Video sam čudo neviđeno.

 

Eno, hiljade njih izašli u Crnoj Gori da brane svetinje. A mi, grešni, mislili da ih tamo više i nema zbog toga koliko ih je ovde. I mislili smo da su oni "neki njini", a ne naši. A oni više naši nego mi sami.

 

Eno, teniseri pobede ceo svet i kad moraju dvaput u danu da igraju, pa zagrme "Ko da mi otme iz moje duše Kosovo?". I cela zemlja plače, iako ih nema mnogo ovde koji su Kosovo uživo videli. Ali, ne možeš ti dušu ni da vidiš, pa to onda još nekako i shvatiš. Ali da prihvatiš da oni "gore", koji su gore jer smo se mi povili pa odozdo sve(t) gledamo, da i oni gore, uspešni - imaju dušu satkanu od istih niti kao što je moja, tvoja ili njena... E, to je čudo progledavanja, kao da je Gospod svakom od nas pomazao kalom oči i, kao slepom od rođenja, vid vratio...

 

A eno puna crkva i ovde, kod nas. Ma i tamo, kod vas. Eno u onoj prodavnici različite boje cena, da oni koji poste više ne moraju da pitaju, jer su prodavačice pola radnog vremena provodile odgovarajući je li nešto posno, ili nije posno. Posti narod, a taman se pomislilo da je taj opijum za narod istrebljen. Kako možeš da istrebiš ono što Zlo istrebljuje, šta ti je, čoveče Božiji... Pa, ti i kad si Boga psovao, govorio si drugome "čoveče Božiji". Samo si zaboravio. Nisi video ono nevidljivo, što u sebi imaš od dana krštenja. Tu silu, koja ti je data na upotrebu, ne na zloupotrebu. Probudi se. Oči otvori, sebi kažem.

 

Eno onde još jedan progledao, kaže "Video sam danas, crkva daje 2000 obroka za sirotinju u Beogradu, svaki dan!". "Ma 'de to ima?", kaže drugi. Nije video "Versko dobrotvorno starateljstvo". Nije bilo u Dnevniku. Al', narod odavno rešio da progledava na druge načine, pa ga, eno, toliko deli taj snimak - da i meni sada puno srce što je jedan klinac kog sam znao dok smo klinci bili, a koji je glumio Sv. Petra u predstavi u kojoj sam ga, kao klinca, gledao - sada starešina crkve Sv. Petra (i Pavla). I on i tri stotine duša koje volontiraju - svakog dana stvarno spreme i po 2000 obroka za gladne. Ima čuda oko nas, ima koliko ih hoćeš, samo... imaš li oči da ih vidiš, pitam sebe? Ne te, nego duhovne. One - kada gledaš srcem, čišćenim svakog dana od sopstvene prljavštine kojom prljaš svet i ljude oko sebe, a nikad prečišćenim do kraja koliko smo crni postali od neverja, od misli da smo sami u toj borbi. A nikad nismo. Čak i kada smo sami, nismo.

 

Gde sami, pa vide li ti one Kuče? Onoliko ih krenulo u odbranu svetinja da stariji to toliko javljaju po internetu - da je mladima danas natraženiji pojam u pretrazi "Ko su Kuči?". Ej, pleme krenulo... Reč koju smo zabravili, iako smo kao narod imali izreku "Kakvo seme - takvo pleme". A iz tog semena je Marko Miljanov. U "Primjerima čojstva i junašta" on kazuje o Petru, Kuču, koji ode "trbuhom za kruhom" u okolinu Peći, a kada su neki razbojnici napali Dečane, narod se pripremi za odbranu svojih kuća, a on ode sam i istera Turke iz manastira, ali i pogibe na kraju. "Petar je sahranjen u crkvi, gde su mu i danas kosti", piše Marko Miljanov. Odatle će i vaskrsnuti, iz Dečana. I neće biti sam tada. Kao što nikada i nije bio, zapravo.

 

E, sad nije krenuo jedan Kuč. Već svi koliko ih ima. Toliko. "Njinih". Što su više naši nego što smo mi.

 

A vide li i tvoj komšija sva ova čuda? Jok, a? Nać'e Bog kala i da on progleda. Ako ga umolimo. Jer, ako jednom svešteniku koji je hteo da hrani gladne - podari čak 300 pomoćnika, ako jednom hramu pošalje u pomoć čitavo pleme, šta će tek dati onome - ko je tek progledao, milošću Njegovom?

 

Pa, otvori oči, i tebe se ta milost Dobra kosnula.

 

"Ene" čuda neviđena - svuda. Čak i ja, grešniji od najgrešnijeg što ga znaš - video sam ga, stvarno.

 

Video sam ga, Boga mi moga. (Onog čije svetinje više ne brani jedan Petar, nego svako ime koje u našim plemenima postoji. I koje je postojalo. I koje će postojati).

 

Čudo neviđeno.

 

Boga mi moga.