Dva mita globalizma

Globalizam, kao ideologija uspostavljanja „novog svetskog poretka“, ne može se afirmisati drugačije, nego zaogrtanjem mitovima. U ove poslednje spada mit o povećanju terorističke opasnosti (argumentovanje direktnog genocida pod plaštom „kontraterorističke operacije“) i o mogućnosti formiranja multikulturnog društva, u kome sledbenici različitih tradicija „koegzistiraju i uspešno sarađuju jedni s drugima, kao da ne primećuju kulturne razlike“.
 

O lažnosti prvog mita često svedoče i naučnici. Izdavačka kuća pri Čikaškom univerzitetu izdala je knjigu R.Pejpa i DŽ.Feldmana, dvojice rukovodilaca velikog akademskog naučno-istraživačkog projekta, posvećenog problemu terorista-samoubica, „Kresnuti fitilj: globalni procvat terorista-samoubica i kako ga zaustaviti“. Ovaj projekat je produbljena analiza podataka o terorističkim aktima, uz učešće samoubica širom sveta.
 

Zaključci, koje su izveli naučnici-stručnjaci, zaista obaraju s nogu. Za 24 godine, od 1980. do 2003. godine, u celom svetu izvršeno je samo 350 napada terorista-samoubica, od čega se tek oko 15 procenata može smatrati da su upereni protiv građana SAD. A u poslednjih 6 godina (2004-2009) dogodila su se 1833 samoubilačka teroristička akta, od čega je 92 procenta istih upereno protiv Amerikanaca. Takav uzlet broja napada terorista-samoubica povezan je sa ratovima SAD i NATO protiv Avganistana i Iraka, i okupacijom tih zemalja.
 

Drugim rečima, „terorizam“ do 2003. godine i posle (2003. godina je godina početka američke intervencije u Iraku) – dva različita su po prirodi terorizma, i antiteroristička kampanja ni u kojoj meri ne odgovara njenim najavljenim ciljevima. Ona, kao i kerozin, nije pogodna za gašenje nacionalno-oslobodilačkog požara zato što je, kako pišu R.Pejp i DŽ.Feldman, „upravo vojna prinuda – objašnjenje skoro sveukupnog terorizma uz učešće samoubica u celom svetu, u krajnjoj liniji, od 1980. godine“.
 

Autori su u svojim zaključcima otišli i dalje, rekavši da je istinski razlog za internacionalni terorizam, zapravo, u „odbrani nezavisnosti političkih, religioznih, društvenih organizacija i religioznih zajednica od inostranog mešanja“, čije su krajnje forme rat i okupacija, koje „očigledno iziskuju adekvatan odgovor-samožrtvovanja“. Taj zaključak obnažuje svu lažljivost „antiterorističkog“ mita, kojim se opravdava delovanje agenata globalizma protiv tobože „otrgnutih od narodnih korena“ fanatika.
 

Nisu fundamentalisti-fanatici prinudili SAD na „globalni rat protiv terorizma“, koji se samo u jednom Iraku pretvorio u smrt preko stotine hiljada stanovnika, već, na protiv, inostrana vojna intervencija nije ostavila izbor onima, kojima su okupatori oteli slobodu nacionalnog samoopredelenja. Zato iza terorističpkih napada tipa „9/11“ i sličnih njemu mogu stajati specijalne službe, koje rešavaju zadatak provociranja početka i kasnije eskalacije „Velikog rata“. Od dizanja u vazduh mirnih objekata zajedno sa stanovnicima – do početka vojnih operacija. Od početka vojnih operacija – do generacije novih šahida. Od terora, koji provocira običnog čoveka da odobri „uzvratni vojni udar“, do terora, koji provocira izložene njemu, ali preživele, da se svete po cenu sopstvenog života. Zamajac globalnog rata se zahuktava, ostavljajući sve u potpunom neznanju u pogledu toga, ko ga je pokrenuo i sa kojim ciljem.
 

Istorijski analozi nameću se sami od sebe: oba svetska vojna konflikta XX veka takođe su počela otvorenom terorističkom porvokacijom, a propagandom su prezentovani običnom čoveku upravo kao „kontrateroristička operacija“.
 

Autor razobličavanja „antiterorističkog“ mita globalizma iznuđeno je postala nemački kancelar Angela Merkel. U svom govoru u Potsdamu, obraćajući se omladinskom krilu svoje partije Hrišćansko-demokratskski savez (HDS), ona je priznala, da su pokušaji izgradnje „multikulturnog“ društva na nemačkoj zemlji propali. I mada je suština pretenzija svedena tek na to, da muslimanski (većinski turski) „migranti, koji dolaze na rad u Nemačku, treba da govore nemački, jer samo u tom slučaju oni mogu postati punovredni učesnici tržišta rada“, konstatacija frau Merkel je, međutim, sasvim u duhu knjige člana saveta direktora Bundesbanke i bivšeg senatora Berlina T. Saracina „Samouništenje Nemačke“, koja je progrmela celom Evropom, i u kojoj eminentni bankar direktno označava muslimansku emigraciju kao opasnost po nemačku državnost.
 

T.Saracin: „Ja ne treba da priznajem one, koji žive na račun države, država to odbacuje, ne brine o obrazovanju svoje dece i stalno proizvodi samo nove devojčice u (muslimanskim) maramama“.
 

A.Merkel: „Početkom 1960-ih naša zemlja pozvala je inostrane radnike u Nemačku, i sada oni ovde žive. Izvesno vreme mi smo sami sebe zamajavali i govorili: „Oni kod nas neće ostati, jednom će otići“, ali se to nije tako i dogodilo. I, naravno, naš se pristup sastojao u multikulturalizmu, u tome, da ćemo mi živeti jedni pored drugih, i ceniti jedni druge. Taj prilaz je propao, apsolutno propao...Mi ne bi smo želeli da vidimo one, koji ne mogu odmah da govore na nemačkom jeziku“.
 

H.Zehofer, lider Hrišćansko-demokratskog saveza: „Nemačkoj više nije potreban priliv migranata iz Turske i arapskih zemalja“.
 

Citirane izjave nisu samo odraz akumuliranog nezadovoljstva korenitih Nemaca, koje svuda pritiskaju korporativno zatvorene pridošlice sa Bliskog Istoka i koji uz to još već maštaju (prema anketama javnog mnenja) o „čvrstoj ruci“ sve do pojavljivanja novog firera, ali i postepeno spoznavanje činjenice da se iza demagogije o „multikulturnom društvu“ krije politika „zamenjivačke“ demografije. I ako muslimanski način života agenti globalizma ruše putem direktnog fizičkog uništenja nosilaca tradicije u toku „kontraterorističke“ operacije, evropsko-hrišćanska kultura se, oslabljena višegodišnjim uplivom u nju raznoraznih najamnih „intelektualaca“, svodi na ne najezdom predstavnika drugačijih pogleda na svet i drugačije civilizacije.
 

Teško je poverovati da su pri titanskim naporima, na kojima se ideološki temelji multikulturalizam, njegovi tvorci „ispustili iz vida“ apsolutno očiglednu činjenicu, da princip celovitosti socijalnog sistema zahteva podelu životnog prostora za predstavnike različitih kultura, njihovu subordinaciju jednih prema drugima i jasno određenje one sfere, u kojoj oni jedni drugima mogu biti od koristi.
 

Kršenje datih uslova među nosiocima različitih i nemešajućih kulturnih tradicija stvara konkurenciju „za opstanak“ u granicama ograničenog socijalnog resursa. I ovde pobeđuju oni vitalniji, tojest, monolitniji, skromniji, energičniji, oni koji više odgovaraju zamislima uređivača „novog sveta“, ali i plodonosniji. A to nisu Evropljani.
 

Imajući u vidu da u rezultatu širenja „multikulturnosti“ muslimani zamenjuju Evropljane na njihovim iskonskim teritorijama u granicama celokupnog evropskog prostora – od Rusije do Španije, priznanje nemačkih lidera u pogrešnost multikulturalizma je demaskiranje globalizma u celini, raspršivanje mita o tome da je kulturna raznovrsnost sama po sebi sasvim dovoljna za nastajanje svetskog jedinstva.

Konstantin Gordejev,