njegov politički deo. Radi se o tome što se tema severne teritorije stalno nalazi u centru unutrašnje političke borbe u Japanu, i partija koja je danas na vlasti – Demokratska stranka – ne može da ne reaguje na neke radnje, koje njeni oponenti mogu da iskoriste u svojoj borbi. Da je zvanični Tokio danas prećutao, Demokratska stranka bi dospela pod vrlo upornu i oštru lavinu i vatru kritike političkih oponenata na redovnim parlamentarnim izborima.

Istorija pretendovanja Tokija na Kurilska ostrva, koja Japanci nazivaju „severnom teritorijom“, povezana je s rezultatima Drugog svetskog rata. Rusija i Japan su 1956. godine potpisali zajedničku deklaraciju, u kojoj se kaže da 2 ostrva od četiri – Habomaji i Šikotaji, mogu biti predata Japanu ako se on odrekne drugih teritorijalnih pretenzija - na ostrva Itutrup i Kunašir. A Tokio pretenduje na sva 4 ostrva. Zato do danas dve zemlje nisu potpisale mirovni sporazum. Uzgred rečeno, Rusija je već više puta Japanu nudila da zajednički osvajaju ove teritorije. Krajem prošlog veka Rusija i Japan su osnovali bilateralnu komisiju, angažovani su predstavnici ekonomskih nadleštava drugih zemalja, počela je izrada zajedničkih projekata. Međutim, nepomirljiva pozicija Japana je osujetila ove napore.

Uzgred rečeno, treba istaći da Japanci imaju teritorijalne pretenzije i prema Kini, u pogledu ostrva Djajujdao (u kineskoj varijanti), koje Japanci nazivaju Senkaku, i u pogledu južnokorejskog ostrva Tokto (japanski naziv – Takesima). Istorija s Kinom je već nanela realnu štetu bilateralnim odnosima: zemlje su prekinule pregovore za proširenje civilnog avionskog saobraćaja, isporuke uglja i zajedničku razradu resursa Istočno-Kineskog mora. Krajem septembra ove godine, kad je konflikt zaoštren, u toku jedne nedelje kineske diplomate su sedam puta pozivale u MIP japanskog ambasadora kako bi izrazile protest. Konflikt s Južnom Korejom takođe nije prošao bez povlačenja ambasadora.

Teritorijalne pretenzije Japana su samo jedna karika u nizu revanšističkih nastupa, koji se stalno osećaju. Radi se o šintoističkom svetilištu Jasukuni. U njega ljudi dolaze da se poklone dušama Japanaca, koji su poginuli u ratovima u kojima je Japan učestvovao. S vremena na vreme u Jasukuniju se pojavljuju i japanski premijeri. Kina i Južna Koreja, koje su preživele japansku okupaciju u prvoj polovini dvadesetog veka hram smatraju simbolom japanskog militarizma. One ovakve posete nazivaju vređanjem sećanja na žrtve okupacije. Jedno vreme Japan je ignorisao ove proteste. Napredak je zapažen početkom ovog veka, kad je premijer-ministar Sindzo Abe odbio da poseti Jasukuni i prosto je poslao hramu simboličan poklon – bonsai. Međutim, mnogi stručnjaci ističu da ovaj korak nipošto ne znači da će japanski lideri i u buduće odustati od posećivanja hrama i od kultivisanja revanšističkih raspoloženja.