Patriotizam prirođene Srpkinje

16.06.2019. god.

Jelisaveta Hristić je po rodu i narodnosti pripadala Irskoj, a po onome kako je živela i delala, svim srcem Srbiji. Blagodarna Jelisaveta, udata je bila za srbskog konjičkog pukovnika Ljubomira Hristića, a mati potonjeg divizijskog đenerala Nikole Hristića, prvog ađutanta kralja Petra Drugog. Kako je sama govorila, a zabeležio „List narodne zahvalnosti” iz 1939. godine: „Kao udajom prirođena Srpkinja, još u balkanskim ratovima, prionula sam da od sebe dam sve što se može za svoju novu otadžbinu...”

Visokoobrazovana, humane kulture, naročito cenjena u engleskim krugovima, Jelisaveta se još početkom balkanskih ratova bacila na propagiranje „srpske stvari”, navodi se u uvodniku izdanja koje „živi posvećuju palima”. Najpre, neumorno je „za svoju otadžbinu Srbiju” pisala Hristićeva po raznim novinama i časopisima, engleskim i američkim, i vazda iznosila „naše opravdane težnje”, a njena aktivnost da pomogne narodu, još više se ispoljava kada je buknuo Prvi svetski rat.

Niz je za potonje generacije zabeleženih primera kako je ova uzorna žena gledala da na svaki način pomogne. Tako je, primera radi, dobivši od svoga sina Nikole izveštaj da na frontu nedostaje sanitetskog materijala za vojsku, odmah nastao tekst koji objavljuje ugledni „Tajms”, a u kojem Jelisaveta, osim što poziva na pomoć i solidarnost sa srbskim narodom, koristi i priliku da progovori i iznese težak položaj u Srbiji.

„Ovaj njen poduhvat nailazi na snažan odjek kod naših prijatelja u Engleskoj, te je stvoren čitav projekat, kom je bio smer da se maloj i namučenoj Srbiji, na svaki način pomogne. I pomoć je stizala, u sanitetskom materijalu, hrani, obući i odeći... Takođe, njeni napisi, prevodi naših ratnih priča i najlepših srbskih pesama, ne samo da su zapaženi u listovima „Tajms”, „Morning post”, „Pal mal gazet”, „Ivning njuz”, „Vestminster gazet”, „Ivning post”, već su imali i velikog uticaja, da ne samo pomognu našoj stvari već ukažu, upoznaju i zbliže strani svet sa našim narodom”, navodi se u publikaciji.

Kao kruna tog Jelisavetinog samopregora je i prevod srpske himne, koji je štampan u ovim vodećim engleskim i američkim novinama. Njenim daljim uplivom i zalaganjem stvoren je odbor „Serbijan relif fond” za potporu Srbiji, pomoću koga je, preko okeana i Lamanša, u Srbiju redovno stizala pomoć za vreme okupacije, ali i docnije po završetku rata. U svoje aktivnosti pridružila je i svoju vrednu i agilnu ćerku Anu, te su zajedno činile značajne usluge prilikom ratnih dejstava, kada su spasle mnoge ranjenike i ogromne količine sanitetskog materijala dobijenog iz Engleske i upotrebile ga za lečenje naših ranjenika, kao i ostalog življa. No, nije se ova velika dobročiniteljka i patriotkinja ograničila samo na rad fonda već je i svojim sopstvenim novcem pomagala i spasavala veliki broj srbskih porodica.

Jelisaveta Hristić preminula je januara 1933. godine u Engleskoj, bezimena u Srbiji. Tek požuteli pomenik odvaja stranicu i seća je se kao lepog primera samopregora sa narodom u pozadini, u bitkama za spas života ranjenika i nevoljnika i uopšte – ljubavi prema srbskom narodu.

„Ona ostaje kao uspomena i uzor našim ženama, da u teškim vremenima, punim iskušenja grede stopama ove velike žene”, piše List za narodne zahvalnosti.

Olga Janković, Politika

Izvor
foto: Jelisaveta Hristić, foto. „List narodne zahvalnosti” / Politika/ vostok.rs