Od 4.709 naselja, čak 1.200 u fazi nestajanja

11.08.2019. god.

Kameno selo Gostuša, Stara Planina 2010. godina: Borislav i Persida Vlatković. Deda Bora je tada imao 92 godine, Baka Persida nešto manje. Oboje su preminuli 2012. godine u razmaku od nekoliko meseci. Kada ga je reporter Branislav Brkić fotografisao Bora, dugogodišnji starešina sela, ispričao je da je nekada ovo selo imalo 1.500 glasača, 20.000 do 30.000 ovaca, grla druge stoke. Već 2010. u selu je ostalo 40 - 50 staraca koji su čekali kraj u praznom selu (Foto Branislav Brkić)

Seoba je bilo od pamtiveka, uvek su ljudi išli ka boljem životu, bežali od ratova, nedaća, težačkog života. Kako bi to slikovito pojasnio virtuoz Dušan Kovačević, anemični građani su dobijali infuzije sveže krvi sa sela. Ali, neizvesno je dokle će raditi ta seoska fabrika naše krvi i šta će biti ako se isprazni.

Nije nikakva novost ni odlazak u inostranstvo. Samo, pečalba se sada odužila. U zemlju nam se sve ređe vraćaju oni koji su nešto imetka stekli, pa devize uložili ovde u neki posao, a sve češće vraćaju nam se stari. Srbija ima 31 državni dom, a biznis s privatnim domovima za stare je procvetao. Za smeštaj odraslih opremljeno je, prema zvaničnim podacima, 249 privatnih domova sa licencom. Broj neregistrovanih, a ima ih, nije poznat. Istovremeno, po podacima statistike, imamo 2.464 objekata državnih i 378 privatnih predškolskih ustanova – vrtića.

Zato smo za stanje srbskog sela, kao i moguće mere za oporavak pitali akademika Dragana Škorića, predsednik Akademijskog odbora za selo SANU, piše Politika.

– Evo samo nekih pokazatelja propadanja srbskog sela: od 4.709 naselja, čak 1.200 je u fazi nestajanja. To su sela s manje od 100 stanovnika. U 86 odsto sela se smanjuje broj stanovnika, poštu nema 2.000, nekoliko stotina sela nema prodavnicu, oko 500 sela nema asfaltni put i vezu sa svetom, 2.700 dečji vrtić, u 230 nema osnovne škole, zdravstvene ustanove uglavnom ne postoje, a kulturne ustanove su simbolično prisutne u našim selima. Kao rezultat takvog stanja u selima, ima više od 50.000 praznih kuća, a to znači istovetan broj ugašenih gazdinstava, mnogo zapuštenih njiva, livada i pašnjaka – kaže akademik Škorić.

Ovaj nesporni stručnjak vidi više razloga za seobu mladih ljudi u gradove i inostranstvo. To su ratovi na Balkanu, embargo, uništavanje seoskih privrednih objekata, povećan je broj staračkih domaćinstava i velik broj socijalnih problema, problemi zdravstvene zaštite, uništeni domovi kulture i zadružni domovi. Sve ovo je uticalo negativno na formiranje porodica i povećanje neženjenih i neudatih – demografski problem.

Jedan drugi profesor sa Šumarskog fakulteta konstatovao je i da ima krajeva Srbije u kojima „više nema ko da krade drva” jer je sve pusto. Stanovništvo se svelo na šumara, poštara, ponekog vojnika… Kako spasiti ta rubna područja?

Zapostavljeni lov i turizam, uzgoj divljači, sakupljanje šumskih plodova su šansa za zapošljavanje. Država bi mogla da dodeli recimo po 10 hektara šuma i obezbedi osnovno stado divljači uz ograđivanje tog prostora i turističke objekte. Eto mogućnosti za opstanak mladih u takvim sredinama, naravno, uz izgradnju infrastrukture.

Ima li razlika u ravnoj, plodnoj Vojvodini i u brdovitoj Šumadiji, planinama na jugu Srbije?

Kada je u pitanju napuštanje sela, nema bitnih razlika između Vojvodine, centralne i južne Srbije. Vojvođanska sela se takođe prazne, a posebno u Banatu prema rumunskoj granici. Samo jedno selo Krajišnik, nekad uzorno selo, a sada sa 140 praznih kuća. Mnogo je sličnih i tužnih primera. Svuda isti problemi: nestajanje privrednih, kulturnih subjekata na selima. Mladi nemaju gde da se druže u seoskim sredinama, pa odoše u gradove!

Šta se nudi kao rešenje?

Usitnjenost poseda i parcela je velik problem. Udruživanje u zadruge i druge oblike udruživanja je rešenje. Udruživanja na savremenim principima trebalo bi da omoguće da pored osnovne delatnosti, proizvodnja i promet, seljani imaju sposobnost organizovanja i drugih socijalnih delatnosti kao što je seoski turizam, zanatstvo, domaća radinost, organizovanje prevoza seoskih učenika do škole, kulturnih i sportskih aktivnosti, otvaranje obdaništa i domova za stare osobe. To je put za prevazilaženje problema na selu.

Politička akcija koju je pokrenuo ministar Milan Krkobabić, uz prihvatanje predloga Akademijskog odbora za selo SANU, koji se sprovodi zajedno sa Zadružnim savezima Vojvodine i Srbije putem projekta „500 zadruga u 500 sela” za nepune tri godine dao je rezultate. Ne treba stati već ići dalje. Država je uložila u ovaj projekat 1,7 milijardi dinara nepovratnih sredstava. Uz novoformirani Nacionalni tim za preporod sela Srbije trebalo bi svestrano prići obnovi, izboriti da zadrugari direktno plasiraju na domaće i strano tržište svoje proizvode, a posebno u obliku viših faza prerade.

Budućnost srbskog sela trebalo bi graditi na mladim i obrazovanim robnim proizvođačima, to se može ubrzati dodelom 20–50 hektara državne zemlje gde je to moguće, a u brdsko-planinskim krajevima zakonskim rešenjima omogućiti dodelu napuštenih imanja mladim bračnim parovi na korišćenje, naravno, uz finansijske i druge beneficije.

Goran Volf, Politika

Izvor
foto: © Branislav Brkić / Politika/ vostok.rs