NATO agresija na Republiku Srpsku i srbski narod tokom rata u BiH

Piše: Dr Vinko Pandurević, general-potpukovnik Vojske Republike Srpske

Uvod

Bombardovanje RS (agresija NATO na RS) koje je sprovodio NATO pakt tokom rata u BiH, kao tema nije široko prisutna u domaćoj, a još manje u stranoj javnosti, osim u različitim zvaničnim i nezvaničnim izveštajima OUN, te samog NATO pakta i u određenim novinskim tekstovima, naučnim radovima i istorijskim udžbenicima, pod različitim imenima i različitim tumačenjima. U poslednjih nekoliko godina u RS se obeležava dan NATO bombardovanja RS, a kao datum je određen 9. septembar.

O angažovanju NATO pakta tokom rata u BiH ne zna se dovoljno, niti se o tome dovoljno govori. Na zapadu se „angažman NATO pakta“ posmatra isključivo sa „humanitarne strane“, kao „iznuđena i neophodna mera“ u cilju „sprečavanja i eliminisanja humanitarane katastrofe“. Malo se govori i piše o odnosu UNPROFOR-a – mirovnih snaga UN i samog NATO pakta koji je bio vrlo domimantan u BiH.

Dodeljeni mandat mirovnih snaga UN i iznuđeno sprovođenje toga mandata, suprotno osnovnim načelima delovanja mirovnih snaga UN, od strane SAD, blisko savezništvo sa NATO paktom i svrstavanje snaga UN na stranu Bošnjaka i zauzimanje neprijateljskog stava prema Srbima i RS, nisu rado razmatrane teme ni u domaćoj ni u stranoj javnosti.

Retki su autori i političari koji agresiju NATO pakta na RS posmatraju kao predhodnu fazu agresije NATO paktan na SRJ i svojevrsnu pripremu za konačni udarac na srpskue zemlje.

Agresija NATO pakta na Republiku Srpsku, Srbiju i srbski narod može se posmatrati sa mnoštva aspekata i analizirati i izučavati sa stanovišta mnogih naučnih disciplina. Za ovaj fenomen svakako su zainetresvane  pre svih vojna nauka, geopolitika, zatim istorija, nauka o međunarodnim odnosima, ali i sociološke, psihološke pa i medicinske nauke.

Ministarstvo odbrane Srbije i MEDIJA CENTAR ODBRANA su preduzeli važne korake u okviru svoje izdavačke delatnosti da kroz ediciju RATNIK rasvetle mnoge od nabrojanih aspekata agresije NATO protiv srbskog naroda u celini. U tom smilu je i na ovogodišnjem sajmu knjiga organizovan  tribina pod nazivom „Iskustav iz odbrane  tokom NATO agresije“ – Pamtimo knjigom,  na kojoj se na bazi činjenica otvoreno govorilo,  o različitim aspektima pomenute agresije, sa težištem na izučavanju vojnih iskustava i izvlačenja različitih pouka za budućnost, kako radi političkog delovanja, tako i radi usvaršavanja vojnodoktrinarnih znanja i znanja iz sfere odbrane i bezbednosti.

U ovom radu se govori težišno o međunarodnim, geopolitičkim, geostrateškim i vojnim aspektima agresije NATO na srbski narod koja je izvedena početkom i krajem devedesetih godina prošlog veka.

Iluzija i moć OUN na početku devedesetih godina prošlog veka

Raspadom Varšavskog ugovora i ujedinjenjem dve Nemačke, početkom devedesetih godina prošlog veka nastupile su tektonske  promene na geopolitičkom planu, u celom svetu a posebno u Evropi. Poredak sveta koji je do tada važio, u kome je dominirao „hladni rat“, poredak koji je bio poznat kao bipolarni poredak, zamenjen je unipolarnim poretkom sveta sa dominantnom ulogom i dominacijom NATO pakta na čelu sa SAD. SSSR se raspao. Ruska Federacija (RF) kao njegov naslednik nije imala ni izbliza onu ulogu SSSR-a na međunarodnoj sceni i u međunarodnim odnosima. RF je postala ekonomski i finasijski zavisna od SAD i Zapada u celini. Kao takva ona nije predstavljala skoro nikava bitan faktor kada se radilo o donošenju važnih međunarodnih odluka, uključujući i odluke SB OUN. Iako kao stalna članica SB sa pravom veta, RF nije ni pomišljala da to pravo iskoristi ni u onim slučajevima kada su usvajane Rezoliucije SB koje su bile uglavnom u korist SAD i njihovih Zapadnih saveznika. OUN je izgubila ulogu ključne međuanrodne oragnizacije, koja treba da se stara o svetskom poretku i o miru u svetu. U SB glavnu reč su vodile SAD. Ritam rada i agendu SB uglavnom su diktirale SAD i njihovi Zapdni partneri.

Raspad SFRJ i rat na njenim prostorima, koji je na određen način koincidirao sa napred navedenim procesima, na vrlo surov način su pokazali realne geopolitičke odnose u Evropi i na Balkanu i ulogu velikih sila u tim odnosima i procesima. Karakterizacija rata na prostorima bivše SFRJ bila je pod dominatnim uticajem SAD i NATO pakta, kao jedinog vojno-političkog saveza sa globalnim geopolitičkim aspiracijama i skoro nemerljivim vojnim potencijalima.

Privilegovani položaj između Istoka i Zapada koji je imala Jugoslavija u vreme hladnog rata, koji je bio uslovljen pre svega geopolitčkim razlozima, sa završetkom hladnog rata vrlo brzo  je izgubljen, a istovremeno je u Jugoslaviji  nastupila unutrašnja kriza sa značajnim unutrašnjim problemima. Američki odnos prema Jugoslaviji kako u vreme hladnog rata, tako i posle njega, isključivo se temeljio na političkim i geostrateškim razlozima.

Dakle za vreme hladnog rata Jugoslavija je bila važana za SAD utoliko što nije bila deo SSSR-a. Za SAD i NATO je bilo važno da na prostoru bivše Jugoslavije nema ruskog prisustva i uticaja.  Ipak su SAD bile svesne da će doći do građanskog rata u Jugoslaviji i do njenog raspada. Takođe su bile svesne koje to probleme može izazvati i da će se srbsko pitanje u Jugoslavuji postaviti kao ključno pitanje. Iako su SAD deklarativno i formalno podržavale opstanak SFRJ kao demokratske zajenice, bile su svesne da će Slovenija i Hrvatska pod uticajem i podrškom Nemačke nastaviti proces jednostranog i nasilnog otcepljenja. U novoj konstelacija odnosa u Evropi SAD su, iako nevoljno počele da se snažnije uključuju u ratni sukob na prostoru bivše Jugoslavije. Bušova adminidtracija je samo na prvi pogled ostala distancirana od sukoba u bivšoj Jugoslaviji, jer se radilo o periodu kada su republikanci bili na vlasti i kada je Džordž Buš stariji okončao zalivski rat u interesu SAD, a potom je izgubio izbore od Bila Klintona.

Bil Klinton i demokrate su uvideli priliku da mogu na spoljnopolitičkom planu da odigraju ztnačajnu ulogu i da rat u BiH mogu da iskoriste za svoju političku popularnost. Ubrzo su počele da kruže „frizirane informacije“ o događajima na ratištu u BiH. Provbitne takve informacije koje su su se odnosile na navodne „koncentracione logore“ koje drže VRS, stizale su u State department, ali se pikazalo  da nisu tačne. Dolaskom Klintonove administracije započela je nova politika SAD prema ratu u BiH, pojavili su se „problemi iz pakla“ – „široko rasporstarnjeno etničko čišćenje, zločini protiv čovečnosti, koje čine srpske snage u BiH, a na šetu Bošnjaka i Hrvata“.

Navodni zločini koje čine Srbi u ratu u BiH „nisu viđeni od Drugogo svetskog rata i ne mogu se tolerisati u posthladnoratovskom periodu“, tvrdio je Klinton i naglasio da bi on vojnom intervencojom sprečio nastavak sukoba. On je na fonu ovakvih tvrdnji pobedio na predsedničkim izborima. Klinton je bio svestan da bi intervencija u BiH značila slanje američkih kopnenih snaga u BiH. Međutim u toj fazi on na to nije bio spreman. Bio je spreman poslati američke kopnene trupe u BiH samo ukoliko dođe do postizanja mirovnog rešenja, radi kasnijeg sprovođenja mira. U tom periodu to mirovno rešenje nije bilo na vidiku. S obzirom na odnos snaga na terenu, na vojnu superiornost VRS u odnosu na ABiH, SAD su shavtile da srbsko pitanje u BiH može biti rešavano i mimo njihovih interesa (interesa SAD). Svako rešavanje srbskog pitanja na Balkanu, koje bi značilo da Srbi budu važan politički faktor i mogući oslonac za Rusko prisustvo u Evropi, bilo je neprihvatljivo za SAD.

Raspoređivanje mirovnih snaga UN – UNPROFOR u Hrvastkoj i u BiH

Na osnovu Rezolucije SB UN  br. 743 od 21. februara 1992. godine na prostoru Hrvatske raspoređene su mirovne snage UN – UNPROFOR, sa osnovnim mandatom da obezbede uslove za mirovne pregovore i zaštitu formiranih demilitarizovanih područja „safe haven“ određenih kao „United Nations Protected Areas“ (UNPAs), kao i kontrolu „samoproglašene Republike Srpske Krajine“. Tokom 1992. godine mandata UNPROFOR-a je bio proširen na kontrolu tzv.“pink zone“ i kontrolu pristupa UNPA zonama, kontrolu granice i pristupa pink zonama, kontrolu demilitarizovanog područja na Prevlaci kod Dubrovnika.

Dobro je poznato kakvu ulogu su odigrale snage UN na području Hrvatske. Ni ujednom slučaju nisu ispunile svoj mandant kada je trebalo zaštiti srbski narod. Nisu sprečavale dejstvo Hrvatske vojske, samo su naknadno izražavali svoje osude hrvatsih napada na srbska područja.

Mandat snaga UNPROFOR-a u BiH, za razliku od mandata u Hrvatskoj, koji nije značio kontrolu uspostvljenog prekida vatre i primirja, kao i labavog mira, nego zaštita civila od ratnih stradanja do oknončanja rata. Mandata mirovnih snaga u BiH se mogao podeliti u 4 faze: Faza 1: dostava pomoći u Sarajevo, počev od 05. juna 1992. godine; zaštita sarajevskog aerodroma u skladu sa mandatom po Rezoluciji SB br. 758, u humanitarne svrhe. UNPROFOR je štitio koridor za konvoje od aerodroma do grada; Faza 2: Pratnja humanitarnih konvoja od 14. septembra 1992. godine i pružanje pomoći UNHCR tokom dostave pomoći izbeglicama na različitim lokacijama; Faza 3: zaštita „bezbedenosnih zona“ (Srebrenica, Sarajevo, Bihać, Tuzla, Žepa) u skladu sa Rezolucijom SB br. 819; Faza 4: kontrola prekida vatre u okviru Muslimansko-hrvatske federacije, kao novouspostavljenog entiteta u BiH, kontrola zona isključenja za teško naoružanje.

Iz navedenog mandata  mirovnih snaga UN je jasno da su morale biti neutralne i nepristrasne i bez prava na upotrebu sile protiv bilo koje zaraćene strane, osim  u samoodbrani. Ako anliziramo praksu delovanja mirovnih snaga UN u BiH videćemo da su one odstupale od dobijenog mandata i da su više delovale po instrukcijama NATO pakta, nego generalnog sekretara SB i samog SB UN. Čak i postupanje mirovnih snaga UN po zahtevima SB, značilo je pak kamuflirano delovanje prema potrebama NATO i njeogovg odnosda prema zaraćenim stranama.

Odnos UNPROFOR-a i NATO-a tokom rata u BiH

Početkom 1993. godine SAD nisu bile spremne da pošalju kopnene trupe u BiH, ali su zato nastojale da mandant UNPROFOR-a, snaga u UN koje su bile raspoređene u Hrvatskoj i BiH, stave pod svoj uticaj i da kroz izbor komandanta snaga UN u BiH, mogu uticati na situaciju na terenu. Komandanti UNPROFOR-a u BiH bili su generali iz NATO zemalja (General-major Lewis MacKenzie (Kanada) Sektor Sarajevo 1992; General Philippe Morillon (Francuska) od oktobra 1992 do jula 1993; General-potpukovnik  Francis Briquemont (Belgija) 12 juli 1993 do 24. januara 1994; General-potpiukovnik Sir Michael Rose (Velika Britanija) od 24. januara1994 do 25. februara1995; General-potpukovnik  Rupert Smith (Velika Britanija) od 25. februara 1995).

Tokom oružanog sukoba u BiH sukobljene strane nisu imale isti tretman kada je reč o mirovnim snagama UN i NATO paktu. Manje više u stručnoj javnosti su poznate okolnosti i procesi koji su doveli da Srbi u BiH dobiju tretman „loših momaka“, tj. glavnih krivaca za izbijanje oružanih sukoba i status glavnih i jedinih počinilaca ratnih zločina i zločina pritv čovečnosti. Takav status srpske strane u ratu u BiH, nametnut je iz političkih i geostrateških interesa SAD i njihovih saveznika, kako bi se lakše mogle preduzeti odgovarajuće mere protiv Srba i njihove Vojske, a u korist druge zaraćene strane – Bošnjačke. Trebalo je naći povod da se uvede „zabrana leta“ srbskim vazduhoplovima, zatim da se i pored embarga na naoružanje, omogući i tajno i javno naoružavanje ABiH i HVO, i na kraju da se mirovne snage UN svrstaju uz Bošnjačku stranu u oružanom sukobu i da se u konačnoj fazi pređe na politiku „lift and strike“, tj. dostavu pomići vazdušnim putem i avio udari po srbskim snagama. Sve je ovo rađeno sa svrhom da Bošnjačke snage dovoljno ojačaju kako bi u naknadnoj fazi rata mogle uz saradnju i sadejstvo sa HVO, HV i snagama NATO pakta da zadaju odlučujući udarac VRS i da poraze samu VRS i RS.

Iako su se evropski saveznici SAD u određenoj meri protivili vazdušnim udarima, zbog rizika po svoje kopnene trupe u satavu UNPROFOR-a, koje bi mogle biti izložene dejstvima VRS, što je opravdano očekivano, jer  bi se snage UNPROFOR-a, kao što i jesu na kraju svrstale uz jednu od zaraćenih strana to jest na stranu Bošnjaka i Hrvata. Ipak je na kraju prevladao stava SAD da Srbe treba izložiti vazdušnim udarima. SAD su nastojale sačuvati savezništvo sa evropljanima i jedinstvo NATO pakta i pristale su da se sa evropskim članicama NATO pakta postigne kompromis u vezi sa upotrebom vazduhoplovnih snaga za udare po srbskim položajima.

SAD su odbacivale skora sve varijante mirovnih rešenja (Karington-Kutiljerov plan, Vens-Ovenov plan, Oven-Stoltenbergov plan, Plan Kontakt grupe), pod izgovorom da su nepravedne i da se mire sa ostvarenim rezultatima na terenu. Međutim očito je da se radilo o dobijanju vremena kako bi se izbalansirao odnos vojnih snaga u BiH i kako bi se srpske snage dovoljno oslabile da bi se moglo preći u konačnu fazu mirovnih pregovora, koji su rezultirali Dejtonskim mirovnim sporazumom, koji usput rečeno predstvalja kombinaciju svih predhodnih planova za mirovno rešernje rata u BiH.

Da bi smo lakše analizirali i ocenili zašto je i kako došlo do otvorene agresije NATO pakta na RS i do selektivnih i masovnih avio udara po prostoru RS, neophodno je da se pozabavimo odnosom pojedinih komandanta UNPROFOR-a prema mandatu mirovnih snaga UN u BiH i odnosom NATO-aprema mandatu UNPROFOR-a. Skoro svi komandanti UNPROFOR-a su stajali na stanovištu da je uloga mirovnih snaga UN u BiH obezbeđenje humanitarne pomoći i olakšavanje života civilima, te stvaranje uslova za odvijanjnje pregovora između zaraćenih strana. Skoro svaki komandant UNPROFOR-a u BiH nakon isteka njegovog mandata objavio je knjigu u kojoj je postfestum sa distance izneo svoje viđenje rata u BiH i ulogu mirovnih snaga UN. Ovde će mo obratiti pažnju na knjigu „Borba za mir: Bosna 1994.“, britanskog generala Majkla Rouza koji je tokom 1994. godine buo komandat UNPROFOR-a. Kako sam Rouz u pomenutoj knjizi kaže, nastojao je po svaku cenu da ne dozvoli da snage UN budu uvučene u rat u BiH. Mislim da mu treba verovati, kada ovo kaže. Rouz, kao i njegovi predhodnici, a i oni potonji komandanti su se plašili otvorenog svrstavanja snaga UNPROFOR-a predvođenih NATO snagama, na jednu stranu u ratu, jer su imali svoje vlastite vojnike rapsoređene na terenu. Za razliku od njih američki general DŽ. Džulvan, komandanta američke komande za Evropu – United States European Command (EUCOM)  u to vreme, jasno je isticao, da „ni Rouz ni njegovi predhodnici ne provode svoj mandat do kraja“. Šta je Džulvan pod tim podrzumevao? On je želeo da UNPROFOR odlučnije deluje kada je u pitanju upotreba sile protiv srpske strane. Govoreći o knjizi generala Rouza, Džulvan se priseća sastanka koji je u maju 1994. godine održao u Zagrebu sa komandtom snaga UN Bertranom de la Prelom, izaslanikom UN za bivšu Jugoslaviju J. Akašijem i sa generalom Rouzom, čiji je dolazak zahtevao lično general Džulvan. Džulvan je navodno želeo da pred UNPROFOR-om „razbije famu kako NATO jedva čeka vazdušne udare“, kako to on sam kaže, ali je odlučno zahtevao od komandanta UNPROFOR-a „da pokažu snažnu odlučnost kada je reč o angažovanju vojnih potencijala kada je reč o kršenju odluka UN o zabrani upotrebe srbskih snaga u zonama isključenja i u zaštićenim zonama, te da pokažu zajedničku odlučnost UN i NATO“. Drugim rečima Džulvan je indirektno preuzimao nadležnost nad snagama UNPROFOR-a. Istine radi, treba istaći da je Rouz istrajavao na poštovanju mandata snaga UN i protivio se masovnim avio udarima po srbskim položajima. Možda je i to bio razlog što se kratko zadržao u BiH.

Suština nastupa DŽ. Džulvana može se izraziti sledećim njegovim rečima koje je izrekao nakon pomenutog satanaka u Zagrebu: „U to nam je vreme postalo jasno da zapovednici Unprofora, uključujući Rouza, ne sprovode do kraja svoj mandat. Umesto toga, Rouz je dopustio selektivno povlačenje teškog oružja, pogotovo srpskog. Prednost srpske strane u teškom naoružanju u odnosu na bosansku u to se vreme procjenjivala na 50:1. Međutim, Rouz je tada bio toliko zaokupljen sprovođenjem vlastite taktike na terenu da mu je širi, strateški aspekt bosanskog rata počeo izmicati. Jasno mi je da je u to vreme morao voditi računa o sigurnosti svojih vojnika, čiju hrabrost izuzetno cenim, i jasno mi je da su bili izloženi opasnosti, ali verovao sam također da moramo preuzeti rizik želimo li postići mir. Ne iskoristiti mogućnosti što su se otvorile u vreme kada je NATO kontrolisao morski i vazdušni prostor i kada je imao ovlašćenja da napada i ciljeve na zemlji oko zaštićenih područja značilo je propustiti priliku za značajan strateški pomak. Nažalost, kao posljedica te propuštene prilike usledili su novi napadi.“

Džulvan je želeo da dobija takve izveštaje sa terena koji će opravdati intervenciju NATO avijacije po srbskim položajima. Tako će počela medijska kampanja o situaciji u Goraždu kada je u aprilu usledio napad VRS na bošnjačke snage u tom području. U vezi sa time M. Rouz kaže: „Postalo je očigledno da će uporedo s krivim prikazivanjem stanja u Goraždu, u vreme srpskog napada na tu enklavu, porasti pritisak bosanske vlade, ali i nekih krugova u Americi da se upotrebom vazduhoplovnih snaga NATO-a Unprofor uvuče u rat. Bio sam odlučan da to ne dopustim. Ispostavilo se da stanje u Goraždu nije bilo tako ozbiljno kao što se to htelo sugerirati mnogim izjavama i izvještajima u to vreme.“

Znamo da Rouz nije izdržao u ovom svom stavu i da su upravo nešto snažniji avio udari NATO usledili upravo na području Goražda. Pritisak na komandante UNPROFOR-a vršile su i bošnjačke vlasti u Sarajevu, zahtevajući da snage UN otvoreno rade u korist režima A. Izetbegovića podržavajući ABiH. Vlasti u Sarajevu su otvoreno tražile smenu komandanata UNPROFOR-a u BiH, generala Rouza i generala Mekenzija.

Kao dobra ilustracija pozicije komandanata UNPROFOR-a u BiH i problema sprovođenja mandata mogu nam poslužiti i stavovi još jednog komandanta mirovnih snaga UN u BiH kanadskog generala Mekenzija, koje je izneo u svojoj knjizi „Mirotvorac: Put u Sarajevo“, koju je napisao pre 26 godina. Kako tvrdi sam Meknzi, koji je svoj mandat komandanta mirovnih snaga UN u BiH shvatio „kao nepristrasan i objektivan“, njegovi predpostavljeni u komandi UNPROFOR-a „su bili vrlo uzmenireni njegovim komentarima  na pojedine probleme“. Inače Meknzi je bombardovanje RS, kasnije i Srbije nazvao „ludošću“ kao i priznanje Kosova za nezavisnu državu, kao rezultat i posledica agresije NATO na SRJ.

Naslednik M. Rouza na mestu komandanta UNPROFOR-a u BiH bio je Rupert Smit, takođe britanski general, ali mnogo odaniji NATO-u nego svojoj misji komandata mirovnih snaga UN u BiH. O stavu generala Smita prema ratu u BiH i zaraćenim stranama možemo saznati iz njegovog svedočenja pred HT u različitim predmetima koji su vođeni protiv visokih srbskih oficira VRS. Sam Smit je govorio da je vrlo često kontaktirao sa predstavnicima Bošnjačke  vlasti u Sarajevu i sa komandantima AbiH. Sa srbskom stranom, je imao kontakte samo kada je trebalo rešiti urgentne problema koje imaju snage UN i podržati ABiH, pritiskajući VRS da obustavi neka započeta borbena dejstva.

Smit je takođe nakon isteka mandata komandanta UNPROFOR-a objavio knjigu pod naslovom „Korišćenje sile“, u kojoj je opisao svoje viđenje rata u BiH. Smit je imao vrlo rigidan, moglo bi se reći neprijateljski stav prema Srbima. On je za razliku od drugih predsatvnika UN u BiH, uvek bio bliži upotrebi sile nego pregovorima.  Čak ga je francuski general Žanvije upozoravao da se suzdrži od samostalnih akcija prema Srbima.

U navedenoj knjizi Smit opisuje svoju posetu Palama i sastanak sa predsednikom Radovanom Karadžićem, na kome su bili i Momčilo Krajišnik i Nikola Koljević. Svu trojicu prikazuje kao 3K (Karadžić, Krajišnik, Koljević), i kaže da je to trio koji sačinjavaju „lud, loš i lujka”. Za njega su Srbi lažovi, prevaranti. U navedenoj knjizi kao razlog bombardovanja položaja VRS i RS, smatra potrebu da se gađaju objekti u rodnom selu Ratka Mladića, uključujući grobove njegovih predaka, jer na taj način će da mu „nanese najveću bol” i pokazati mu da je „nemoćan da zaštiti kosti svojih predaka”. Gospodin Smit o ovim i sličnim temama u sudnici tokom suđenja razgovara vrlo smireno i pribrano, samouvereno pokazujući da je taj njegov stav opravdan i da bi to ponovo radio ako bi mu se pružila prilika. Bilo je lako zaključiti da je general Smit kao komandant UNPROFOR-a izvršavao misiju NATO-a u BiH i vodio rat protiv Srba. Sam Smit je priznao da je NATO za vreme njegovog mandata bio u ratu sa Srbima. Smit je, pored toga što je bio komandant UNPROFOR-a, komandovao i NATO snagama za brzo reagovanje (RRF). On je te snage maksimalno koristio da bi bombardovao VRS i RS. Međutim, on je tu svoju ulogu prikrivao od VRS, kako bi lakše samo kao komandant UNPROFOR-a pregovarao sa VRS.

Smit je bio pod snažnim pritiskom svoje Vlade iz Londona i SAD da maksimalno        naoružava muslimane i da sa njima zajednički deluje protiv Srba. Tokom NATO agresije na SRJ 1999. Smit je bio zamenik generala V. Klarka, komandanta snaga NATO u Evropi.

NATO agresija na RS i srbski narod u BiH – pregled dejstava iz vazduha

I u domaćoj i u međunarodnoj javnosti kao da polako pada u zaborav dejstvo vazduhoplovnih snaga NATO po položajima VRS, komunikacionim sistemima, industrijskim objektima, objektima namenske industrije, kojom prilikom nisu bili pošteđeni ni civilni objekti ni civilno stanovništvo („kolateralna šteta“), koje se mora nazvati agresijom na RS, jer to u istinu i jeste bila oružana agresija.  Agresija svakako, ako ne na jednu suverenu državu onda na jednu od zaraćenih strana u BiH, koja je entitet koji učestvuje aktivno u svim mirovnim naporima kojima posreduju međunarodni predstavnici. RS i njena Vojska su tokom rata u BiH bili priznati kao strana u sukobu.

Svoj pun međunarodni subjektivitet  Republika Srbska dobija Dejtonskim mirovnim sporazumom, koju kao takvu potvrđuju i prihvataju zemlje garanti toga sporazuma.

Akcije NATO-a na prostoru RS u periodu od 1992. do kraja 1994. godine

Na koji način su tretirane zaraćene strane u BiH od strane SB UN pokazuje i Rezolucija  SB kojom se uvodi zona zabrane letova nad BiH. Tu Rezoluciju u praksu je provodio NATO. Iako je pomenutu Rezoluciju usvojio SB, jasno je da je to učinjeno pod pritiskom SAD i njihovih saveznika. Zabrana leta nad BiH odosila se pre svega  na Vazduhoplovstvo i protivvazdušnu odbranu VRS (ViPVO).  Sprovođenje u delo pomenute Rezlucije započeo je NATO u aprilu 1993. godine. „Deny flight“ –zabranjeni let značio je oduzimanje VRS glavne borbene snage u ratu sa  druge dve zaraćene strane.

Kasnije pod pritiskom SAD dobijeni mandat NATO  proširen je i odobreno mu je da pruža neposrednu vazduhoplovnu podršku snagama UN na terenu u BiH. Zajedno sa propagandnim delovanjem prema srbskoj strani u ratu u BiH, sprovođenje Rezolucije o zabrani letova nad BiH, blokadom Jasdrana, kao i proširivanje mandanta NATO da pruža blisku vazduhoplovnu podršku snagama UN predstavljalo je pripremu za odlučujuće vazduhoplovne udare – agresiju NATO na RS koji su usledili tokom 1995. godine.

Jedino su avioni NATO pakta patrolirali nebom BiH. Sve je to bilo u funkciju promene stanja na terenu i stvaranje uslova za poraz VRS. Setimo se da je NATO oborio 4 aviona ViPVO VRS  na području centralne Bosne, koji su bili na izvršenjeu borbenih zadataka neutralisanja postrojenja namenske industrije  ABiH na području Travnika (fabrika artiljerijskih oruđa) i Bugojna (skladište municije).  Srbski avioni su oboreni 28. februara 1994. godine.  Na ovaj način NATO je potvrdio apsolutnu prevlast u vazdušnom prostoru nad BiH.

Nova dimenzija angažovanja NATO nad RS bilo je bombardovanje položaja VRS u rejonu Goražda u aprilu 1994. godine i to u dva navrata (10. aprila i 11. aprila), kako bi se osujetila dejstva VRS i sprečio poraz snaga ABiH na području Goražda. Bombardovanja su izvedena na zahtev kmandanta snaga UNPROFOR-a britanskog generala M. Rouza. Navodni posmatrači UNPROFOR-a koji su navodili avione NATO bili su  pripadnici specijalnih britanskih snaga  SAS (Special Air Service). Dejstvo aviona NATO po ciljevima – tenkovima VRS nisu bili uspešni zbog lošeg vremena i nedostatka goriva u rezervoiarima aviona. NATO je tvrdio da su uništeni tenk T-55 i dva transportera, a u stvari su uništene dve kuće, sanitetsko vozilo i poginula su dva bolničara. Ovaj put NATO je pretrpeo gubitke. Pogođena su dva  aviona (jedan francuski, a drugi britanski). Oba aviona su pogođena lako prenosivim lanserom. Narednih mesec dana nastavljena su povremena dejstva NATO po položajima SRK  VRS.

Pored navedenih dejstava NATO avioni su u rejonu Sarajeva izvršavali izviđačke letove. Zbog toga je srbska PVO (Strela-2M) bila aktivna i 15. aprila je između Goražda i Sarajeva oborila je francuski izviđački avion koji je poleteo sa nosača aviona „Klemenso“. General Rouz je je još jedanput u aprili tražio dejstvo avijacije  po srbskim položajima oko Goražda, ali zbog loše vidljivosti odustalo se od dejstva. Tom prilikom je prema nekim podacima u povratku pogođen jedan avion koji se srušio na obalama Jadrana.  Nakon gubitka „Si Heriera“ dalje dejstvo avijacije je opozvano.

Zbog navodnog dejstva srbskih snaga na Francuske mirovnjake i pokreta tenkova u rejonu Sarajeva u avgustu 1994. godine NATO je izveo vazdušne udare u kojima su učestvovala 4 američka, 4 britanska i 4 francuska aviona i 6 holandskih uz podršku AWACS. I ovaj put rezultati dejstva su bili skromni uz isto obrazloženj: slaba vidljivost nedovoljna obaveštajna podrška. Čak su  neke bombe bačene na Muslimnaske položaje izazvavši velike žrtve na Muslimanskoj strani, koje su opet pripisane Srbima.

U zimu 1994. godine NATO je preduzeo avio udare na snage VRS na području Bihaća, kako bi sprečili „humanitarnu katastrofu na području zaštićene zone Bihać“. U stvari radilo se o sprečavanju poraza 5. Korpusa ABiH, u kontraofanzivi koju je izvela VRS kao odgovor na ofanzivu 5. Korpusa ABiH. Tom prilikom NATO avioni su dejstvovali po aerodromu Udbina u RSK, kao i po položajima VRS.

Sredinom 1995. Godine srbska PVO je preduzimala mere maskiranja i praćenja situacije u vazdušnom prostoru. Zahvaljujući dobroj maskirnoj disciplini i veštom manevru  Srbski raketni sistem „Kub 2“ je u rejonu Mrkonjić grada oborio američki F-16c, čiji se pilot kapetan Skot O Grejdi spasio katapultiranjem, a kasnije izvučen u akciji marinaca ( o ovome slučaju su amerikanci snimili film).

Avio udari NATO pakta po RS tokom 1995. godine

Moglo bi se reći da su avio udari po RS i protiv dejstva VRS tokom 1994. godine bili međusobno  odmeravanje snaga. U maju 1995. godine dolazi do potpunog vazdušnog rata. Razlog za otpočinjanje novih avio udara na RS bilo je navodno odbijanje VRS da povuče svoje teško naoružanje na 20 km od Sarajeva, odnosno od položaja 1.K ABiH. U stavri NATO je na osnovu izveštaja komandanata UNPROFOR-a i po njihovom zahtevu vršio podršku snaga ABiH koje su pokušavale izvesti vojnu deblokadu Sarajeva, odnosno njihovog 1. Korpusa, i onemogućavao VRS da koristi sve svoje borbene kapacitete u funkciji oružane borbe, koja je bila legitimna. Avioni NATO pakta su dejstvovali iz vojne baze u Avijanu. S obzirom da je VRS bila tehnički inferirorna u odnosu na NATO, nije raspolagala savremenim borbenim sistemima PVO, komandant VRS general R. Mladić naredio je uzimanje pripadnika UNPROFOR-a kao talaca, zahtevajući da NATO obustavi avio udare. Tokom ovih avi udara pripadnici UNPROFOR-a su se bili svrstali na stranu ABiH, iako su po odredbama Ženevske konvencije bili zaštićeni, VRS nije imala veliki izbor kada je reč o načinu zaštite vlastitih snaga, teritorije i stanovništva.

Početkom jula 1995. Godine dva holandska aviona bombardovali su položaje VRS – DK na području Srebrenice u vreme operacije „Krivaja-95“ u kojoj su snage DK oslobodile to područje, demilitarizovale  Srebrenicu i neutralisale 28. Diviziju ABiH.

NATO bombardovanje Republike Srpske, pod kodnim imenom Operacija Namerna sila (engl. Operation Deliberate Force) i Operacija Mrtvo oko (engl. Operation Deadeye)

Najmasovniji avio udari i najšire razmere agresije NATO na RS usledili su u periodu avgust-septembar 1995. godine.  Udari su izvođeni pod nazivom Operacija „Deliberate force“. Osnovni cilj NATO bio je da VRS poklekne pod napadima muslimansko-hrvatske koalicije. VRS je tada držala između 68-72% teritorije BiH, a namera je bila da se teritorija BiH podeli između Muslimansko-hrvatske fvederacije (osnovana Vašingtonskim spoarumom 1994.) i RS u omeru 51% prema 49%. NATO na čelu sa snagama SAD bombardovali su položaje VRS na području Sarajeva i Goražda od 29. avgusta do 14. septembra 1995. godine. Zvanični razlog bombardovanja bio je granatiranje sarajveske pijace Markale 28. avgusta kada je od eksplozije pet granata poginulo 37 ljudi (Markale – 2).

Štab NATO kao ni štab UNPROFOR-a nisu čekali završetak istrage u slučaju Markale odmah su optužili srpsku stranu i otpočeli avio udare po položajima VRS. Vlada A. Izetbegovića je tražila prekid mirovne misije UN i angažovanje NATO na strani ABiH radi poraza VRS. Pored avio udara u ovom slučaju angažovana je i teška artinjerija UNPROFOR-a sa položaja na Igmanu, koja je dejtvovala po položajima SRK. Prvog dana bombardovanja Pala, u okršaju srpske artiljerije i aviona NATO saveza, koji su meštani ratne prestonice posmatrali sa ulica, oko 17.00 časova raketom “zemlja-zemlja” oboren je francuski avion “Miraž 2000”, koji je pao 20-ak kilometara jugoistočno od Pala, a dvojica pilota spasila su se katapultiranjem.

U izveštaju nezavisne komisije iz tog perioda navedeno da “ne postoje jasni dokazi da su granate došle sa srbskih položaja”, što je potvrdio lično i Jasuši Akaši, tadašnji izaslanik generalnog sekretara UN za Balkan. Tadašnji komandant UNPROFOR general Majkl Rouz izjavio je nakon incidenta na Markalama da se ne može utvrditi odakle je granata ispaljena. Ruski pukovnik, član štaba UN u Sarajevu Andrej Demurenko, koji je učestvovao u istrazi, izjavio je da su Srbi “nepravedno bili optuženi samo da bi NATO imao povod za napad”. Sve te tvrdnje nisu ništa značile za NATO savez, već su se otvoreno svrstali na stranu Bošnjaka i počeli agresiju na položaje Vojske Republike Srpske.

Prema istraživanjima istoričara američka vlada se još sredinom 1993. godine opredelila za upotrebu sile protiv srpske strane kao vid kažnjavanja Srba zbog njihove „agresivne politike“. Sami napadi na početku kampanje pokazuju da su vazdušni udari po odabranim ciljevima planirani mnogo ranije. Zanimljivo je da nije postojao poseban plan za izvođenje ove operacije. Na nju se najverovatnije gledalo kao na prirodni nastavak akcija koje su snage NATO-a već vodile. Američke snage su još u julu 1993. godine prebacile velike snage iz baza u Nemačkoj u Avijano. Sa ovog aerodroma američke snage su kontrolisale u potpunosti vazdušni prostor nad Bosnom i Hercegovinom, kao i sve ofanzivne akcije protiv Vojske RS 1994. i 1995. godine. Kada je UN još 9. oktobra 1992. godine doneo odluku o zabrani svih letova nad teritorijom Bosne i Hercegovine svim zaraćenim stranama započeto je automatsko prikupljanje podataka o teritoriji, borbama i snagama koje su vodile rat upotrebom satelita i aviona za rano otkrivanje i upozoravanje poznatim kao AWACS. Primetno je i to da su u svim operacijama od 1992. godine pa sve do početka operacije Namerna sila američki vazduhoplovi činila čak 42% svih angažovanih vazduhoplova. Planeri pri NATO snagama su još u decembru 1994. godine izradili plan pod nazivom Mrtvo oko (engl. Dead Eye) koji je za cilj imao eliminisanje srbskog PVO sistema kako bi se sprečilo i onemogućilo svako osmatranje vazdušnog prostora od strane srpske PVO. Ovaj plan je nakon nekoliko meseci inkorporiran u plan operacije Namerna sila. Za ove operacije 69% letilica obezbedile su SAD.

Tokom agresije NATO na RS, posebno u formi avio udara po položajima VRS, radiorelejnim centrima, industrijskim postrojenjima, skladištima, rafinerijama i dr. uništeni su skoro sva čvorišta svih vrsta veza, mnoga vojna skladišta, stardali su mnogi civilni objekti a poginulo je 152 civila, a najmanje je bilo gubitaka među pripadnicima VRS.

Na položaje Vojske Republike Srpske NATO avijacija izvela je oko 3515 letova i bacila je ukupno 1.026 bombi, od čega 708 vođenih, a ukupna težina bačenog eksploziva iznosila je nekoliko hiljada tona.

Bombardovanje Republike Srpske okončano je 14. septembra 1995. godine kada je postignut dogovor da Vojska Republike Srpske povuče teško oružje iz takozvane “Zone bezbednosti” što je i učinjeno 17. septembra.

Za bombardovanje Pala, Jahorine, Hadžića, Vogošće, Ilijaša i Bratunca, mesta koja su bila pod kontrolom Vojske Republike Srpske, NATO je koristio osiromašeni uranijum, a od njegovih posledica umrlo je najviše bivših stanovnika opštine Hadžići koji su se, nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, preselili na područje Bratunca.

Na bratunačkom groblju, samo četiri godine nakon bombardovanja, sahranjeno je oko 400 umrlih, od kojih je većina bolovala od neke vrste karcinoma. I mnogi strani vojnici, koji su boravili na ovim područjima u toku i nakon bombardovanja, danas imaju slične zdravstvene probleme.

Angažovane NATO snage u operaciji „Namerna sila“

Posledice korišćenja radioaktivne municije sa osiromašenim uranijumom osetiće i generacije budućih stanovnika Republike Srpske, koja je među vodećim zemljama po broju malignih obolenja u regionu.

Iskustva i Puke

Namera i potreba SAD da čim pre ostvare svoj prodor na istok, na granice Rusije i da NATO učvrsti svoju poziciju jedinog i neprikosnovenog vojnog činioca koji može da nameće svoje interese u celom svetu, pokazuje nam da se agresija NATO na RS i srbski narod može smatrati predhodnicom onoga što je usledilo tokom agresije NATO na SRJ 1999. godine.

NATO je srbski etnički prostor posmatrao kao jedinstveno područje svoga delovanja nezavisno od državnih granica u kojima su živeli Srbi. I prvi put od svoga osnivanja NATO je ispoljio masovne udare upravo po srbskim zemljama.

Osnovni cilj dejstva NATO pakta po snagama VRS i teritoriji RS bio je: 1) provera i nametanje unutrašnjeg jedinstva među članicama NATO; 2) provera borbene operabilnosti vazdušnih snaga 3) provera funkcionisanja sistema RiK, s obzirom na složenost lanca komandovanja i donošenja odluka u NATO; 4) slabljenje položaja rukovodstva RS i cilokupnog rukovodstva srbskog naroda i stvaranje unutrašnjeg razdora u srbskom etničkom biću; 5) priprema i uvežbavanje za predstojeća dejstva u pohodu na istok, tj. dejstva po srbskim etničkim teritorijama i agresiju na SRJ 1999.; 6) stvaranje prevage u odnosu među sukobljenim stranama u korist ABiH i HVO;  7) pripreme za završne operacije HV protiv RSK; 8) privođenje ratnih operacija u BiH kraju i dovođenje sukobljenih strana za pregvarački sto.

Način dejstva vazdušnih snaga NATO: 1) na početku dejstvo je bilo suzdržano sa malih visina, ne dovoljno odlučno, dejstvo u malim grupama ili parovima vazduhoplova, sa malim efektima i malim učinkom na planirane i gađane ciljeve; 2) kasnije je ispoljio dejstvo u većim grupama i sa većih visina, sa znatno boljim učincima po odabranim ciljevima; 3) NATO je nastojao da u potpunosti neutrališe snage PVO VRS, posebno osmatračke i radarske sisteme, kao i repetitore koji su služili za emitovanje radio i TV programa.

NATO je neočekivano  pretrpeo gubitke, od znatno tehnički inferiornijih snaga VRS. Skoro svi oboreni vazduhoplovi pogođeni su lako prenosivim lanserima PVO. Ovo je bilo važno iskustvo za NATO.

Iskustva koja je izvukla RS iz NATO agresije su sledeća: 1)  Rukovodstvo RS nije očelkivalo da će NATO dejstvovati sa ispoljenom drskošću; 2) Sitemi PVO VRS bili su krajnje inferiorni; 3) VRS je koristila adekvatne mere PVZ; 4) Branila se i uzimanjem pripadnika UN kao talaca, kao iznuđenom i krajnjom merom,  što je naišlo na osudu međunarodne javnosti; 5) Dejstvo snaga NATO donelo je ratnu prevagu u korist ABiH, HVO i HV u naknadnoj fazi rata i u završnim operacijama; 6) VRS je ratovala sa NATO bez ijednog saveznika koji bi joj pružio konkretnu pomoć na bojnom polju, ali je iapak dobijala najnužnije informacije i podatke neophodne za adekvatnu zaštitu; 7) Nakon rata RS je prenela svoja iskustva svojim prij