Sećanje na predsednika Slobodana Miloševića

U sredu, 11. marta, navršava se četrnaest godina od smrti bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije, Slobodana Miloševića.

Predsednik Slobodan Milošević je vodio Srbiju, a potom Jugoslaviju od 1990. do 2000. godine. Period njegove vladavine je bio izuzetno težak, te je usljed separatizma republika u Jugoslaviji došlo i do raspada zemlje, a potom je izbio građanski rat. Srbija je u to vreme primila stotine hiljada Srba iz bivših jugoslovenskih republika, u vreme teške međunarodne izolacije.

Nedugo posle završetka građanskog rata zapadne sile uslovljavaju Srbiju "kapitulacijom" u Rambujeu, odnosno uvođenju NATO snaga na Kosovo. Srbija nije pristala na uslovljavanje i okupaciju zemlje i usljed toga je nastupilo bezkrupulozno bombardovanje NATO sila, neosvrćući se na činjenje zločina nad stanovništvom Jugoslavije, bombardovanjem naselja i gradova kasetnim bombama za koje do danas niko nije odgovarao. 

Šest meseci kasnije, krajem 1999. godine Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je podigao optužnicu protiv predsednika Miloševića za navodne ratne zločine i genocid.

28. juna 2001.  godine tadašnja prozapadna vlast kršeći sopstveni Ustav se potčinila zapadnim zemljama i isporučila predsednika Miloševića Haškom tribunalu i da bude još apsurdnije za Vidovdan, sveti srbski praznik.

Suđenje predsedniku Miloševiću je počelo u februaru 2002. godine. Predsednik Milošević je umro u 65. godini života od srčanog udara 11. marta 2006. godine u zatvorskoj ćeliji Haškog tribunala, gde je skoro pet godina branio dostojanstvo Jugoslavije i raskrinkavao zapadne spletke. Okolnosti njegove smrti još nisu razjašnjene.

Zanimljivo je da se tadašnja prozapadna vlast nije čak ni udostojila da predsednika sahrani uz sve pripadajuće državne počasti, verovatno plašeći se prekora sa zapada i nalogodavaca, a naravno i zbog nedostatka morala.

Sahrani predsednika Miloševića je prisustvovalo hiljade građana.






Predsednik Slobodan Milošević se poslednji put obratio javnosti Srbije 2. oktobra 2000. godine pred drugi krug glasanja za predsednika Jugoslavije i pre dešavanja 5. oktobra. Sa ove vremenske distance ovaj govor je veoma interesantan i realan.


"Poštovani građani,

Pred drugi krug izbora želim da vas na ovaj način upoznam sa svojim viđenjem izbornih i političkih prilika u našoj zemlji, posebno u Srbiji.

Kao što i sami znate punu deceniju traju napori da se celo Balkansko poluostrvo stavi pod kontrolu nekih zapadnih sila. Veliki deo posla je obavljen uspostavljanjem marionetskih vlada u nekim zemljama, pretvaranjem tih zemalja u zemlje ograničenog suvereniteta ili lišene svakog suvereniteta.

Zbog našeg otpora takvoj sudbini za našu zemlju, mi smo bili izloženi svim pritiscima kojima u savremnenom svetu ljudi mogu biti izloženi. Broj i intezitet tih pritisaka umnožavao se kako je vreme prolazilo. Svoje iskustvo u drugoj polovini dvadesetog veka koje velike sile imaju u rušenju vlada, izazivanju nemira, podsticanju građanskih ratova, kompromitovanju i likvidiranju boraca za nacionalnu slobodu, dovođenja država i naroda na rub siromaštva – sve je to primenjeno na našu zemlju i naš narod.

Događaji koji su organizovani za naše izbore su, takođe, deo organizovane hajke na zemlju i narod, zato što su naša zemlja i narod barijera uspostavljanju potpune dominacije na Balkanskom poluostrvu.

U našoj javnosti je već dugo prisutna grupacija koja, pod imenom opozicione političke partije demokratske orijentacije, zastupa interese vlada koje su nosioci pritisaka na Jugoslaviju, a posebno na Srbiju. Ta grupacija se na ovim izborima pojavila kao Demokratska opozicija Srbije. Njen stvarni šef nije njihov kandidat za predsednika države. Njen dugogodišnji šef je predsednik Demokratske stranke i saradnik vojne alijanse koja je ratovala protiv naše zemlje. On svoju saradnju sa tom alijansom nije mogao ni da sakrije. Uostalom, čitavoj našoj javnosti je poznat njegov apel NATO-u da se Srbija bombarduje onoliko nedelja koliko je neophodno da bi se njen otpor slomio. Na čelu tako organizovane grupacije na ovim izborima nalazi se, dakle, zastupnik vojske i vlada koje su nedavno ratovale protiv Jugoslavije.

Zastupajući te interese, iz ove grupacije su našoj javnosti poslate poruke – da će sa njima na čelu Jugoslavija biti izvan svake opasnosti od rata i nasilja, da će doći do ekonomskog prosperiteta, vidno i brzo ostvarenog višeg standarda, takozvanog povratka Jugoslavije u međunarodne institucije, i tako dalje.

Poštovani građani,

Moja je dužnost da vas javno i na vreme upozorim da su ta obećanja lažna. I da stvari stoje obratno, jer upravo naša politika garantuje mir – a njihova samo trajne sukobe i nasilje. A evo zašto.

Uspostavljanjem vlasti koju podržava, odnosno koju instalira zajednica zemalja okupljenih u NATO alijansi, Jugoslavija bi neizbežno postala zemlja čija bi se teritorija brzo rasparčala (što se ubrzo i desilo, odvojeno je Kosovo i odvojena je Crna Gora). To nisu samo namere NATO, to su i predizborna obećanja Demokratske opozicije Srbije. Od njihovih predstavnika smo čuli da će Sandžak dobiti autonomiju za koju se kao član njihove koalicije Sulejman Ugljanin, vođa separatističke muslimanske organizacije, zalaže već deset godina i koja faktički definitivno izdvaja Sandžak iz Srbije. Njihova su obećanja takođe vezana za davanje autonomije Vojvodini koja je takva da je ne samo izdvaja iz Srbije i Jugoslavije, već je, po svemu, čini sastavnim delom susedne Mađarske. Na sličan način bi se odvojila od Srbije i druga područja, naročito njena rubna područja, njihovo pripajanje susednim državama odavno je vruća tema tih država, a koje stalno podstiču pripadnike manjina tih država u Jugoslaviji da daju svoj doprinos prisjedinjenju delova naše zemlje susednim državama.

U sklopu te politike za rasparčavanje Jugoslavije, Kosovo bi bila prva žrtva. Njegov sadašnji status bi se proglasio za legalan i definitivan. To je prvi deo Srbije sa kojim bi se ona morala da oprosti, ne izražavajući, pri tom, čak ni nadu da će joj taj deo njene zemlje jednom moći da bude vraćen.

Teritorija koja bi prestala da nosi ime Srbije bila bi okupirana od strane međunarodnih, američkih ili nekih trećih vojnih snaga koje bi tu teritoriju tretirale kao vojni poligon i kao vlasništvo kojim se raspolaže u skladu sa interesima sile čija se vojska na njoj nalazi.

Sliku tog raspolaganja i posledice toga raspolaganja, gledali smo već decenijama, a naročito, u ovoj deceniji u mnogim zemljama širom sveta, nažalost poslednjih godina u Evropi, na primer na Kosovu, Republici Srbskoj, Makedoniji, u našem neposrednom okruženju. Srbski narod bi snašla sudbina Kurda, sa perspektivom da budu istrebljeni brže jer ih je manje od Kurda i jer bi im kretanje bilo ograničeno na manji prostor nego što je onaj na kome se Kurdi već decenijama nalaze.

Što se Crne Gore tiče njena sudbina bi bila prepuštena mafiji čija bi pravila igre građani trebalo dobro da znaju. Svaka nedisciplina, a pogotovo svako protivljenje interesima mafije stavlja vas na listu za odstrel koja isključuje pravo na svako pomilovanje. Dao sam ovaj prikaz sudbine Jugoslavije u slučaju da prihvati izbor NATO-a za našu zemlju, sa ciljem da upozorim na to da bi u tom slučaju osim gubitka zemlje i poniženja njenih građana, svi živeli pod neprekidnim nasiljem.

Novi vlasnici državne teritorije nekadašnje Jugoslavije kao i okupatori preostale srpske teritorije vršili bi, po prirodi stvari, teror nad stanovništvom, čiju su teritoriju okupirali. Sam srbski narod bi istovremeno vodio neprekidnu borbu za ponovno uspostavljanje srpske države i za svoje ponovno okupljanje u njoj. Oni ne žele mir i blagostanje na Balkanu, oni žele da ovo bude zona njihovih sukoba i ratova koji bi im pružili alibi za trajno prisustvo.

Marionetska vlast, dakle garantuje nasilje, mogući dugogodišnji rat, sve samo ne mir. A samo naša sopstvena vlast, garantuje mir.

Zatim, sve zemlje koje su se našle u statusu ograničenog suvereniteta, sa vladama pod uticajem stranih sila, vrtoglavom su brzinom postajale siromašne. I to na način koji isključuje nadu u pravednije i humanije socijalne odnose. Velika podela na većinu siromašnih i manjinu bogatih – to je slika Istočne Evrope već nekoliko godina i nju svi možemo da vidimo. Ta slika ne bi mimoišla ni nas. I mi bismo, pod komandom i kontrolom vlasnika naše zemlje, brzo stekli ogromnu većinu veoma siromašnih čija je perspektiva da iz tog siromaštva izađu veoma, veoma neizvesna i daleka. Manjina bogatih bila bi sastavljena od švercerske elite, kojoj bi bilo dopušteno da bude bogata samo pod uslovom da bude u svakom pogledu lojalna komandi koja odlučuje o sudbini njihove zemlje.



Javna i društvena svojina bi se brzo transformisala u privatnu, ali vlasnici te svojine, iz dosadašnjeg iskustva naših suseda, bi po pravilu bili stranci.

Mali izuzeci bi bili isključivo oni koji bi pravo na vlasništvo kupovali lojalnošću i pokornošću koja ih izmešta iz sfere elementarnog, i nacionalnog, i ljudskog dostojanstva. Najveća nacionalna dobra u tim prilikama postaju vlasništvom stranaca, a oni koji su do sada njima upravljali, činili bi to, u ovoim izmenjenim prilikama, kao službenici stranih firmi u sopstvenoj državi.

Uz nacionalno poniženje, rasturanje države i socijalnu bedu nužno bi moralo da dođe do mnogih oblika socijalne patologije, među kojima bi kriminal bio prvi. To nije puka pretpostavka već iskustvo svih zemalja koje su prošle taj put koji mi izbegavamo po svaku cenu. Prestonice evropskog kriminala već decenijama nisu na Zapadu, kao što je nekad bilo, već na istoku Evrope. Našem narodu i ovaj sadašnji kriminal teško pada, jer smo dugo, od Drugog svetskog rata do 90-tih godina, živeli u društvu koje za kriminal tako reći nije znalo. A neki veći kriminal koji se ne može izbeći u društvu koje bismo postali, gubljenjem suvereniteta i velikog dela teritorije, taj veći kriminal bio bi za naš mali i na kriminal nenaviknut narod, opasan kao što je za društvo i njegove građane opasan rat.

Jedan od bitnih zadataka marionetske vlasti u svakoj zemlji, pa i u našoj, ako bismo je imali, jeste gubljenje identiteta. Zemlje kojima se komanduje spolja, relativno se brzo rastaju sa svojom istorijom, sa svojom prošlošću, sa svojom tradicijom, sa svojim nacionalnim simbolima, sa svojim navikama, često i sa sopstvenim književnim jezikom. Nevidljiva na prvi pogled, ali veoma efikasna i nemilosrdna, selekcija nacionalnog identiteta, svela bi ga na nešto nacionalnih jela, poneku pesmu i kolo, imena nacionalnih heroja nadenuta prehrambeninim proizvodima i kozmetičkim sredstvima.

Jedna od zaista nesumnjivih posledica zaposedanja teritorije neke zemlje od strane velikih sila u dvadesetom veku je poništavanje identiteta naroda koji u toj zemlji živi. Iz iskustva drugih zemalja vidi se da narod jedva da je u stanju da prati brzinu kojom počinje da upotrebljava tuđi jezik kao svoj, da se identifikuje sa tuđim istorijskim ličnostima zaboravljajući svoje, da poznaje bolje književnost svog okupatora od svoje književnosti, da glorifikuje tuđu istoriju često se rugajući svojoj, da liči na druge umesto na sebe. Gubljenje nacionalnog identiteta je najveći poraz jedne nacije, a to se ne može izbeći u savremenom obliku kolonizacije. Osim toga, taj novi oblik kolonizacije isključuje, već po svojoj prirodi, svaki uslov za izražavanje mišljenja, ispoljavanje volje, a pogotovo isključuje za stvaralaštvo bilo koje vrste. Neslobodne zemlje ukidaju pravo građana koji u njima žive da slobodno izraze svoje mišljenje, jer bi se to mišljenje, pre svega, sukobilo sa neslobodom. Otuda je tortura nad mišljenjem najdosledniji i najneophodniji oblik torture u zemlji koja je izgubila slobodu. A o ispoljavanju volje, razume se, tek o tome nema ni govora. Manifesotovanje volje je dopušteno samo u vidu farse, ispoljavaju ga samo skutonoše stranih gazda. A njihova simulacija slobodne volje služi kao pokriće okupatoru da je uspostavio demokratiju u čije ime je zaposeo teritoriju tuđe zemlje. Naročito želim da naglasim, zbog mladih ljudi, intelektualaca, naučnih radnika, da su zemlje lišene suvereniteta po pravilu lišene i prava na stvaralaštvo, a naročito na stvaralaštvo u oblasti nauke. Veliki centri, velike moći, finasiraju naučno stvaralaštvo, kontrolišu domašaje i odlučuju o primeni njegovih rezultata. Zavisne države, ukoliko imaju naučne laboratorije i naučne institute nemaju ih kao samostalne subjekte, već kao ispostave centrale koje im kontrolišu sve, a naročito domašaje u stvaralačkom mišljenju i radu. Ti domašaji se moraju kretati u granicama koje u okupiranu zemlju i okupirani narod neće uneti seme pobune ili emancipacije.

U ovom trenutku, pred drugi krug izbora, zbog sumnje Demokratske opozicije da može da ostvari rezultat koji im je potreban, pripadnici vrha DOS-a, novcem unesenim u zemlju potkupljuju, ucenjuju i zastrašuju građane i organizuju štrajkove, nemire i nasilja, ne bi li zaustavili proizvodnju, svaki rad i svaku aktivnost. Sve, razume se, sa ciljem da u Srbiji stane život i sa obrazloženjem da taj život može ponovo da počne i da se odvija uspešno i dobro, kada počnu da ga organizuju oni koji ovde zastupaju okupatorske ideje, planove i interese. Naša zemlja je suverena država, ima svoje zakone, svoj Ustav, svoje institucije.

Srbija je dužna, a i zaslužila je da se odbrani od invazije koja joj je pripremljena kroz razne oblike subverzije.

A građani su dužni da znaju da učešćem u subverziji kojoj je cilj spoljna dominacija nad njihovom zemljom, odnosno okupacija njihove zemlje, snose istorijsku odgovornost za ukidanje prava svojoj zemlji da postoji, ali snose odgovornost i za gubljenje kontrole nad sopstvenim životom.

Prepuštajući svoju zemlju drugima, tuđoj volji, prepuštajući isto tako tuđoj volji i sopstveni život i život svoje dece. I mnoge druge ljude.

Smatrao sam kao svoju dužnost da upozorim građane naše zemlje na posledice aktivnosti koje finansiraju i podržavaju vlade zemalja NATO alijanse. Građani mogu da mi veruju i ne moraju da mi veruju. Moja je želja da se u moja upozorenja ne uvere kasno, da se ne uvere tek onda kada bude teško da se isprave greške koje su građani u svojoj naivnosti, površnosti ili zabludi sami učinili. Pa će se te greške teško otklanjati, a neke možda neće nikada da se otklone.

Moj motiv da izrazim svoje mišljenje na ovaj način nije uopšte lične prirode. Dva puta sam biran za predsednika Srbije i jednom za predsednika Jugoslavije. Valjda bi svakom posle ovih deset godina trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego Miloševića zbog Srbije. Moja savest je u tom pogledu savršeno mirna. Moja savest, međutim, ne bi bila ni najmanje mirna ako svom narodu ne bih, posle svih ovih godina, na njegovom čelu, rekao šta mislim o njegovoj sudbini ako bi mu tu sudbinu nametnuo neko drugi, makar i tako što bi narodu objašnjavao kako je takvu sudbinu izabrao sam.

Ta zabluda da bira sam ono što za njega bira neko drugi najopasnija je zabluda i glavni razlog moje odluke da se javno obratim građanima Jugoslavije.

Hvala."