Patrijarh i Crna Gora

Nije lako biti srbski Patrijarh, još teže je biti patrijarh posle Patrijarha Pavla. Srbi su Patrijarha Pavla već kanonizovali, pa je nivo očekivanja od prvog čoveka SPC podignut na maksimalno visok nivo. No Patrijarh Irinej je pokazao da može da se nosi i sa visokim očekivanjima i sa krizama sa kojima se suočavao. Kao čovek koji je došao iz senke vremenom se pokazao kao pravo rešenje za mesto Patrijarha Srbskog. Uspevao je da održi brod crkveni u nemirnom moru unutrašnjih podela i spoljašnjih napada. Napadan je sa desna kao suviše tolerantan prema katoličanstvu, kao ekumenista, ali i sa leva od strane „slučajnih Srba“ kao konzervativac i nacionalista. Napadan i neretko podcenjen i od ljudi iz SPC za ovo ili ono, ali je prozivan i od NATO lobista kao prvi čovek SPC koja je viđena kao opasno bliska Rusiji. Nekad su njime bili nezadovoljni oni na vlasti a nekad oni u opoziciji. No on je vremenom sticao autoritet kakav niko nije verovao da je moguć u početku njegovog patrijarhovanja.

Patrijarh Irinej je najavio događanja u Crnoj Gori rečenicom da se tamošnji status SPC može porediti sa statusom srpske crkve pod Turcima ili sa položajem Srba u NDH. Kad je to izjavio 2018. izazvao je lavinu reakcija, uglavnom negativnih – da je to neprimereno preterivanje. No vreme je pokazalo da je bio u pravu. Pokušaj otmice svetinja SPC i ukidanja srpske crkve u Crnoj Gori od strane vlasti u Podgorici, što je izazvalo buđenje pravoslavno-narodnog pokreta otpora, je pokazatelj da je Patrijarh bio u pravu. Pri tom su njegove miroljubive poruke, ali i jake reči uticale na mnoge u Srbiji i Crnoj Gori da se osveste i da razumeju da se ovakvom politikom represije i gušenja verskih sloboda narod gura u građanski rat.
Neki su naravno bili nezadovoljni reakcijom SPC očekujući bržu i direktniju podršku narodu u Crnoj Gori koji se podigao da svojim životima brani svetinje, dok su drugi bili stava da je reakcija Crkve mešanje u unutrašnje stvari Crne Gore. Svakako da je potrebno da SPC bude nosilac inicijative da se status Srba i SPC u Crnoj gori internacionalizuje kroz apele svetskim liderima i institucijama, ali i pravnim postupcima na nivou Evrope i preko mehanizama OEBS-a za zaštitu verskih i manjinskih prava. No ovde dolazimo do tog da se mi kao društvo decenijama nismo bavili stručno i profesionalno tom temom pa gotovo u svakom domenu počinjemo od nule.

Ovde ne smemo ni podceniti to što se unutar naše „elite“ stvorila jaka nekad titoistička a sada globalistička i autošovinistička struja koja vodi histeričnu kampanju protiv Crkve i države kad god i pomisle da reaguju u smislu borbe za nacionalne interese. Ti krugovi drže jake pozicije na univerzitetu, u medijima i u kulturi, ali ih ima i u politici jer imaju jaku podršku za Zapada da Srbiju drže zatočenu u avnojevskim granicama.

Patrijarh Irinej je upozorio vlasti u Crnoj Gori na molitvenom skupu podrške narodu koji se bori protiv antisrbskog i anticrkvenog zakona da “ne udaraju na Božje i narodne svetinje. Jer crkvena imanja ne služe samo predstavnicima crkve već celom narodu. A narod se u bratskoj i svetoj Crnoj Gori neće smiriti dok se oni koji tamo odlučuju ne ostave tih zlih namera”. Rekao je i da je narod tamo spreman da brani svoje svetinje, “ne samo rečima, već i životima. Ovo zlo u Crnoj Gori ima i jedno dobro, probudilo je veru i kod onih koji nisu znali da je imaju!” Zaista kako je proces rasrbljavanja odmakao daleko a počeo je sa uspostavljanjem komunističke vlasti 1944-te da bi se nastavio i intenzivirao u drugoj fazi vlasti Mila Đukanovića, malo ko je verovao da je ovakvo duhovno i nacionalno buđenje naroda moguće.

„Njihova je stvar šta će biti. Neka budu Crnogorci ili ostalo što žele, ali neka ne progone Srbe, neka ostave srbski narod, a posebno srpske svetinje», rekao je patrijarh Irinej. Ovo je vrlo značajan stav jer su se protiv tog anticrkvenog zakona kakav nisu ni boljševici donosili podigli ne samo oni u Crnoj Gori koji se deklarišu kao Srbi već i „etnički Crnogorci“ koji su do sada podržavali politiku Mila Đukanovića. Ovakvim izavama Patrijarh nastoji da ne odbaci nikog ko je protiv ovog i ovakvog nasrtaja na SPC i na Srbe. Naime, da bi se uspešno borili za ugrožena prava Srba i SPC potrebno je proširiti podršku i van srbskog nacionalnog korpusa.
Sve ovo nam govori da možemo biti nezadovoljni ovom ili onom reakcijom vrha SPC, možemo smatrati da je neka izjava preblaga ili preoštra ili da je reakcija zakasnela, ali ipak kad se sve sagleda teško je bilo očekivati da će Patrijarh i SPC drugačije reagovati. Jasno je da su mnogi bili pogođeni biblijskim slikama pravoslavnih litija i protesta u Crnoj Gori i da su želeli da se sa naše strane uradi nešto „odmah i sada“. No moramo shvatiti i da Crkva nije država koja ima instrumente bržeg i efikasnijeg odgovora. Isto tako oni koji poznaju saborno ustrojstvo Crkve znaju da Patrijarh nije „pravoslavni Papa“ po ovlašćenjima već tek nešto više od „prvog među jednakim episkopima“ pa stoga i reakcija mora ići kroz sinodsku i saborsku instituciju.

Branko Radun