Šta predviđa nova Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije?

 

Skoro je godinu i po dana moralo da protekne da bi nova Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije prešla put od Ministarstva odbrane, u kome je njen nacrt sačinjen i onda objavljen u aprilu 2018, do Skupštine Srbije u koju je stigla ovih dana na usvajanje pošto je u međuvremenu dobila i saglasnost predsednika Srbije zato što je takva procedura predviđena Zakonom o odbrani.

 

NAJVIŠI STRATEŠKI DOKUMENT

Kada bude usvojena, a ne sumnjamo da hoće, zameniće prethodnu strategiju iz 2009. godine i postati novi „najviši strateški dokument čijim sprovođenjem se štite nacionalne vrednosti i interesi Republike Srbije“, „hijerarhijski najviši i najznačajniji strategijski dokument u oblasti nacionalne bezbednosti“ koji predstavlja „polaznu osnovu za izradu drugih strateških i doktrinarnih dokumenata“ a „domaćoj i međunarodnoj javnosti“ pokazuje „osnovna strateška opredeljenja Republike Srbije u oblasti nacionalne bezbednosti“.
 

Te mu je, kao takvom, u ovim nemirnim vremenima u kojima živimo, a i kad su bila mirnija znamo kako se to završilo, neophodno posvetiti primerenu pažnju. Ovo tim pre ako ovaj dokument zaista bude predstavljao smernicu za buduće delovanje naših državnih organa, a ne vidimo zašto bi inače bio donošen jer nije postojala nikakva zakonska obaveza ili rok da to bude učinjeno.

 

KOSOVO I METOHIJA

Elem, bude li ovaj dokument ono što piše da jeste i što treba da bude, nemamo razloga za brigu da ćemo sami sebi uraditi ono što naši zapadni prijatelji nisu mogli da nam urade 2008. godine, kada su jednostrano proglasili nezavisnost Kosmeta. I tu stali u izgradnji kosovske države, iz jednostavnog razloga što ne mogu dalje ka članstvu u Ujedinjenim nacijama i zvaničnoj potvrdi državnosti bez našeg i bez pristanka Saveta bezbednosti UN, to jest Rusije i Kine.
 

Ni metar manje, ceo Kosmet deo je Srbije u skladu s našim Ustavom i Rezolucijom 1244, poručuje Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije: „Njeni državni organi, zajedno sa međunarodnim subjektima, nastaviće da doprinose stvaranju pretpostavki za iznalaženje, mirnim putem, političkog rešenja za pitanje Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244, međunarodnim pravom i odredbama Ustava Republike Srbije.“
 

Štaviše, evo jednog sasvim aktuelnog dela strategije koji se može smatrati i svojevrsnim odgovorom zahtevu članica Kvinte (SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija) da obustavimo lobiranje protiv (samoproglašene) nezavisnosti Kosova, „aktivnim radom u međunarodnim organizacijama i bilateralnom saradnjom težiće se sprečavanju članstva i afirmacije jednostrano proglašene nezavisnosti… Intenziviranjem diplomatskih napora Republika Srbija nastojaće da obezbedi što širu međunarodnu podršku za očuvanje južne pokrajine u svom sastavu“.

 

NATO I ODKB

Strategija je jednako jasna – i daleko jasnija u odnosu na svoju prethodnicu iz 2009. godine, koju je sačinilo Ministarstvo odbrane Dragana Šutanovca a onda ga odobrio tadašnji predsednik Boris Tadić – kada je reč o NATO-u, našoj vojnoj neutralnosti i Organizaciji Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) koju predvodi Rusija.
 

Naša (njihova) strategija iz 2009, naime, vojnu neutralnost Srbije uopšte i ne spominje iako ju je Skupština Srbija proglasila dve godine ranije, ni rečju ne spominje ni ODKB iako je ta organizacija u svom današnjem obliku formirana 2003, a što se NATO-a tiče, „Republika Srbija naglašava(la je) svoje uverenje da je aktivna i sadržajna saradnja svih država Zapadnog Balkana sa državama članicama NATO i Partnerstva za mir, put za trajnu stabilizaciju i napredak ovog regiona“.
 

Nova pak strategija ne ostavlja mesta sumnji da neko smera da nas uvuče u NATO na mala vrata. Ona, doduše, i dalje predviđa „razvoj partnerske saradnje Republike Srbije sa NATO“, ali „na osnovu politike vojne neutralnosti i kroz program Partnerstvo za mir“ i „nema nameru da postane članica NATO, niti drugog vojno-političkog saveza“, i pri tome „proširuje i produbljuje postojeći nivo svoje saradnje sa ODKB“. I pride, „razradiće se i primeniti koncept totalne odbrane i značajno povećati broj građana obučenih za odbranu zemlje“, što je u očevidnoj suprotnosti s ranijim reformama kojima su rukovodili naši NATO partneri da bi nam armiju sveli na nivo seoskog lovačkog društva.

 

EU PARADOKS Ovolika određenost koja krepi dušu, počev od priznanja da „očuvanje suverenosti i teritorijalne celovitosti i vojna neutralnost“ predstavljaju glavne nacionalne vrednosti i interese naše zemlje, upada međutim u (delimičan do priličan) paradoks kada se u obzir uzme i to da je među nacionalne interese uvršćen i ulazak Srbije u Evropsku uniju kao da se samo mi o tome pitamo.
 

Istina, spominje se mogućnost „uslovljavanja Republike Srbije u procesu pristupanja Evropskoj uniji koja se odnose na dalju ’normalizaciju odnosa’ sa privremenim institucijama samouprave u Prištini“ koja bi mogla da „uspore i otežaju“ srpske EU integracije, govori se i o „nespremnost(i) za sprovođenje neophodnih reformi“ i drugim unutrašnjim problemima kandidata koji negativno utiču na ovaj proces, ukazuje se čak i na probleme s kojima je suočena EU („kao što su opasnost od terorizma, politika azila i upravljanje migracijama…“), ali se ni rečju autori strategije ne osvrću na realnost u kojoj je politika proširenja EU, faktički, zamrznuta do daljeg. Što će reći da ovaj deo naše stvarnosti, u strategiji naše nacionalne bezbednosti koja članstvo u EU proglašava jednim od najvažnijih nacionalnih interesa, nije dotaknut uopšte.

Ipak, ukupno uzev, ovo strategijsko razmatranje naših nacionalnih interesa i pravaca budućeg delovanja zaslužuje, ako ne najvišu, a onda svakako dobru i više nego prelaznu ocenu. Tako da sad samo ostaje da sve ovo bude pretočeno i u delo…