Indijanci su ga poštovali kao božanstvo: Kako se beli ruski general borio za Paragvaj

General Ivan Beljajev (1875-1957) izgubio je tokom boljševičke revolucije sve što je imao u otadžbini i zato se preselio u Latinsku Ameriku gde je ostvario svoje dečačke snove i postao Huan Beljajef, narodni heroj Paragvaja.

Zamislite da je vašu zemlju zahvatio stravičan građanski rat, a strana na kojoj ste se vi borili je izgubila. Na vlast su komunisti koji su vam pobili prijatelje. Vi sada u njoj nemate ništa i prinuđeni ste da je napustite. Šta biste uradili?

To je pitanje na koje su oficiri i vojnici antiboljševičke Bele armije morali da odgovore tokom 1920-ih, posle poraza u ruskom Građanskom ratu 1918-1922. Neki su se skrasili u Evropi ili SAD i postali uspešni buržuji. Drugi, manje uspešni, morali su da rade kao pazikuće ili taksisti, a pojedini su se odavali alkoholu ili završavali život samoubistvom.

Sudbina generala Ivana Timofejeviča Beljajeva (poznatijeg kao Huan Beljajef), junaka Prvog svetskog rata i ruskog carskog oficira starog kova, bila je daleko upečatljivija i pustolovnija od sudbine svih ostalih ruskih emigranata. On se preselio u Paragvaj i pokušao tamo da napravi „drugu kuću“ za ruske emigrante. Ujedno je i proučavao južnoameričke Indijance i postao njihov junak. Kako to?

Istraživač i artiljerac 

 

Public domain

„Moju sudbinu je odredio neznatan događaj“, napisao je Beljajev u svojoj autobiografiji „Zapisi ruskog izgnanika“. „Kao dete sam se šetao sa tetkom kroz Peterburg i u jednoj knjižari sam primetio knjižicu sa nacrtanim Indijancem i naslovom ’Poslednji Mohikanac’ [Džejms Fenimor Kuper]”.

Pročitavši taj avanturistički roman, a zatim i mnoge druge daleko ozbiljnije tekstove koji se tiču običaja i civilizacije američkih Indijanaca, mali Beljajev se zaljubio u ovu temu i do kraja života gajio interesovanje za Indijance. „Svake noći sam se molio za moje Indijance“, sećao se on svog detinjstva. Nekoliko decenija kasnije ruska nacionalna tragedija je primorala Beljajeva da se zaista sretne sa Indijancima.

Pred njim je u mladosti bila jasno definisana karijera. Rođen je u porodici gde su svi muškarci bili oficiri, te je i on postao artiljerac i verno služio Rusiji.

Sedam godina ratovanja 

 

Državni istorijski muzej Južnog Urala/russiainphoto.ru/

Na početku Prvog svetskog rata 1914. godine Ivan Beljajev je imao čin pukovnika. Kada je čuo vest da je Rusija objavila rat Austrougarskoj i Nemačkoj reagovao je jednostavno: „Živela Rusija, smrt neprijateljima!“ i otišao na front.

„Artiljerija je majka deteta koje se razbolelo“, često je govorio. „Mi moramo biti pažljivi prema našoj pešadiji i voditi računa o njoj, osluškivati joj puls i uvek biti spremni da joj priteknemo u pomoć“. Omiljen među svojim vojnicima, Beljajev je bio klasični ruski oficir svoga doba, konzervativan i hrabar.

U ratu je pukovnik preživeo mnoge opasnosti, a jednom je ostao živ samo sticajem srećnih okolnosti. Metak ga je pogodio u grudi, ali nije stigao do kičme niti je ranio creva. Ranjeni Beljajev je poslat u bolnicu blizu Petrograda gde se upoznao sa caricom Aleksandrom Fjodorovnom i gde je unapređen u genrala. Čim je ozdravio opet je otišao na prvu liniju fronta.

U svojim memoarima on priznaje da je 1917. godine Rusija, i pored hrabrosti i napora njene armije, bila suviše iscrpljena ratom i izgubila svoje najbolje sinove. „Poslednji koji nešto vrede potonuli su u moru krvi, poslednji poriv za borbu je potpuno sagoreo“, napisao je Beljajev. Haos revolucije okrenuo je Ruse jedne protiv drugih. General je najpre odbio da ratuje protiv Rusa, ali su na kraju prevagnuli njegovi monarhistički stavovi.

Poraz i izgnanstvo 

Vojnici Bele armije polažu oružje.

Jakov Štajnberg/Centralna državna arhiva filmske i foto dokumentacije Sankt Peterburga/russiainphoto.ru/

Bela armija je izgubila rat. Tokom 1920-ih je Beljajev, kao i mnogi drugi oficiri i vojnici, otplovio daleko od obala Rusije. Zajedno sa porodicom je otišao u Evropu, ali nije tamo ostao. Odlučio je da potraži svoju drugu kuću u Latinskoj Americi.

Ruski emigranti u Parizu su 1920-ih mogli da vide neobične novine „Paragvaj“, koje je u Francuskoj izadavao Beljajev na ruskom jeziku. U svakom broju na prvom mestu je pisalo: „Evropa nije opravdala nadanja Rusa. Paragvaj je zemlja u kojoj se može izgraditi budućnost“. General je pozvao svoje sunarodnike da se presele u Paragvaj i pomognu mu da tamo napravi nešto nalik na novu malu Rusiju. On se u Paragvaj trajno preselio već 1924. godine.

„Beli Otac“ 

 

Alberto Vojtech Fric

Zašto baš Paragvaj? Čak i po standardima Latinske Amerike ova siromašna i slabo naseljena zemlja nije mogla biti popularna destinacija. Upravo zbog toga su njene vlasti bile posebno gostoprimljive prema imigrantima. Posle poraza u Paragvajskom ratu 1864-1870. protiv Argentine, Brazila i Urugvaja Paragvaj je ostao slaba zemlja bez vojne sile tako da je prema shvatanju vlasti pozivanje pojedinih ruskih oficira bilo dobro rešenje.

Huan Beljajef, kako su ga zvali Paragvajci, zajedno sa još 12 oficira Bele armije stupio je u Paragvajsku vojnu službu 1924. godine i pridružio se Generalnom štabu. Njegova interesovanja, međutim, nisu bila vezana samo za vojsku. Naime, on je u Paragvaju počeo da se bavi naukom.

 

E. C. Moody

Beljajef je predvodio 13 ekspedicija u Gran Čako, veliku niziju u Zapadnom Paragvaju, gde živi autohtoni narod Maka. „Oni su govorili na svojim jezicima i gotovo da nisu opštili sa drugim Paragvajcima“, ističe istoričar Boris Martinov, autor knjige „Ruski Paragvaj“. Beljajev je od detinjstva bio fasciniran Indijancima i odmah je uspostavio sa njima tesne veze pomažući im oko namirnica i odeće, proučavajući njihovu drevnu kulturu, otvarajući škole, pa čak i pozorišta.

Zvuči paradoksalno, ali ruski oficir je zaista postao most koji spaja narod Maka sa njihovim vesternizovanim sunarodnicima. Indijanci su obožavali Beljajeva i nazivali ga „Beli Otac“.

Novi rat 

 

Iz lične arhive

Ruski general je uživao u kontaktima sa norodima Maka, ali je imao i mnogo važnije planove. „Hteo bih da pronađem kutak gde bi se moglo sačuvati za bolje dane sve ono što je sveto i što je stvorilo večnu Svetu Rusiju, kao što Nojeva barka u vreme Potopa“, napisao je on. Uz njegovu pomoć u Paragvaju je osnovano nekoliko ruskih naselja, ali ruski emigranti ipak nisu pohrlili u ovu zemlju. Njeni unutrašnji konflikti su pokopali ideju svojevrsne „nove Rusije“ u Latinskoj Americi.

Iako razočaran, Beljajev je doživljavao Paragvaj kao svoju drugu kuću, i zajedno sa mnogim drugim ruskim oficirima ga je rado podržavao u ratu za Čako 1932-1935. kada je susedna Bolivija napala Paragvaj. Ranjen i zaražen malarijom Beljajev je mnogo puta mogao umreti ali je preživeo, a njegova strana, iako je bila brojnija, pobedila je zahvaljujući narodu Maka i njegovoj lojalnosti Beljajevu.

Nikada se nije vratio u Rusiju – do kraja svog dugog života je ostao u Paragvaju. Posle smrti su pripadnici naroda Maka preneli njegovo telo na svoju teritoriju i držali ga u mauzoleju, poklanjajući se duhu „Belog Oca“ kao božanstvu. Njegov drug, takođe oficir u Paragvaju, rekao je svom prijatelju za Beljajeva: „Mi ćemo možda biti i zaboravljeni posle smrti, ali on neće“.

Oleg Jegorov, Russia beyond