Ubistvo koje je promenilo svet

29.07.2019. god.

Navršilo se 105 godina od napada Austro-ugarske na Srbiju, što je dovelo do Prvog svetskog rata, najvećeg sukoba koji je svet do tada video, tokom kojeg je Srbija izgubila više od četvrtine stanovništva

Prošlo je 105 godina otkako je, 28. jula 1914, srbska kraljevska vlada iz Beča dobila telegram sledeće sadržine: „Pošto kraljevska srbska vlada nije dala zadovoljavajući odgovor na notu koju je predao austrougarski poslanik u Beogradu, carsko-kraljevska vlada nalazi za potrebno da sama da zadovoljenja svojim pravima i interesima i da radi toga pribegne oružanoj sili. Austrougarska smatra da se od ovoga trenutka nalazi u ratnom stanju sa Srbijom”. Ovaj telegram nije značio samo objavu rata Srbiji. On je značio i početak Prvog svetskog rata, najvećeg vojnog sukoba koji je svet do tada video.

Već u noći između 28. i 29. jula počeli su prvi napadi austrougarske vojske i to na nekoliko lokacija, a najžešći su bili udari na Beograd. Prestonica Srbije, koja se nalazila na samoj granici s Austrougarskom, bombardovana je s kopna i s reka, odakle su carsko-kraljevski monitori obasipali grad najsavremenijim bombama toga vremena.

Povodom početka rata oglasio se i regent Aleksandar, koji je srbskom narodu uputio manifest sledeće sadržine: „Mojim junačkim i dragim Srbima. Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat. Sad svi imamo da budemo složni i junaci. I ako teška srca i svestan svih teškoća i opasnosti, baš u času kada su se srbski ratnici spremali da pribiraju plodove svoga truda, ja sam prinuđen pozvati sve moje hrabre Srbe pod srpsku trobojku, sa uverenjem da će se oni i u ovoj prilici pokazati dostojni svojih slavnih predaka...”

Napad na Srbiju imao je veliki međunarodni odjek. Rusija je objavila najpre delimičnu, a potom i opštu mobilizaciju na granici prema Austrougarskoj. Nemačka je na to već 1. avgusta objavila rat Rusiji, a dva dana kasnije i Francuskoj. Nastupajući prema Parizu, u skladu s ranije razrađenim vojnim planovima, nemačke trupe su ušle u Belgiju. To je bio povod za Veliku Britaniju da objavi rat Nemačkoj. Tako je za nedelju dana jedan sukob, za koji se mislilo da će možda imati samo lokalni karakter prerastao u Veliki rat, koji će u naredne četiri godine odneti 20 miliona života i izazvati ogromne promene u međunarodnim odnosima.

Podsetimo, povod za rat bio je Sarajevski atentat, odnosno ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, koje je na Vidovdan 28. juna 1914. u Sarajevu, s nekoliko saradnika, izvršio Gavrilo Princip, pripadnik organizacije „Mlada Bosna”. Ali, pravi uzrok rata bio je mnogo dublji i ležao je u suprotstavljenim interesima velikih sila. Svet je još ranije bio podeljen u dva bloka – Centralne sile, koje su činili Nemačka i Austrougarska, i sile Antante, koje su činile Velika Britanija, Francuska i Rusija. Centralne sile težile su novoj podeli sveta – Nemačka, koja je od ujedinjenja doživela brz razvoj, ali nije imala kolonije, širenje uticaja na druge kontinente, a Austrougarska širenje vlasti i uticaja u pravcu juga.

Zato su Sarajevski atentat ove države videle kao odličan povod da ratom postignu svoje interese. Ubrzo po sahrani Franca Ferdinanda počela je propaganda da je pravi krivac za njihovo ubistvo Srbija, a da su Gavrilo Princip i njegovi saradnici bili samo oruđe u rukama srpske države. Paralelno sa iznošenjem „dokaza”, koji su išli u prilog takvim tvrdnjama, o Srbiji se govorilo kao o stalnom izvoru kriza i nestabilnosti koji se samo ratom može „dovesti u red”.

Odluka da se krene u rat već je bila doneta pa je austrougarska vlada 23. jula srbskoj vladi uputila ultimatum za koji je Edvard Grej, ministar spoljnih poslova Velike Britanije, rekao da je „najgori dokument koji je jedna država ikada uputila drugoj državi”. Nota je, pored uvoda koji je govorio o krivici Srbije, imala i deset tačaka (zahteva) koje je srbska vlada morala da ispuni, a od kojih su mnogi zadirala u njenu nezavisnost. Tako se u tački četiri od srpske vlade tražilo „da pristane da organi carske i kraljevske vlade u Srbiji učestvuju u ugušivanju svakog pokreta protiv teritorijalnog integriteta monarhije”. Rok za ispunjenje ovih zahteva bio je 48 sati.

Poslednje što je Srbiji u to vreme odgovaralo bio je rat protiv mnogo jačeg protivnika, ali nije želela ni da pristane na zahteve koji bi značili poništavanje nezavisnosti. Dobila je i podršku iz Rusije, koja joj je obećala da je, u slučaju napada, neće ostaviti na cedilu. Zato je na notu odgovorila suzdržano pristajući na sve uslove, osim onih koji su direktno zadirali u njenu nezavisnost. Ovaj odgovor vlada Austrougarske ocenila je kao nezadovoljavajući.

Rat je mogao da počne...

Politika