Crkva Crne Gore

 I, dok su se povremeno svađali kraljevi, Nikola i Milan, Nikola i Petar, Nikola i Aleksandar, niko od njih, pa ni njima potčinjenih, nikada, ni u primisli, nije doveo u pitanje dve nesumnjive stvari: da su Crnogorci Srbi i da je Srbska pravoslavna crkva temelj duhovnosti i državnosti. Ono što nikada, ni u primisli, niko nije doveo u pitanje, doveo je lažni car Milo Đukanović, sa svojom stranom svitom: Crnogorci nisu Srbi i Srbska pravoslavna crkva nije kanonska. Rasturaju temelje prave i iskonske Crne Gore. Neće u tome uspeti.

To je apsolutno zatiranje identiteta. Kroz svoju slavnu istoriju, srbski narod se suočavao sa raznim zavojevačima, koji su nastojali da, kako je govorio kralj Nikola, taj narod potpuno unište, a njegove slobodne predstavnike, Srbiju i Crnu Goru, pregaze.

Naši neprijatelji su iz duge istorije sukoba nešto naučili – da nas vojna sila ne može slomiti. Ne zato što smo mi, sami od sebe, tako nepobedivi i snažni, već zato što smo uvek bili okupljeni oko duhovnog stožera – vere, koja je iskrila Mitropolijom crnogorsko-primorskom Srpske pravoslavne crkve; i slobode, koju je na pijedestal svih ljudskih vrednosti postavila teokratska država, odnosno – opet mitropolija.

Sveti Petar Cetinjski je kazao da je sloboda temelj svakog dobra na ovom svetu. Zato su današnji zavojevači, kao ideološki naslednici onih ranijih, shvatili da, ako žele da okupaciju učine trajnom i stabilnom, prvo moraju slomiti duhovni skelet naroda. Kada narod ne zna šta brani, lako ga je držati u ropstvu.

Besprizorni napad na Srpsku pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori, kroz najavljeno otimanje hramova i crkava, te frankenštajnsko stvaranje alternativne pseudoreligijske organizacije, koju odreda čine komunisti, ateisti, kriminalci i jedan raspop – nije autohtona ideja aktuelne crnogorske vlasti. Njihova uloga je čisto marionetska, a agenda uništenja pravoslavlja već dugo je na dnevnom redu zavojevača novog doba, što oni katkad i neskriveno poručuju.

Pokušavaju da, zajedno sa stranim mentorima, raspravoslave Crnu Goru, odvajkada utemeljenu pravoslavnu državu, da se mi pravoslavci osetimo kao manjina i kao gosti države koju su nam naši neumrli preci zaveštali večnim duhom i krvlju. Krenuli su putem kojim je Njegošu i Crnoj Gori oteta kapela na Lovćenu, što je bio i zahtev Vatikana, a što crno na belo piše u pismu upućenom iz Vatikana mitropolitu Dajkoviću. Gaze, Đukanović i družina, stopama koje su izdajnici pre njih dobro utabali.

Crnogorska zvanična vlastela tipični je izdanak materijalističkog duha za koje je crkva važna samo kao imovina, deo katastra, parcela koju treba prigrabiti. Ponižavaju danas, ovim zakonom i naumom, ceo pravoslavni svet, ne samo Crnu Goru.

Setimo se samo izjave generala NATO-a Frenklina Bena Hodžisa, bivšeg glavnokomandujućeg kopnenih snaga u Evropi, koji je SPC i pravoslavlje označio kao glavnu prepreku dovršenju posla na Balkanu. Ovo se stoga ne tiče samo Crne Gore već i Srbije.

Saradnja aktuelne crnogorske vlasti na tom putu samouništenja jeste oportunistička. Oni ovo podaničko služenje vide kao jedini način da opstanu na vlasti i da gomilaju nezakonito bogatstvo. Uz to, pojedinima iz tog moralnog taloga uvek se sviđa ideja otimanja imovine, bilo čije i bilo kako, jer se niti ljudi stide, niti Boga boje, pa u otimanju hramova oni vide priliku za biznis, otvaranje hotela, slastičara, kazina. Treba valorizovati božje na zemlji. To je njihov duh.

Sa druge strane, „zapadni partneri” pomoću ucena i pretnji vrše snažan pritisak da se posao završi. NATO, novi Vavilon, moderni Četvrti rajh, svojom paranojom i strahom od nemog pogleda i slobodne savesti našeg naroda živo svedoči da nema te vojne sile koja može da pokori pravu Crnu Goru, jer je prava, Njegoševa Crna Gora duhovna kategorija koja sažaljivo posmatra sve te perverzne igrarije zarobljenih umova.

Teško je, i pored svega što mislimo o njima, ne osetiti tugu dok slušamo ljude koji govore našim jezikom, koji su rođeni u ovoj zemlji, kojima su preci ostavljali živote braneći zemlju od ranijih okupatora, kako danas besramno slave svaki novi stupanj ropstva svog naroda. Isprani mozgovi ili kupljene duše, svejedno, zaslužuju da se nad njihovom sudbinom zaplačemo. Svakog dobrog čoveka bole rane drugih. A njihove rane su toliko velike da su se i sami pretvorili u jednu veliku ranu i ništa osim rane od njih nije ostalo.

Prkoseći precima i nezainteresovani za potomstvo, životare tako u ubeđenju da su deo poretka koji ne može da propadne, iako im se pred očima ruši, ulazeći u onu fazu kad okrutnost i opijenost zlom postaju neskriveni i svima očigledni. Kad gomilaju svoje trupe oko zbunjenih civila, kad razvijaju moćnu mašineriju ratne propagande oko dobronamernih ljudi koji ih dozivaju, kad usavršavaju tehniku i opremu, kao još jedna u nizu propalih ljudskih sila, koja, po svemu sudeći, broji poslednje dane. Jer, „kad bezbožnici niču kao trava i kada cvjetaju svi koji bezakonje čine, to biva da bi se zatrli zauvijek”.

Crkva na ove samodestruktivne imuplse reaguje hrišćanski, biblijski, smireno, saborno i molitveno. Ali, odlučno. U misiji zaštite naše duhovnosti i identiteta, crkva ima bezrezervnu podršku naroda. Sva prava Crna Gora snažno je stala protiv bezbožne ideje otimanja i skrnavljenja verskih objekata, a svaki pravi Crnogorac je svestan toga da napad na SPC, na Mitropoliju crnogorsko-primorsku, predstavlja napad na njega samog, na ono što on jeste, na ono što on čuva kao zavet predaka i amanet potomcima.

Čak i među sugrađanima koji inače podržavaju vlast, a nisu ukaljali ruke nedelima, usled čega bi postali pogodna meta za ucene i pritiske, ogroman je broj onih koji su dovoljno svesni da razumeju opasnost i dovoljno savesni da konačno „tirjanstvu stanu nogom za vrat”.

Sabor u Nikšiću prilika je da se pokaže apsolutni konsenzus s ovim pitanjem u vezi i da pokažemo i vlastima, i ljudima, i Bogu da ćemo svoj temelj braniti, ako treba, do poslednje kapi krvi.

*Predsednik Prave Crne Gore