Oblak fozgena iz Pančeva stigao čak do Skandinavije

25.12.2019. god.

Dr Mirjana Anđelković Lukić u svom najnovijem naučnom radu svedoči o hemijskom napadu NATO-a na našu zemlju

U proleće 1999. godine na prostorima SR Jugoslavije vođen je pravi specijalni hemijski rat. Za razorne projektile svih vrsta korišćeni su konvencionalni eksplozivi, najviše trotil u smeši s heksogenom, ali i druge smeše, kao oktogen i metriol-trinitrat. Ovim eksplozivima, da bi se povećala njihova energetska efikasnost, dodavani su različiti aditivi, razni plastifikatori, ali i neorganske amonijumove soli, bogate kiseonikom, što je povećavalo brizantnost eksplozivima. Korišćen je uglavnom amonijum-perhlorat i nešto manje amonijum-nitrat, a oba jedinjenja kao oksidansi bogati su kiseonikom. Ubojna sredstva su pored razornih efekata istovremeno oslobađala ogromne količine otrovnih i zagušljivih gasova, ugljen-dioksida, ugljen-monoksida, azotovih oksida, cijano jedinjenja, vodonika, azota, vode u vidu pare i elementarnog ugljenika u obliku čađi, ali i halogene radikale.

Gornji redovi jesu završna ocena u naučnom radu pod nazivom „Energetski aditivi koji su dodavani eksplozivnim punjenjima raketa u ratu protiv SR Jugoslavije 1999. godine”, objavljenog u najnovijem broju „Vojnotehničkog glasnika” (oktobar–decembar 2019). Autor rada na engleskom jeziku je dr Mirjana Anđelković Lukić, viši naučni saradnik Vojnotehničkog instituta u penziji iz Beograda, koja je u istraživačkim kućama radila na eksplozivima, a i dalje to čini. Ljubazno se saglasila da „Politika” prenese delove iz ove studije koja dodatno svedoči o stradanju nedužnog naroda pre dve decenije. Ali ni stanovnici brojnih evropskih država nisu bili pošteđeni posledica hemijskog napada na našu otadžbinu.

U radu se, pored drugog, navodi:

Stručna javnost u Srbiji uglavnom je bila okrenuta razmatranju uticaja osiromašenog uranijuma na zdravlje populacije i pri tom je zanemarena velika opasnost od hemijskog zagađenja, posebno piralena, kako fluida tako i zapaljenog. Piralen je goreo kad su gađani električni transformatori visokog napona pri čemu se oslobađao dioksin. Spada u najopasnije zagađivače čovekove okoline. Zagađenju naših prostora umnogome je doprinelo korišćenje različitih ubojnih sredstava koja su za eksplozivno punjenje imala različite eksplozivne sastave. Njihovom detonacijom oslobađala se velika količina zagušljivih i otrovnih gasova i različitih produkata razlaganja koji su zagađivali vazduh zemljište i vodu.

Način funkcionisanja eksploziva je ekstremno brza oksidacija – detonacija, pri čemu se u veoma kratkom vremenu, reda nanosekundi, oslobađa ogromna količina energije, praćena velikom količinom vrelih gasovitih produkata detonacije pod visokim pritiskom, koja vrši razorna dejstva. Oslobođeni gasovi su sami po sebi veoma toksični, a kada se kombinuju s produktima sagorevanja u hemijskim rezervoarima nafte, benzina ili monomera vinil-hlorida, onda svi ti požari imaju efekte hemijskog rata. Kako bi se eksplozivima povećala brizantnost, to jest rušilačka energija, dodaju im se različiti aditivi i oksidansi, tipa fluorovanih nitroformala, amonijum-perhlorata uz dodatak metalnih prahova, najčešće aluminijuma.

Realno je pretpostaviti da su fluorni energetski dodaci korišćeni u barutnim punjenjima i u eksplozivnim bojevim glavama u toku bombardovanja SR Jugoslavije i Republike Srpske, što se zaključuje po efektima na ljudima, kao što je nekroza prstiju (slučaj devojčice iz Republike Srpske koja se neposredno posle bombardovanja igrala u krateru od bombe).

Novo neubojno sredstvo, tzv. meke bombe s elektroprovodljivim vlaknima, dobijeno visoko sofisticiranom nanotehnologijom, jeste sredstvo četvrte generacije koje je prvi put korišćeno na našim dalekovodima. Treća generacija su bile grafitne bombe nad Irakom, sastavljene od grafitnih vlakana dobijenih takođe nanotehnologijom.

Amerikanci su u poznim pedesetim godinama, prošlog veka, počeli da eksperimentišu sa uvođenjem fluora u nitrojedinjenja tipa formala. Godine 1961. u laboratorijama Arlingtona u Virdžiniji (Office of Naval Research), za potrebe „Aerojet-General-Corporation” eksperimentisano je s uvođenjem fluora u neka nitro jedinjenja za naoružanje mornarice. Tako su u toku tih istraživanja čiji je cilj bio dobijanje novih raketnih goriva za pogon raketa velikog dometa, sintetisani fluorovani nitroformalin, veoma otrovno jedinjenje koje se koristi kao energetski dodatak eksplozivima i tečnim raketnim gorivima. U eksplozivnim sastavima se kao energetski dodaci upotrebljavaju još amonijum-perhlorat i aluminijum. Amonijum-perhlorat je jak oksidans i koristi se kao dodatak i eksplozivima i barutnim sastavima, to jest čvrstim raketnim gorivima.

U istraživačkim laboratorijama zemalja koje su članice NATO-a (pre svega SAD, kao i Francuske) svakodnevno se vrše istraživanja novih eksplozivnih sastava sa ciljem da budu jeftinija od klasičnih oktogena i heksogena, a energetski približna ili jača. Tako je devedesetih godina prošlog veka sintetisan eksploziv CL-20. Oznaku je dobio po laboratoriji koja ga je prva sintetisala (China Lake u Kaliforniji, SAD). CL-20 je nitraminski eksploziv koji je 20 odsto snažniji od NMH, te otuda oznaka 20 u komercijalnom nazivu ovog eksploziva. Ovom eksplozivu i pored toga što je brizantniji od oktogena za petinu, dodaju se energetski aditivi, fluorovani nitroformali. Takođe se ova jedinjenja dodaju i oktogenu, prethodno flegmatizovanim polimerom pDNPA.

Zato je brzina detonacije ovih eksploziva, PBXN-6, LH-09-0 i RX-49-AE, čak od 8.750 do 8.950 metara u sekundi. Postoji realna pretpostavka da su i ovi sastavi korišćeni u nekim od ubojnih sredstava kojima je bombardovana naša zemlja.

Prilikom detonacije eksploziva koji sadrže fluorovane nitroformale u svom sastavu, kao i sagorevanjem tečnih raketnih goriva koja imaju ove komponente, nastaju izuzetno otrovna agresivna jedinjenja: fluorovodonik, fluorovodonična kiselina, fluorni oksidi, različiti izuzetno reaktivni fluorni radikali koji nastaju sagorevanjem tečnih raketnih goriva koja sadrže fluorne komponente. Različita agresivna jedinjenja nastaju u uslovima adijabatskog razlaganja detonacijom. Oslobođen gasoviti fluorovodonik reaguje sa vodom, kao i sa tragovima vode u vazduhu i daje fluorovodoničnu kiselinu. Njeno postojanje od samo jednog centimetra kubnog u kubnom metru vazduha izaziva teška trovanja i ozbiljna oštećenja organizma. Fluorovodonična kiselina je žestok otrov. Ona nagriza i razara živo tkivo. Prilikom eksplozije, razlaganjem fluornih jedinjenja mogu nastati i fluorni oksidi, veoma otrovna gasovita jedinjenja.

Ako dođe do izdvajanja fluora, on kao veoma reaktivan element, reaguje snažno sa vodom tako što joj oduzima vodonik pri čemu se oslobađa velika količina atomskog kiseonika – ozona, vodonik-peroksida, fluoro-monoksida i fluoro-vodonika. Veoma slične reakcije sa približno istim otrovnim svojstvima oslobođenih produkata, odvijaju se pri razlaganju hlornih jedinjenja (amonijum-perhlorata), koja se u velikom procentu dodaju eksplozivima oktogen, heksogen, trotil (nitroceluloza, amonijum-perhlorat i amonijum nitrat), kao i vosak.

Produkti razlaganja ovih jedinjenja su veoma otrovni. U novijim formulacijama eksplozivnih punjenja, dodaje se aluminijum.

U pančevačkoj „Petrohemiji” namerno je gađan rezervoar s monomerom vinil-hloridom, jedinjenjem koje se masovno koristi za izradu plastičnih masa (polivinilhlorida – PVC) i koje je vrlo toksično i kancerogeno. Njegovim sagorevanjem u vazduhu, uz nepotpunu oksidaciju, osim oksida ugljenika i čađi, nastaje i otrovna hlorovodonična kiselina, ali i veoma opasno jedinjenje hlora, visokotoksična materija fozgen.

U Pančevu je iz sfernih zapaljenih rezervoara izgorelo oko 440 tona monomera vinil-hlorida čiji je produkat pored ostalih fozgen, bojni otrov.

Nad tim banatskim gradom se tri dana vio gust oblak zagušljivog i otrovnog čađavog dima, u kome su se nalazili navedeni produkti sagorevanja, sve dok vetar nije promenio pravac i poterao oblak preko cele srednje Evrope, čak do skandinavskih zemalja. Namerno gađanje rezervoara sa monomerom vinil-hloridom, jasno pokazuje nameru agresora da izazove trovanje stanovništva, što jeste hemijski rat bez eksplicitnog korišćenja bojnih otrova. Ali, požari nastali bombardovanjem rezervoara ove hemikalije bili su kao istinsko korišćenje bojnih otrova.

Gvozden Otašević, Politika