Kako je Rusija oslobodila Balkan

Pobedom nad Osmanlijskim carstvom u ratu 1877-1878. godine Ruskoj imperiji se ukazala prilika da postane hegemon na Balkanu i ujedno da dobije direktan pristup Sredozemlju. Tu mogućnost su, kao i obično, osujetili Englezi, piše Russia beyond.

1. „Desetine, stotine hiljada hrišćana se ubijaju kao štetna šuga, iskorenjuju se i brišu sa lica zemlje. Naša braća umiru gledajući kako im na njihove oči obeščašćuju sestre, majke su primorane da gledaju kako bacaju njihovu odojčad uvis i dočekuju na bajonete, naselja se istrebljuju, crkve se rasturaju u paramparčad“ – tako je Fjodor Dostojevski u „Piščevom dnevniku“ burno reagovao na brutalno nasilje kojim su Turci ugušili Aprilski ustanak u Bugarskoj 1876. godine.

„Bugarske mučenice“, 1877. Na ovom platnu ruskog slikara Konstantina Makovskog prikazano je kako osmanlijski bašibozuci siluju bugarske žene u znak odmazde za Aprilski ustanak.

Nacionalni muzej umetnosti Belorusije

2. Krajem 19. veka Osmanlijsko carstvo je u velikoj meri izgubilo nekadašnju moć i slavu. Rumunija, Srbija i Crna Gora su se faktički oslobodile vlasti sultana. Još uvek nisu bile zvanično priznate u svetu, i dalje su bile u vazalnom odnosu i plaćale danak Turcima, ali su faktički već bile samostalne države. Najmanje sreće su imali Bugari. Oni su bili u neposrednoj blizini centra Visoke Porte i nisu mogli da vaspostave svoju državu. Svi njihovi pokušaji pokretanja oslobodilačke borbe nemilosrdno su ugušeni u krvi.

Piotrovski bataški pokolj, 1889.

Public domain

3. Okrutnost prema Bugarima je izazvala talas negodovanja u celom svetu, pa i u Ruskoj imperiji. Kada su u oktobru 1876. godine Srbija i Crna Gora objavile rat Osmanlijskom carstvu, preko 5.000 ruskih dobrovoljaca je otišlo na Balkan da se bori protiv Turaka. „Spahija, seljak, penzionisani vojnik, oficir – svi su krenuli u rat gde se zajedno sa krvlju braće Srba već prolivala i ruska krv“, pisao je bezimeni savremenik tih događaja. (S. Kočukov. „Ruski vojnik u balkanskoj krizi sredinom 1870-ih“. Saratov, 2011). Pa ipak, saveznici su ovaj rat izgubili.

Ruski dobrovoljci stižu u srbiju, 30. septembar 1876.

Public domain

4. Naredne godine je Turcima objavila rat Rusija. Ključnu ulogu u tome nije odigrala vlast nego javnost koja je bukvalno primorala imperatora Aleksandra II da ispuni svoj moralni dug prema bratskom narodu i kazni okrutne Turke. „U rat! Mi smo jači od svih!“, pozivao je Dostojevski.

Odred donskih kozaka ispred carske rezidencije u Ploeštiju, jun 1877.

Archive photo

5. Dvesta hiljada ruskih vojnika zajedno sa šest družina bugarskih dobrovoljaca ušlo je 24. aprila 1877. na teritoriju savezničke Rumunije. Ove trupe su u junu forsirale Dunav i prešle u osmanlijsku Bugarsku. „Otrgnuti od Turaka Bugarsku, zemlju u kojoj su oni izvršili toliko zločina“ – tako je cilj rata formulisan u zvaničnim dokumentima ruskog Generalštaba. (Rusko-turski rat: pogled iz ruskog i bugarskog ugla. 1877-1878. Zbornik sećanja. Moskva, 2017).

Ruska vojska prelazi Dunav kod Zimnice. Svištov, 15. jun 1877, Nikolaj Dmitrijev-Orenburški.

Vojnoistorijski muzej artiljerije, inženjerije i veze

6. U prvom periodu rata ruska armija je bila više nego uspešna. Rusi su munjevito zauzeli strateški važnu tvrđavu Nikopolj, popeli se na krajnje važan prevoj Šipku preko Stare planine, čime im je faktički bio otvoren direktan put prema Konstantinopolju (Istambulu).

Predaja tvrđave Nikopolj, 4. jul 1877, Nikolaj Dmitrijev-Orenburški.

Vojnoistorijski muzej artiljerije, inženjerije i veze

7. Međutim, nije bilo dovoljno rezervi za odlučan marš na tursku prestonicu. Pored toga, Turci su priredili Rusima neprijatno iznenađenje. Dvadeset hiljada turskih vojnika Osman-paše neočekivano je zauzelo Plevnu, onemogućivši Rusima dalje prodiranje i ugrozivši njihov prelazak preko Dunava. „Da su Turci bili mobilniji naša armija bi mogla u najboljem slučaju biti proterana preko reke, a u najgorem potopljena u njoj“ – pisao je poznati slikar ratnih scena Vasilij Vereščagin koji je učestvovao u tom ratu. 

Rusi zauzimaju Grivicki položaj u rusko-turskom ratu 1877-4878. Nekoliko časova kasnije Turci su uspeli da ga povrate, a konačno su ga zauzeli Rumuni 30. avgusta 1877. godine. Nikolaj Dmitrijev-Orenburški.

Vojnoistorijski muzej artiljerije, inženjerije i veze

8. Borbena dejstva nisu vođena samo na Balkanu nego i na Kavkazu, ali je glavno poprište bila Bugarska, tako da su i Ruska i Osmanlijska imperija tretirale kavkasko ratište kao manje važno. Herojska epizoda na tom ratištu bila je odbrana tvrđave Bajazet, u kojoj se nalazio manji ruski garnizon (1.500 ljudi). Rusi su 23 dana odbijali napade brojnijeg neprijatelja (20.000), sve dok nisu probili obruč.

Odbrana tvrđave Bajazet, 8. juna 1877. Lev Lagorio, 1891.

Vojnoistorijski muzej artiljerije, inženjerije i veze

9. Ruskoj vojsci je bilo najteže u avgustu 1877. godine kada su Turci pokušali da preuzmu inicijativu u ratu. Četrdeset hiljada turskih vojnika je krenulo u napad na prevoj Šipku, koji je branilo samo 7.000 Rusa i Bugara. Branioci su odbili napad uz velike svoje (2.500 ljudi) i neprijateljske (6.000) gubitke.

Odredi iz Orela i Brjanska brane „Orlovsko gnezdo“, 12. avgust 1877. godine. Aleksej Popov.

Vojnoistorijski muzej artiljerije, inženjerije i veze

10. Ključni grad u rusko-turskom sukobu i dalje je bila Plevna. Turci su u njoj izdržali nekoliko napada u kojima je proliveno mnogo krvi. Ostali su u gradu do početka zime, sve dok Rusi nisu presekli put za Sofiju kojim se snabdevao garnizon. Osman-paša je 10. decembra krenuo u proboj obruča ali je doživeo neuspeh i kapitulirao.

Zarobljenog Osman-pašu, komandanta turskih trupa u Plevni, izvode pred ruskog imperatora Aleksandra II na dan kada su Rusi zauzeli Plevnu 29. decembra 1877. Nikolaj Dmitrijev-Orenburški.

Vojnoistorijski muzej artiljerije, inženjerije i veze

11. Kada je Plevna najzad zauzeta ruska komanda je odlučila da ne odmara vojsku preko zime nego da krene u veliku ofanzivu na svim frontovima. Ovakvoj odluci je išla u prilog činjenica da je Rusija imala apsolutnu nadmoć u živoj sili na balkanskom ratištu – 554.000 ruskih i 47.000 rumunskih vojnika protiv 183.000 Turaka. Pored toga, posle pada Plevne ponovo im se pridružila Srbija.

Veliki knez Aleksandar Aleksandrovič sa kozačkim konvojem posle zauzimanja Plevne.

Public domain

12. U ofanzivi su Turci razbijeni kod Filipopolja (današnji Plovdiv) i bez bitke su napustili Adrianopolj (Jedrene), tako da su ruske trupe stigle do Konstantinopolja. Tada se u konflikt umešala Velika Britanija izjavivši da je zauzimanje Osmanlijske prestonice (pa makar i privremeno) nedopustivo. Eskadra admirala Hornbija sa šest oklopnjača i fregata ušla je 13. februara u Dardanele i ukotvila se u Mramornom moru.

Turci brane Bosfor. Postavljanje mitraljeza.

Public domain

13. Rusija nije bila spremna da zarati protiv Engleza pa je 3. marta 1878. sklopila mir sa Turcima u San Stefanu. Prema tom mirovnom sporazumu Osmanlijska imperija je ustupila Rusiji deo teritorija na Kavkazu i Balkanu i priznala nezavisnost Rumunije, Srbije i Crne Gore, kao i autonomiju Bosne i Hercegovine. Najvažniji uslov mirovnog sporazuma bilo je vaspostavljanje bugarske države koja je obuhvatala ogromnu teritoriju od Crnog do Egejskog mora. Takođe, bilo je predviđeno da Bugarska prvih nekoliko godina bude pod neposrednom ruskom upravom.

Potpisivanje mirovnog sporazuma u San Stefanu, 3. mart 1878.

Public domain

14. Evropske zemlje su bile šokirane tako naglim jačanjem ruskih pozicija na Balkanu. Rusi su faktički dobili izlaz na Sredozemno more preko Bugarske koja je sada bila njihov satelit. Na inicijativu Britanaca velikom brzinom se formirala antiruska koalicija, što je ruski ambasador u Konstantinopolju Nikolaj Ignatjev ovako prokomentarisao: „Nama je Evropa dala pravo samo da bijemo Turke, prolivamo rusku krv i trošimo ruski novac, a nikako da od toga sami imamo korist, niti da od toga imaju korist naša jednoverna braća po sopsvenom nahođenju“. (Rusko-turski rat: pogled iz ruskog i bugarskog ugla. 1877-1878. Zbornik sećanja. Moskva, 2017).

Potpisivanje mirovnog sporazuma u San Stefanu, 19. februara 1878.

Public domain

15. Rusija se faktički suočila sa opasnošću izbijanja rata protiv ujedinjene Evrope i bila prinuđena da pristane na preispitivanje uslova Sanstefanskog mira na međunarodnom kongresu u Berlinu iste 1878. godine. Tada je nezavisnost Rumunije, Srbije i Crne Gore potvrđena, mada su njihove prvobitne teritorijalne pretenzije znatno redukovane. Bosna i Hercegovina je umesto autonomije dobila „privremenu“ okupaciju austrougarske vojske. Nepunih 20 godina nakon toga ovaj region je zvanično potpao pod vlast Beča.

Berlinski kongres, 13. jun 1878. Anton fon Verner.

Živi muzej onlajn (Lebendiges Museum Online)

Velika Bugarska se ipak nije pojavila na karti sveta. Umesto nje, na znatno manjoj teritoriji formirana je vazalna kneževina sa centrom u Sofiji i autonomna provincija Osmanlijskog carstva pod nazivom Istočna Rumelija. Tako je Rusija ostala bez potencijalnog izlaza na Sredozemlje. Za pomoć u preispitivanju uslova Sanstefanskog mirovnog sporazuma Porta je Velikoj Britaniji poklonila Kipar.

Boris Jegorov, Russia beyond