Boško Trifunović - komandant koji se ne predaje

29.09.2019. god.

Uvile ga ustaše u drugom pokušaju

U Šibenskoj bolnici umro je pod nerazjašnjenim okolnostima kapetan fregate Boško Trifunović, komandant kasarne “Ante Jonić”. Branio je kasarnu sa svojim vojnicima, ne prihvatajući nikakve uslove za predaju.

Nesrećom, zalutalo zrno je pogodilo komandanta kasarne u njegovoj kancelariji, verovatno sa obližnjeg Mornaričkotehničkog remontnog zavoda. Ranjenog komandanta nisu odmah mogli prebaciti u bolnicu, jer to nisu dozvoljavali pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova i Zbora narodne garde, pa je to učinjeno tek dan kasnije. Na čelu onih koji su sprečili njegov odlazak u bolnicu nalazio se njegov naslednik na dužnosti komandanta u Mešovitom divizionu minopolagača kapetan bojnog broda Ante Budimir.

Danima se iz bolnice o ranjenom Trifunoviću reč nije mogla čuti, dok nije stigao glas da je, navodno, umro, “jer mu srce nije moglo izdržati”. Sahranjen je u zajedničoj grobnici, sa još 18 ljudi, a da o tome porodica nije obaveštena. Saznali su o sahrani tek kasnije, ali im je mesto sahrane dugo bilo nepoznato.

Zanimljivo je da je “Slobodna Dalmacija” vest o pogibiji hrabrog komandanta kasarne “Ante Jonić” objavila pre nego što je zvanično potvrđen datum njegove smrti - po izvodu iz njegove smrti bilo je to 21. septembra. Ostala je još misterija – čovek je umro od rane od koje se ne umire, o smrti je dato objašnjenje koje nije prihvatljivo, nije se znalo ni gde je sahranjen. Nema li to neke veze sa tvrdnjom da Hrvatska uzima organe od mrtvih i ranjenih i prodaje ih u inostranstvu, prikupljajući tako novac za svoje naoružanje?

U 20.00 časova 22. septembra 1991. godine savezni sekretar za narodnu odbranu uputio je pismo predsedniku Republike Hrvatske. Imeđu ostalog u njemu piše:

(4) U 15.45 časova zapaljena je šuma oko Komande Vojnopomorskog sektora Šibenik; (5) U 15.55 časova bačen je suzavac na Komandu Vojnopomorskog sektora Šibenik; (6) U 16.55 časova počelo je postavljanje minobacača i protivavionskih topova na Ražinskoj petlji i pregrupisavanje snaga za opšti napad na vojne objekte u Šibeniku; (7) U 16.20 vojnici i starešine u kasarni Ražine pozvani su na predaju, a zatim je otpočeo napad na kasarnu; (9) U 18.50 otvorena je vatra na objekte JNA u Šibeniku. Pred kasarnom “Ante Jonić” dovedena je komandantova supruga sa decom, s ciljem prisliljavanja na predaju; (11) U 19.03 časova otpočeo je minobacački napad na Komandu VPS i kasarnu “Ante Jonić” u Šibeniku, a od 19.45 izvodi se opšti napad na sve objekte JNA u tom garnizonu.

Tako je misterizono nestao Boško Trifunović, čovek koga su ubile ustaše, naslednici onih koji su mu ubili majku kada je imao dve godine. Njega je spasla rođaka, da bi ga metak ustaških zločinaca stigao gotovo 50 godina kasnije.

U celom ovom zločinu najžalosnije je to što su napadači na njegovu kasarnu i direktni uzročnici njegove smrti bili i neki njegovi bivši “drugovi”, kojima je bio učitelj na brodovima. Gde je bio kapetan fregate Dervišević Hasan, njegov klasić iz 16. klase Vojnopomorske akademije? Nije mu pomogao, a bio je u Zboru narodne garde nekakav instruktor. A Boško Trufunović, taj rodoljub iz Glamoća, mogao ih je učiti samo ljubavi prema otadžbini. Međutim, oni su se priklonili drugoj strani, dokazujući tako da nikada i nisu bili drugovi Bošku Trifunoviću, ni dorasli njegovoj ljudskosti i hrabrosti.

Boško Trifunović je rođen 1940. godine u Glamoću. Rat je razorio njegovu porodicu. Ustaše su mu u jednom od mnogobrojnih pokolja Srba u tom kraju ubile mjku. Njegova majka Mara se nalazila u grupi koju su ustaše zarobile i nagonile u zapaljenu kuću. Mara je držala u naručju malog Boška i prkosno odbila da izvršava njihova naređenja. Rafal je prekinuo život mlade žene, sin Boško je pao iz majčinog naručja, prihvatila ga je rođaka i spasla mu život.

Otac Božo je učesnik NOR-a od 1942. godine.

Bio je to april 1943. godine. Tog dana stradalo je 14 Trifunovića. Život posle rata nastavljen je u Mladenovu kod Bačke Palanke. Boško je rastao, duboko u njemu ostao je prkos koji je majka pružila pred smrt. Jednom istrgnut iz svojih krajiških korena, krenuo je 1961. godine u Vojnopomorsku akademiju i završio je 1964. godine. Postao je pomorski oficir. Učen od majčine uspomene, porodične tradicije i ličnog poštenja, našao se na brodovima Ratne mornarice i uvek izvršavao sve poverene zadatke. Gotovo sav svoj vek proveo je u Šibeniku, tu je zasnovao svoju porodicu. Sa suprugim Srećom, rodom iz Zablača kod Šibenika, i sinom Aleksandrom, koji predstavlja sliku svog oca, planiraoje život u ovom kraju.

Kakav je bio čovek Boško Trifunović, 1969. godine su dali odgovor oni koji su ga nešto više posle toga ubili. “Slobodna Dalmacaja” je 1969. godine pisala: “Kakav je čovjek taj Trifunović, kakav šeljezni stisak ruke. Njegov brod stiže prvi da gasi pošar na otocima... Svaka Čast”!

Boško je oženjen iz Zablaća, kao i mnogi pripadnici JNA srodio se sa ženinom rodbinom, odlučio je da tu ostane posle penzionisanja, a onda je sledila mržnja kako nikada nije mogao ni zamisliti. U Zablaću su mu odmah posle pogibije potopili čamac, a on je tom kraju posvetio celog sebe, čuvao je njihovo more, sprečavao svojim graničnim brodom da im italijanske ribarice kradu ribu. Njegov čamac, san svakog pomorca, su mu ti isti ljudi potopili.

A onda je došlo još teže iznenađanje za njegovu porodicu. Zlikovci su verovatno pod pritiskom prihvatili da izruče telo hrabrog komandanta. Supruga i sin su hteli da ga sahrane u zajedničku grobnicu koju su u Zablaću izgradili. Međutim, meštani su sprečili tu sahranu. Koliko se samo mržnje i zla skupilo u tim ljudima i nažalost ona je usmerena protiv onih kojih su ih prihvatili kao svoje.

- Nisu oni ni zaslužili, reče jedan od govornika na Boškovoj sahrani, da jedan takav junak leži među njima.

Boško je sahranjen 22. februara u bačom selu Mladenovo, u prisustvu rodbine, meštana Mladenova i pripadnika JNA. Meštani su s poštovanjem dočekali i ispratili svog komšiju Boška, tužni i ponosni što je njihov Krajišnik ostao takav kakvi su oni uvek bili. Selo je u stavu mirno, kao u ratno vreme u Krajini, ispratilo svog heroja.

“Proveo si čitav jedan vek”, rekao sam kao predstavnik Ratne mornarice na sahrani, “u našim redovima, uložio si svoju mladost u izgradnju Ratne mornarice, vaspitavao mlađe na svojim idealima, srodio si se s ljudima koji su u tu Mornaricu došli iz raznih krajeva Jugoslavije. Drugačije nisi ni mogao, jer si imao široko ljudsko srce, srce dečaka iz Glamoča, srce u kome je bilo mesta za sve ljude bez obzira na naciju, versku pripadnost i socijalno poreklo. Bio si svima drug, ali nažalost ni ti ni mi nismo znali da se u našim redovima nalaze izdajnici, nismo znali da su naši bivši drugovi sa brodskih paluba i iz brodskih kantina izdajnici, da mogu pucati u nas. Nažalost, pucali su! Ti si pao kao žrtva izdajnika.

Danas se završava Tvoja plovidba. Želeo si da tvoj kraj bude na obali mora koga se tako voleo, ali nažalost neljudi to nisu dozvolili. Vratio si se tamo odakle si i krenuo na svoj životni put. Otišao si kao mladić, vratio si se kao junak. Pred nama se nalazi Tvoje telo kome ni mrtvom zločinci nsiu dali mira, ali time Ti postaješ veći u našim mislima, svojim junaštvom si stao rame uz rame s junacima iz naše pomorske istorije – Spasićem, Mašerom, Berićem... Tvoje ime i Tvoje delo davaća mlađim generacijama uzor kako treba živeti, voleti i umirati...

... Počivaj mirno u zemlji bačkoj pored svog ratnog druga Zorana Golubovića.”

A odmah tu, pored Boškovog groba, je grob drugog junaka iz Šibenika – poručnika bojnog broda Zorana Golubovića, koga su isti ovi Mladenovčani i žitelji rodnog Karađorđeva ispratili nakon pogibije u Šibeniku. Snajperski metak je odneo život mladog oficira koji je branio kasarnu “Kuline”, udaljenu samo nekoliko stotina metara od Boškove kasarne. On je imao samo 32 godine, obožavao je Boška i on mu je bio uzor.

Tako je zla kob sastavila dva junaka dva heroja kojim se meštani Mladenova i Karađorđeva ponose. Njihov lik mora biti ideal koji bi morao imati svaki branilac rodne grude.

Priredio: Kontraadmiral Boško ANTIĆ