Nebojša Dugalić na Osmom međunarodnom pozorišnom forumu „Zlatni Vitez“

Pozorišna trupa „Bora Stanković“ iz Vranja učestvovala je na Osmom međunarodnom pozorišnom forumu „Zlatni Vitez“, koji se u Moskvi odvijao u toku cele poslednje dekade oktobra. Srpski glumci su na festivalu prikazali dve predstave u dve nominacije. Nominaciju „mala forma“ predstavljala je monodrama „ispovest Dimitrija Karamazova“ po motivima romana Dostojevskog „Braća Karamazovi“. U nominaciji „velika forma“ glumci su prikazali komad po Čehovljevom delu „Paviljon br. 6“. Poslednjeg dana festivala moskovska publika je mogla da vidi i da uživa u glumi Nebojše Dugalića, koji je po mišljenju kompetentnog pozorišnog žirija, ispoljio veliku smelost ovaplotivši na svoj način na sceni lik Dimitrija Karamazova. A i glavna uloga u predstavi po Čehovu potresla je publiku. Po završetku predstave gledaoci dugo nisu hteli da puste glumce da odu s bine.
 

Glavnu ulogu Dugalića u predstavi po Čehovu žiri je udostojio Srebrne diplome „za najbolju mušku ulogu“. Pažnju je poklonila i „Ispovesti Dimitrija Karamazova“. Glumac je dobio srebrnu diplomu „Za ovaploćenje lika Dimitrija Karamazova u monodrami po romanu Dostojevskog.“ Uostalom, za Nebojšu Dugalića, koji je više puta bio nagrađivan na „Zlatnom Vitezu“, ovo je postala već uobičajena stvar.
 

Ja sam dva puta gostovao na Zlatnom Vitezu. Jednom sa Idiotom Dostojevskog, igrao sam kneza Miškina. I tada sam dobio takođe nagradu za glumačku ulogu. Drugi put sam gostovao sa Zlatnom Runom Borislava Pekića. Tada isto sam dobio nagradu za ostvarenje. I evo sada treći put. Mislim da je u principu nagrada nešto što je prolazna stvar. Treba se uvek sećati te rečenice, koje progovara Andrej Jefimovič u predstavi, kad kaže:  „na kraju sve će iscrpeti i pasti u grob. Tako gde su sve te nagrade?“  Mislim da treba se uvek sećati toga da su nagrade je nešto, što pripada ovom životu. Ali najvažnija i najveća nagrada mi je to da sam se sa ruskom publikom razumeo na ruskom terenu. Srpska publika obično prvo reaguje zbunjeno na predstavu, i često nam se dešavalo da se završi predstava i da nekako u prvom trenutku da bude tišina, kao da se predstavu nije završena. Kad se upali svetlo za poklon, ljudi se dalje stoje i ništa se ne čuje u publici. I tek onda posle nekoliko vremena polako počine aplauz. Čini mi se da to je zbog toga, što srpska publika nije mnogo navikla na Čehova i na ovakvu interpretaciju Čehova. Tako da meni je upravo najvažnije da su oni prepoznali Čehova i njegovu snagu.

„Ispovest Dimitrija Karamazova“ predstavlja izmišljeni dijalog s bratom Ljošom o izdaji, niskosti i dužnosti. A radnja Čehovljeve „Bolničke sobe br. 6“ se odvija u psihijatrijskoj bolnici. Glavni lekar Andrej Jefimovič Ragin jednom prilikom počinje da razgovara s jednim od pacijenata u sobu. Između njih se rađa spor o nelogičnosti radnji lekara i logičnosti razmišljanja bolesnika: „Zašto ja sedim ovde, kao u zatvoru, dok se gomila drugih bolesnika šeta na slobodi?“ pita pacijent. Lekaru se sviđa živa komunikacija, koja mu je veoma nedostajala. Menja se njegov odnos prema bolesnicima, neke čak i otpušta kući. To se ne sviđa Raginovim kolegama, oni ga proglašavaju za bolesnika i zatvaraju u bolničku sobu. Kraj pripovetke je tragičan: Ragin umire od moždanog udara.

O izvođenju Čehovljevog „Paviljona br. 6“ govori Nebojša Dugalić:

Ova predstava je napravljena pre tri godine. Ove godine je jubilej Čehova, 150 godina od njegovog rođenja. Ovo je onako prvo ozbiljno pojavljivanje na međunarodnom festivalu. I drago nam je da je to u Moskvi. Mnogo je razloga za ovaj tekst, za to što mislim da je univerzalna priča za sva vremena, priča o granici između ludine i razuma, o tome kako okolina određuje tu meru zdrave pameti i ludosti. Čehova ne postavljaju često. Vrlo retko se neko usudi da postavi neki Čehovljev komad na scenu, pošto se svi plaše atmosfere Čehovljeve dosade. Ne znajući da ta Čehovljeva dosada nije dosadna. I zapravo retko ko se usudi da kopa ko onim unutrašnjim događajima bića, u svemu tome što se dogodi ispod onoga, što likovi u tekstu progovaraju.

Čehov, Dostojevski... dijapazon ruske klasične književnosti je ogroman. Da li ima ruskih pisaca koji su Vam posebno bliski? – interesovali smo se kod Nebojše Dugalića.

Sve zavisi, šta bismo svrstali u ruske klasike. Ja u rusku klasičnu literaturu svrstavam i dela ruskih otaca Crkve, upravo ne samo da oni nose snagu toga duha, već najčešće predstavljaju blistava literarna ostvarenja. Ja naravno rusku literaturu volim od nekako malih nogu i osećam kao blisku. Teško bih mogao bilo šta tu da izdvojim. To je nešto što svaki stvaralac iznutra oseti kada neka literatura ga prozove, kada se oseti da treba da se pozabavi njom i da je proiznesi na sceni.  Tako da se ja trudim da osluškujem duhovnih otaca, Sergija Radonješkog, Serafima Sarovskog, Optinskih otaca. Jednostavno je Rusija jedno čudo, koje nekako uvek u meni izaziva neko snažno nadahnuće. Ja sam imao jedan događaj. Još dok sam bio mlad glumac, sreo mi se iguman jednog manastira. I ne znajući ništa o meni, posle tri minuta razgovora rekao mi je:   „Vi treba u životu da radite samo Čehova i Dostojevskog“. I ja se trudim da ga slušam, koliko mogu. I da radim ruske pisce. Jer u Srbiji takođe ima pisaca, koji su dobri za to što su ruskog senzibiliteta.

     U zaključku je Nebojša Dugalić posebno istakao da se ova Čehovljeva pripovetka izvodi u pozorištu, koje nosi ime srpskog pisca Bore Stankovića, koji se po doživljaju sveta može smatrati srpskim Čehovom.