Katolik se vraća u Srpstvo i pravoslavlje - Zvonko kune đeda Maatu

Vlada RS Krajine u progonstvu Vam dostavlja pesmu u desetercu Vida Malivuka iz Nevesinja – «Zvonko kune đeda Matu» o vraćanju Hrvata katolika (katoličkog sveštenika) u pravoslavlje, uz objašnjenje da je pripadnik srbskog naroda.  Reč je o Zvonku Mlinariću, poreklom iz Duvna, u Bosni, koji je to učinio u 2015. godine, odlučivši da prestane s profesijom katoličkog sveštenika. Obavestio je nadležnog katoličkog biskupa, da ga više ne smatra katolikom, mada mu je taj biskup omogućio sredstva za školovanje u Rimu. 
 

 Uz ovo Vas podsećamo, da je (na osnovu ovih plemenitih i rodoljubivih srbskih postupaka) na pomolu srbsko spasenje od kolonijalne strategije - o biološkom uništavanju i progonu Srba pravoslavne vere, što je obavljeno u dva svetska rata u dvadesetom stoleću i izgonu pravoslanih Srba iz Republike Srpske Krajine i sa Kosova i Metohije od 1990. do 1999. godine. 

Naravno to genocidno zlo su, uglavnom – po planu kolonijalnih država, činili rasrbljeni Srbi, pretvoreni u Hrvate, muslimane i Šiptare. Ponavljamo – buđenje rasrbljenih, poput Zvonka Mlinarića, nagoveštava spas srbskog naroda i srpske države.  

Mlolimo Vas, da ovo, u Srbiji i drugim zemljama, dostavite: državnicima, akademijama, novinarima, piscima... i, posebno, guslarima. Neka pevaju savremene junačke pesme. 

 

S poštovanjem,

Branko Bibić, sekretar Vlade,

14. 12. 7528  (2019)

*** 

VID MALIVUK,

iz Nevesinja

 

Budite se moje gusle mile,

Ispratite ovu pesmu svetu,

Koja peva o junaku dičnom,

A junaku iz Cebare sela,

Iz tog sela u ponosnoj Bosni,

Nedaleko od čuvenog Duvna.

Taj je junak Zvonko Mlinariću,

Koji škole završi visoke,

A završi baš u gradu Rimu,

Gde ga posl’o katolički fratar,

Fratar Jozo iz duvanjske crkve.

 

Kad se Zvonko domu povratio,

Otiš’o je do svog fratra Joze

I ovako njemu je zborio.

„Ao, Jozo šta sam pročitao,

Pročitao u knjigama rimskim,

Koje tamo čvrsto su složene,

A složene u arhivi pape,

Toga pape poglavara našeg,

Poglavara katolika sveta.

U knjizi sam zapise našao,

Da mi ovde u ponosnoj Bosni,

Koji jesmo vere katoličke,

Da Hrvati mi nikakvi nismo,

Nego da smo Srbi od koljena,

Uprav’ Srbi kao što su drugi,

Kao što su Srbi pravoslavni,

A i Srbi vere muslimanske.

 

Oče Jozo, kad sam ovo sazno’o,

Tada sam se i zla prisetio,

Kad su naši oci i đedovi,

U hiljadu devetoj stotini

Četrdeset i prvoj godini,

Klali svaku srpsku porodicu,

A u mome selu u Cebari.

Srbskoj deci nisu opraštali,

A klali su svako u kolevci,

Ili klali, il’ su ih bacali,

U Brišničku jamu preduboku.

 

Tad se setih i svog đeda Mate,

Koji baci u Brišničku jamu,

Baci dičnog Radeta Zelena

I ženu mu baš predivnu Stanu,

A još baci šestoro im dece,

Po imenu Maru i Milevu,

A još baci i Stanku i Branku,

Među njima Ružu lepoticu,

A uz ove četiri sestrice,

Đed mi Mate, proklete mu ruke,

Strmoglavi u duboku jamu,

Strmoglavi i Stevu i Peru,

A to beše deca ponajmlađa,

Stevi beše godinica šesta,

Peri samo godina četvrta.

 

Sve to beše na dan Vidovdana,

Na dan srbskog sveca omiljenog.

Toga dana u selu Cebari,

U Cebari gde sam i ja rođen,

Katolici, s njima muslimani,

Ubili su sto trideset Srba,

Među njima i najmlađu decu,

Tri’est devet do godina deset!

 

Slušaj mene poštovani Jozo,

Za svu pomoć koju meni pruži,

Do Boga se tebi zahvaljujem,

Al’ pred Bogom iskren moram biti.

Ja od danas viš’ katolik nisam,

Nit’ ću sebe viš’ Hrvatom zvati,

Jer su moji prađedovi bili,

A bili su vere pravoslavne,

Te su znali da su Srbi čisti,

Čisti Srbi od vremena prvog.

 

Zato kunem i svog đeda Matu,

Što on pobi tu nejačku decu,

Pobi decu Radete Zelena,

A đed mi je vrlo dobro znao,

Da je i on roda srbskog bio,

Njegov đed je, to je dobro znao,

Bio Krstan – Srbin pravoslavni.

 

Kad je Krstan pao u nevolje,

Stig’o do njeg’ fratar katolički,

Dao mu je i brašna i soli,

Zato mor’o crkvu promeniti,

Ostaviti veru pravoslavnu

I prihvatit’ veru katoličku.

 

Oče Jozo, još ti jednom hvala,

Al’ da znadeš sve je Bogu jasno,

Đeda Matu stigla je i kazna,

A ta kazna samo je od Boga.

Kad je Mate obišao mesto,

Gde je bila kuća Zelenova,

Tamo bilo šipražje izraslo,

E tu ga je kazna sačekala.

Nogom stao na zmiju poskoka,

Koja ga je ugrizla za nogu,

Od otrova Mate je premin’o,

Bilo je to na dan Vidovdana,

A hiljadu devete stotine,

Sedamdeset i prve godine.

 

Oče Jozo, još ću da ti kažem,

Da katolik više biti neću,

Nit’ ću sebe viš’ Hrvatom zvati,

Vrati ću se veri prađedovskoj,

Prag ću preći crkve pravoslavne,

Kako su ga preci prelazili,

Moji preci Srbi pravoslavni.

 

Nevesinje, 22. mart 7523 (2015)