Kako je Krim postao deo Ruske imperije?

Krimsko poluostrvo je u 18. veku odvojeno od Osmanlijskog carstva i pripojeno Ruskoj imperiji. Ovde objašnjavamo taj složeni proces u devet jednostavnih koraka, navodi se u članku Russia beyond.

1. Šta je bilo sa Krimom pre toga?

Krimski kanat je nekada bio deo Zlatne horde. Kada se ona raspala usled dinastičkog konflikta, 1441. je osnovan Krimski kanat.

Vasilij Mihajlovič Dolgorukov-Krimski (1722-1782), ruski general i moskovski gubernator, Aleksandar Roslin (1718-1793).

Tretjakovska galerija

Zatim su 1475. godine Osmanlije pripojile pojedine važne pomorske luke na Krimu, a Krimski kanat je u celini postao satelit Osmanlijskog carstva. Tako je Crno more bilo okruženo Osmanlijskom imperijom i teritorijama koje od nje zavise.

2. Zašto je Krim bio potreban Rusiji?

U 16. veku je Rusija (u ono vreme Moskovska carevina) počela da proširuje svoje teritorije posle raspada Zlatne horde, a kada je zauzela Kazanjski i Astrahanjski kanat počela je da se širi dalje na jug. Tatari su tada živeli kao nomadi u Krimskom kanatu i pljačkali su periferije ruskih zemalja, što je znatno otežavalo bavljenje trgovinom i poljoprivredom na jugu Rusije. Početkom 18. veka je postalo očigledno da je Rusiji u cilju daljeg razvoja neophodan izlaz na Crno more.

3. Kada je kucnuo čas? 

 

Ruska armija je 1736-1737. ušla u Krim i prošla celo poluostrvo. Međutim, ruska teritorija je bila suviše daleko, između nje i Krima je bio ogroman prostor divljih polja – Pontijska stepa u Ukrajini, severna obala Crnog mora i Azovsko more, a takođe južna i istočna Ukrajina.

Mogućnost efikasnog snabdevanja vojske na Krimu pojavila se tek 1760-ih i 1770-ih otkako je 1764. godine formirana nova provincija imperije koja se zvala Novorosijska gubernija. Kada je organizovano snabdevanje iz nove gubernije, mogućnost napredovanja vojske na Krimu je znatno uvećana. To je učinjeno pod kontrolom i prismotrom kneza Grigorija Potemkina, bliskog prijatelja i ratnog savetnika Katarine Velike.

4. Da li je to učinjeno silom? 

Poslednji krimski kan Šahin Giraj.

Public domain

Krim je verovatno bio glavni cilj Rusko-turskog rata 1768-1774. Krimski Tatari su 1771. odbili da ratuju za Tursku, a osmanlijska vlast nije imala dovoljno jaku vojsku da zaštiti Krim. Tako je u leto 1771. godine ruska armija na čelu sa generalom Vasilijem Dolgorukovom zauzela Krim za samo 16 dana. Turska marioneta, kan Selim III Giraj pobegao je u Konstantinopolj.

Novi proruski nastrojeni krimski kan Sahib II Giraj proglasio je 1772. godine slobodu svog kanata pod protektoratom Rusije. Osmanlijska carevina nije htela to da prizna pa je rat nastavljen.

5. Da li su se turske trupe povukle? 

 

Osmanlijska imperija je 1774. godine morala da potpiše Kučuk-Kajnadžirski mirovni sporazum, po kome je Krimski kanat formalno postao nezavisan od Osmanlijske i Ruske imperije, ali je Rusija dobila Kerč (najvažniju vojnu i trgovačku luku). Sa druge strane, turski sultan je sačuvao verski uticaj jer su krimski kanovi mogli biti ustoličeni samo uz njegovo odobrenje.

Turske trupe nisu napustile Krim nadajući se da će sultan na kraju uspeti da vrati poluostrvo, tj. da ga ponovo pripoji Osmanlijskom carstvu. Ruska armija je 1776. godine ušla na Krim i postavila drugog kana, Šahin Giraja, koji je pristao da se ruske trupe razmeste na poluostrvu. Šahin Giraj je pokušao da pokrene reforme evropskog tipa.

Kasnije su, međutim, žitelji Krima počeli da podižu bune. Muslimanski deo stanovništva je ustao protiv hrišćana i protiv kana koji je bio naklonjen Rusima. Rusija je 1778. morala da pošalje čuvenog vojskovođu Aleksandra Suvorova da uguši nerede.

6. Kako su postupili stanovnici Krima? 

Aleksandar Vasiljevič Suvorov, grof Suvorov od Ramnika, knez italijanski, (1729–1800).

Vladimir Bojko/Global Look Press

U skladu sa naredbama Grigorija Potemkina, Aleksandar Suvorov je nadgledao selidbu stanovnika Krima hrišćanske vere u kontinentalni deo Rusije, na severnu obalu Crnog mora (od 1764. je ta teritorija bila deo Novorusije). Iz Krima je tada preseljeno preko 30.000 Jermena, Grka i Gruzina.

Suvorov je sprečio širenje turskih trupa na Krimu, a do 1779. je veći deo ruskih trupa takođe napustio poluostrvo jer je i Aleksandar Suvorov poslat u Novorusiju. Međutim, turski špijuni su i dalje provocirali nerede na Krimu, a kan Šahin Giraj je svaku pobunu gušio veoma okrutno.

7. Kako se formalno odvijao proces pripajanja? 

 

Angu (CC BY-SA 3.0)

Grigorij Potemkin se 1782. obratio Katarini Velikoj sa predlogom da se Krim pripoji Rusiji, i tako „preseče put Turcima“ i obezbedi prisustvo imperije na Crnom moru. Imperatorka je pristala i zvanično proglasila pripajanje Krima 19. aprila 1783. godine. Dok je Potemkin putovao na Krim sa tim dokumentom, saznao je da je Šahin Giraj sišao sa prestola jer su se ugledni Krimski Tatari otvoreno okrenuli protiv njega i opredelili se da ih ruska vlast formalno kontroliše.

Potemkin je 9. jula 1783. obznanio Katarininu odluku na ravnom vrhu planine Ak Kaja (Bela stena). Zatim su predstavnici krimskog plemstva i običnog naroda formalno položili zakletvu na vernost Katarini Velikoj kao ruskoj vladarki. Osmanlijska carevina je tek početkom 1784. nerado priznala novi status Krima kao ruske provincije.

8. Kako su reagovali evropski monarsi?

Kada se vest o pripajanju Krima proširila na međunarodnom nivou samo je Francuska uputila notu protesta, ali ruske diplomate su odgovorile da Rusija nema ništa protiv pripajanja Korzike, te očekuje isti takav stav Francuske prema Krimu. Pored toga, Katarina ih je podsetila da je Krim pripojen samo sa ciljem da se smiri usijana situacija na rusko-osmanlijskoj granici.

9. Šta se dogodilo posle pripajanja? 

Johan Baptist Lampi Stariji (1751–1830), Grigorij Potemkin, knez od Tavride.

Ermitaž

Potemkin je 1784. osnovao Sevastopolj, novu prestonicu Krima, a takođe Krimsku guberniju. Broj stanovnika na poluostrvu je znatno opao jer je veliki deo muslimanskog stanovništva pobegao u Tursku. Potemkin je insistirao da ruski garnizon ukazuje poštovanje lokalnom tatarskom stanovništvu. Tatarske plemićke porodice su primljene u rusko plemstvo i dobile mnoge privilegije, izuzev prava da na svojim imanjima drže hrišćane kao kmetove.

Na Krimu je 1780. godine zabeležen nezapamćeni razvoj poljoprivrede i ekonomije, i to uz značajnu podršku kneza Grigorija Potemkina koji je doživljavao Krim kao „svoju zemlju“ jer ga je on zauzeo. Stanovništvo poluostrva je postepeno stalo na noge. Počelo je doseljavanje stanovnika iz kontinentalnog dela Rusije.

Georgij Manajev, Russia beyond