Rusi dolaze: Iz ratnog dnevnika komandanta Treće armije

15.06.2019. god.

Iz ratnog dnevnika komandanta Treće armije generala Nebojše Pavkovića

11. juni 1999.

Sa Komandnog mesta „3“ u Nišu dobio sam informaciju da je ruski kontingent iz sastava SFOR-a u 10.05 časova prešao Granični prelaz sa Republikom Srbskom, „Badovinci“, na Pavlovića ćupriji. Sastav kontingenta je 150 vojnika i 44 vozila, od kojih 15 oklopnih trasnortera. Kreću se na pravcu Beograd–Niš–Prokuplje–Priština. Sledi pismena informacija.

To je prijatno iznenađenje, s obzirom na informacije koje su do sada dolazile, da je malo verovatno da se Rusi angažuju u sastavu KFOR-a. Prvo što sam pomislio je da Rusi dođu na Aerodrom „Slatina“. Odlučio sam da odredim načelnika Štaba, Stojimirovića, da dočeka Ruse u Prištini i da ih vodi na Aerodrom. Jedino čega se pribojavam je da rusku jedinicu ne otkrije NATO avijacija i spreči je da dođe na Kosovo i Metohiju. Druga opasnost je da general Džekson pre njihovog dolaska pošalje helikopterski desant da zauzme Aerodrom „Slatinu“, kao objekat strateškog značaja za NATO. Zbog toga naređujem Lazareviću da Drugi oklopni bataljon 15. oklopne brigade do daljeg ne pomera iz rejona sela Magura i da se približi aerodromu.

Ubrzo zatim stiže telegram ŠVK, Sektora za operativno-štabne poslove, o sastavu ruskog kontingenta. Očekuje se da Jedinica kojom komanduje general-major Vladimir Ripukovnikin, jačine 155 ljudi sa 15 oklopnih transportera, 14 motornih vozila, šest cisterni, tri terenska motorna vozila, četiri vozila veze, jednim tegljačem i jednim sanitetskim vozilom, prođe Niš u popodnevnim časovima. Naređeno je da se organizuje prihvat i posluženje kolone i da se razmesti u rejon gde može najviše da doprinese zaštiti srbskog naroda.

Odmah zatim zove general Mladenović. Pita da li sam dobio telegram u vezi sa dolaskom Rusa, i šta je njegov zadatak. Naređujem da dočeka kolonu i pruži potrebne usluge i da odredi patrolu Vojne policije da je vodi ka Prištini. Na kraju razgovora Mladenović mi kaže da iz Operativnog centra ŠVK traže hitan odgovor na pitanje; Da li pripadnici Vojske, prilikom izmeštanja iz rejona Podujeva, pale i šiptarske i srpske kuće i lokale?“. Tražim da prenese izveštaj da za sada nema takvih podataka, da ću preduzeti mere da proverim, i da sa ovom informacijom odmah upozna nečelnika bezbednosti, pukovnika Antića, da linijom organa bezbednosti ispita slučaj i izvesti me.

U Prištini je neobično živo. Na ulicama je veliki broj ljudi, najviše Šiptara. Na trotoarima ispred prodavnica oživele su ulične tezge. Na njima je najosnovnija roba. Kažem pratiocima: „Odjednom pun grad ljudi, a do juče nigde niko. Odakle se stvoriše?“

„Krili se po kućama i obližnjim selima, kao i uvek“, komentariše vozač Dragan.

„Nisu imali razloga da se kriju od nas, već od bombi NATO aviona. Ali oni to nikada neće priznati. Za njih smo mi krivi“, odgovaram.

Na Komandnom mestu „Grand“ velika gužva. Prekid bombardovanja uticao je i na radnu disciplinu. Dobio sam utisak da lokacija Komandnog mesta nije više tajna. Prisutni su generali Stojimirović, Đaković, Lazarević, Kovačević i Ristić iz Saveznog ministarstva odbrane. Pozdravljam sve prisutne. Zahvaljujem generalu Ristiću što je došao da rešava trenutno najvažnije probleme, statusna pitanja pripadnika Armije. Informiše me o dosadašnjim odlukama i kaže da nema razloga za brigu.

„Svi će zadržati status pripadnika VJ.“

Upoznajem Lazarevića sa informacijom koja je stigla iz ŠVK o događajima oko Podujeva. Energično odbacuje optužbe da to rade pripadnici Korpusa. Ispitaće slučaj. Stojimirović referiše o toku dislokacije jedinica i problema u vezi s tim. Kaže da će zbog kašnjenja ulaska nekih kontingeneta međunarodnih snaga na Kosovo i Metohiju i potrebnog vremena za primopredaju zona i rejona, verovatno, doći do pomeranja termina izmeštanja naših jedinica. Ističe da problem u izvođenju marša predstavljaju kolone stanovnika koje se ubacuju u vojne kolone zbog dejstva terorista. Prisutan je sve veći broj vozila sa srbskim izbeglicama. Ima ih na stotine.

Naređujem da se vodi precizna evidencija o ulasku jedinica KFOR-a i da se odmah o tome izveštava general Džekson, da ne bude da smo mi krivi, kao i da ga stalno izveštava o svakom napadu ŠTS na kolone Vojske i stanovništva.

Generalu Lazareviću naređujem da još jednom upozori komandante da na svaki napad na kolonu jedinica odgovore bez oklevanja i da se na kritične deonice upućuju izviđačke patrole i marševska osiguranja na oklopnim vozilima.

Informišem ih o dolasku Rusa i da ŠVK predlaže da ih rasporedimo u rejone gde mogu da zaštite srbsko stanovništvo. Kažem da 155 ljudi ne mogu ni sebe da obezbeđuju. Njima treba pronaći mesto od posebnog značaja, sa koga će kontrolisati sve događaje, uključujući i ponašanje jedinica KFOR-a. Navodim primer Aerodroma „Slatina“ i predlažem da ih dočekamo i predložimo tu lokaciju. Za taj zadatak određujem generala Đakovića.

Dežurni donosi telegram – Naređenje ŠVK. Čitam i ne mogu da verujem. ŠVK formira ekipu za praćenje realizacije povlačenja VJ sa Kosova i Metohije. Za rukovodioca je određen general-pukovnik Svetozar Marjanović, koji je i potpisao naređenje. U Ekipi su i general-major Spasoje Đurović, general-major Mladen Karanović, pukovnik Dragan Paskaš, zatim jedan starešina iz Obaveštajne uprave i civilno lice Vesna Janković, prevodilac. Ništa čudno. Osim, što je za Štab ekipe određena Vranjska Banja. Najveći broj jedinica se izvlači sa Kosova i Metohije pravcima preko Kosovske Mitrovice, Kuršumlije i Medveđe, a Ekipa ŠVK ima štab na sporednom pravcu Preševo–Vranje–Leskovac, na kome se izvlače pomoćne snage Armije.

Pokazujem naređenje prisutnima. Komantari su u stilu „dobro je da i oni nešto rade“.

„Umesto da u Prištini organizuje Štab odakle je u mogućnosti da direktno sa kolegom Džeksonom neposredno rešava probleme koje su proizveli svojim potpisima, on se baškari u Banji“, komentariše Lazarević.

Za mene je to dokaz da Marjanović i sam ne veruje u ono što je potpisao. Javlja se general Kovačević: „E, moj Lazo, i on i njegovi šefovi se plaše Prištine i Kosmeta, iako su potpisali Vojnotehnički sporazum“.

V aэroportu Slatina

Na serodromu Slatina.
© RIA Novosti / L. Яkutin

Bili su u pravu i jedan i drugi. Mislim da je generalu Marjanoviću, pre svih, bilo mesto na Kosmetu, Prištini, da rešava probleme. Ipak se odlučio za Vranjsku Banju. Samo, nisam mogao da shvatim šta će tamo da radi. Spremam se da krenem u Privremeno izvršno veće Kosova i Metohije da se informišem šta se događa sa stanovništvom i šta će Vlada Kosova i Metohije da preduzme. Stojimirović mi daje da pročitam naređenje koje je napisao u vezi sa preduzimanjem mera bezbednosti u toku izmeštanja i oduzimanja municije i minsko-eksplozivnih sredstava od pripadnika i jedinica posle napuštanja teritorije Kosova i Metohije. Kažem mu da sam neka naređenja u vezi s tom problematikom već potpisao. Upozoravam da jedinicama treba ostaviti dovoljno municije da se brane od ŠTS dok su na teritoriji Kosova i Metohije, da ne bi prošli kao srbska vojska prilikom prelaska Albanije.

Na izlasku iz Komandnog mesta „Grand“ stiže me Lazarević i izveštava da su ŠTS, pre desetak minuta, u 15.40 časova izvršile napad na jedinice 58. lake pešadijske brigada i 35. vojnoteritorijalnog odreda u rejonu sela Hercegovo, južno od Kosovske Mitrovice, i da je napad odbijen bez posledica.

U zgradi Privremenog izvršnog veća Kosova i Metohije nisam bio još od 27. aprila 1999. godine, posle dodele odlikovanja pripadnicima Armije povodom Dana državnosti. Oštećena posle bombardovanja centra Prištine, 7. aprila 1999. godine, sada deluje pristojno. Oko zgrade i u njoj je neobično živo. Verovatno zbog povratka osoblja na posao. U kancelariji kod predsednika Anđelkovića prisutni su i njegovi saradnici, Veljko Odalović, načelnik Kosovskog okruga, i sekretar, Vasić Ljubiša. Posle srdačnog pozdrava i posluženja kafom spontano prelazimo na razgovor o situaciji na terenu. Predsednik je dobro informisan i ocenjuje da situacija preti da izmakne kontroli. Čelnici lokalne samouprave, opština i okruga, od kojih su neki već napustili radna mesta, nisu u stanju da zaustave pokretanje srbskog i crnogorskog stanovništva koje se priključuje vojnim kolonama i napušta teritoriju Kosova i Metohije. Klimu terora i nesigurnosti stanovništva stvaraju terorističke bande i razne naoružane grupe, od kojih je većina došla iz Albanije. Kaže da ulaze u sela i prigradska naselja u Prizrenu, Peći, Đakovici i Istoku. Nekontrolisano pucaju iz automatskog oružja, pale kuće, a zabeleženi su i slučajevi ubistva i hapšenja.

Anđelković kaže da su ove pojave prisutne u onim regionima iz kojih su se povukle glavne snage Vojske. Policija nije u mogućnosti da zaustavi razularene bande i najčešće se sklanja ispred njih.

„Generale, nema Vojske, nema ni bezbednosti. Plašim se pogroma Srba i Crnogoraca“, kaže ozbiljnim glasom.

U tom prenutku, neočekivano, skoro iznad naših glava proletela su dva aviona. Svi smo iznenađeni. Pomislio sam da nas NATO avijacija provocira i plaši. Međutim, setih se da sam u nekoj informaciji pročitao da će u toku dana, od 16.00 do 17.00 časova, biti izvršen prelet desetak aviona MiG-21 iz sastava 83. lovačkog avijacijskog puka sa Aerodroma „Slatina“. Prelet je počeo. Objašnjavam to prisutnima. Na svakih desetak minuta preletela su po dva aviona. Deluje tužno da tako snažne mašine, „podvijenih repova“, napuštaju matični aerodrom i odlaze sa Kosmeta.

Predsednik Anđelković nastavlja da objašnjava da u nastalim okolnostima pojedini sekretarijati Izvršnog veća Kosova i Metohije ne funkcionišu najbolje i da su pojedini članovi preokupirani rešavanjem privatnih problema i zbrinjavanjem porodica. Sekretarijat, nadležan za brigu o stanovništvu, nije u mogućnosti da adekvatno reaguje i pruži potrebnu pomoć, naročito u izolovanim sredinama, da je većina stanovnika već napustila domove, ili je spremna da krene. Jedinice Civilne zaštite i Civilne odbrane su neefikasne, i teško ih je okupiti.

Sledeće što čujem od Anđelkovića me posebno brine. Pojava terorista obučenih u crne uniforme u predgrađima Prištine. MUP pokušava da nešto uradi, ali su opterećeni pripremama za odlazak sa Kosmeta.

Nemam prave odgovore na navedene probleme. „Uhvaćeni smo u raskoraku. I MUP i Vojska se pripremaju, ili napuštaju Kosmet. Jedinice KFOR-a sporo dolaze u predviđene rejone. Ta situacija odgovara teroristima. Dižu se iz pepela, jer dolazi njihovo vreme. To će još potrajati, jer mirovnjaci neće moći da ih obuzdaju. Možda imaju dogovor da ih puste da odrade prljavi posao. Mi Srbi, kao i uvek, kada treba da smo najorganizovaniji, nas nema. Nemam rešenje, sem da što duže odugovlačim izmeštanje jedinica. Dok mogu. Jedno što svi sigurno moramo uraditi je da zaštitimo Srbe, Crnogorce i ostale nealbance, pa i lojalne Albance, po svaku cenu, do dolaska KFOR-a. Posle neka se oni pred celim svetom dokazuju. Mislim da je najteže onim Srbima koji nemaju gde da se sklone dok ne prođe bura i onima koji neće sa svojih ognjišta. Politika mora da se hitno pozabavi njima, jer Vojsci su vezane ruke i ograničeni smo s vremenom. To su naši potpisali. Još ne znam tačno ni šta su potpisali. Poslao sam predlog ŠVK za rešavanje nekih od problema, ali još nisam dobio odgovor“, kažem Anđelkoviću i ostalima. Upozoravam ih da ni oni više nisu sigurni u ovoj zgradi, i u Prištini, i da moraju preduzeti nešto da se zaštite.

Vratio sam se na Komandno mesto „Grand“ i o svemu informisao Stojimirovića i Lazarevića. I njih upozoravam da je narušena bezbednost u gradu.

Kao poručen, javlja se pukovnik Antić. Referiše da su operativci bezbednosti došli do podataka da kuće i restorane oko Podujeva, bez obzira na vlasništvo, ruše i pale pojedini pripadnici MUP-a i da je Štab MUP-a informisan o tome. Tvrdi da je informacija tačna i da je dobijena razmenom informacija sa ljudima iz MUP-a. Radi na tome da dobije naređenje koje je Štab poslao jedinicama za sprečavanje tih pojava

Referiše i o stanju bezbednosti u jedinicama Armije. Kaže da je stabilno. U Kruševcu, Raškoj, Kuršumliji, Leskovcu, Vranju i Leposaviću zadejstvovani su timovi Organa bezbednosti jačeg sastava. Imaju zadatak da bezbednosno pripreme rejone razmeštaja jedinica. Nema podataka da je bilo većih bezbednosnih problema u toku marša jedinica, izuzimajući sudar dva teretna vozila u rejonu Dulja, koji je protekao bez posledica. Međutim, naglašava da je prilikom prolaska kolona kroz gradove masovno otvarana vatra iz automatskog naoružanja i da je to prošlo bez posledica. Izveštava da je od pripadnika Čete Teritorijalne odbrane 354. pešadijske brigade, na punktu „Kuršumlijska Banja“, Vojna policija oduzela određenu količinu tehničke robe i da je vojnu kolonu 37. lakog artiljerijskog diviziona PVO pratila kolona izbeglica sa 15 motornih vozila sve do punkta „Rudnica“. Tamo su odbili da se odvoje od kolone. Ubeđivanje je trajalo oko 15 minuta, kada je kolona nastavila put prema Raškoj, gde je dočekana od oko 1.000 građana.

Na kraju me izveštava da je dobio neproverenu informaciju da se u sastavu prvih jedinica britanskog kontingenta koji ulazi na Kosovo i Metohiju nalaze pripadnici specijalnih jedinica SAS, koji imaju zadatak da uhvate mene, Lazarevića i komandante brigada Prištinskog korpusa. Predlaže da što pre napustimo Prištinu i teritoriju Kosova i Metohije.

Upoznajem Lazarevića i ostale sa ovom informacijom. Lazarević energično odbija i ne prihvata predlog da se skloni na sigurno mesto i da prati izlazak jedinica Prištinskog korpusa. Ja sam odlučio da pređem na Rezervno komandno mesto „3“ u rejonu Prolom Banje, a da na Kosovu i Metohiji ostanu generali Stojmirović i Đaković, koji je bio član Tima za razgovore i poznat je pripadnicima KFOR-a. Generalu Lazareviću naređujem da odmah upozori sve komandante na opasnost koja preti od specijalaca NATO i da naredi organima bezbednosti da se bave ovom problemom i obezbeđuju svoje komandante, posebno Živanovića, Delića, Đošana i Jelića.

„Čak i da informacija koju je dao pukovnik Antić nije tačna, ona je logična. Mi od ranije znamo da se oni nalaze na Kosovu i Metohiji i da su navodili avijaciju. Sada kada smo se 'otvorili', ko garantuje da nisu i u Prištini i da ne prate svaki naš pokret“, upozoravam prisutne.

U Prištini počinje da pada kiša. Pale se ulična svetla. Grad deluje neobično, sa previše svetla. Idemo preko Vranjevca. U šali kažem ađutantu i pratiocu „da nas možda sa svakog prozora vreba neki snajperista. Od danas je opasno vreme da se šeta po gradu“.

Veliki broj građana nalazi se na Gradskoj pijaci. Trgovina je počela da cveta. Gledam u lice stanovnike i osećam njihove namrgođene poglede. Očekujem da svakog trenutka čujem pucanj i udar metka u vozilo. Blindirani „Čiroki“ već je dobio nekoliko pogodaka u jurišu kod sela Pirana, ali nije bilo posledica. Nadam se da će izdržati još koji metak. Kod Stočne pijace, na izlazu, već je sigurnije. Na raskrsnici za Miloševo uočavam stop svetla motornog vozila. Kada smo prišli, vidim da je to vozilo patrole Vojne policije koja prati jedinicu koja napušta Kosovo i Metohiju. Radi se o jedinici PVO. Prepoznajem po oruđima. Sustižemo je i, sa dozvolom patrole Vojne policije, pažljivo obilazimo vozila. Na karoserijama vozila vire glave razdraganih vojnika. Mašu i pozdravljaju podizanjem tri prsta.

Posle 1–2 kilometra nailazimo na grupu civilnih vozila i traktora koji se kreću izmešani sa vojnim vozilima. Noć i kiša otežavaju kretanje kolone. Česti su zastoji. Tako je na čitavoj dužini kolone. Ne intervenišem, jer znam da su pored Vojske civili sigurni. Nekoliko kilometara pretičemo kolonu koja se povremeno kreće u obe trake. Prolazimo punkt kod Motela „Podujevo“ i na Merdaru. Nisam video kuće u Podujevu, već samo svetla u daljini. Konačno prolazimo ispod nadvožnjaka na Merdaru i prelazimo zamišljenu administrativnu liniju. Neko od pratilaca kaže: „Zbogom, Kosovo“.

Spuštamo se od Merdara ka Kosanici, odakle se vidi dužina kolone. Zbog nepreglednih krivina, ne vidi joj se čelno vozilo.

Razmišljam, da li je ovo bio moj poslednji boravak na Kosovu i Metohiji? Gde sam bio skoro šest godina? Šta sam radio i šta postigao?

Kiša je sve jača, kolona neprekidna, putovanje monotono. Posmatram silnu tehniku koja se valja ispred mene. Obuzima me ponos i zadovoljstvo što ih vidim, što ih NATO avijacija nije spržila. Srećan sam zbog umornih, ali razdraganih lica, zbog svih pripadnika Armije koji će se brzo naći u zagrljaju najmilijih. Srećan sam što su živi i što u sebi nose pobednički duh. Nisu oni krivi što je politika odlučila da prihvati sporazum sa dojučerašnjim neprijateljem. Oni su uradili svoj „posao“ najbolje što su mogli, za ponos Armije i svog naroda. Za njih je bolje što se sve završilo ovako. Ko zna koliko bi još njih izgubilo živote na Paštriku, Košarama, Čičavici ili Suvoj Reci i Kačaniku.

Gledam i civile izbeglice, mučenike. Idu za svojom Vojskom. Samo su njoj verovali, a eto i ona ih „silom prilika“ izneveri. Oni su ostali verni. Prate je. Jedino što ne znam kuda ti ljudi, u najtežim trenucima svog života, sada idu. U koju neizvesnost. U razmišljanju je „proletelo“ vreme do Rudara, gde se odvaja put za Prolom Banju. Policajac na punktu propušta naša vozila i rastajemo se sa kolonom heroja koja maršuje na sever.

Tražim da se čujem sa pukovnikom Jankovićem, načelnikom veze Armije, i komandantom Rezervnog komandnog mesta „3“. Javljam da stižem za 15 minuta i naređujem da obavesti Operativni centar ŠVK i Komandno mesto „3“ o telefonskim brojevima na kojima me mogu dobiti. Izveštava me da je kolona ruskog kontingenta prošla punkt Vojne policije ''Nais'' u 18.45 časova i produžila ka Kosovo i Metohiju. Sada je 19.50 časova. Procenjujem da su Rusi prošli Prokuplje. Naređujem da mi da vezu sa Lazarevićem. Kada smo se čuli, Laza pita da li sam stigao. Naređujem da pojača patrole na putu od Kuršumlije i da prihvate ruski kontingent koji je nadomak Kuršumlije. „Na komunikaciji je velika gužva. Marš se odvija po planu ali noć, kiša i civilna vozila usporavaju saobraćaj. Naredi da policija zatvori levu traku ka Nišu i da je oslobodi za Ruse.“ General Lazarević je neke od ovih mera već preduzeo. Po dolasku na Rezervno komandno mesto „3“, pukovnik Janković referiše o gotovosti za rad i vodi me u Operativni centar i Centar veze. Zadovoljan sam zatečenim stanjem. Predlaže da mi pokaže prostoriju za odmor i daje mi prispela dokumenta. Odabrao je sobu u jednom od praznih hotela. Oko moje sobe su smešteni ljudi iz obezbeđenja i operativci Armije.

RUSI U CENTRU PRIŠTINE

12. juni 1999.

Vreme brzo prolazi. Izveštaja koji očekujem, o dolasku Rusa u Prištinu, još nema. Preduzete su sve mere da se oslobodi komunikacija, a opet sporo maršuju. Ne znam koliko su kilometara prošli. Verovatno oko 600. Znam i da su vozači oklopnih transportera umorni. Kiša pada nesmanjenom žestinom. Spustila se i magla. U 0.45 časova zvoni telefon. Traži me Lazarević i kaže: „Kontingent je ušao na Kosovo i nastavlja kretanje ka Podujevu“.

„Dobro je. Lazo, preduzmi sve što je potrebno da što pre stignu na Slatinu i odmah me izvesti“, odgovaram. Lazarević mi kaže da među Srbima u Prištini i okolini vlada veliko interesovanje za njihov dolazak. „Plašim se da ih to ne uspori. Sve drugo oko prihvata i rasporeda na Aerodromu je preduzeto. Komandant 492. vazduhoplovne baze, pukovnik Arsović, izvršio je dobre pripreme, a Ćirkovićev Oklopni bataljon je u gotovosti da ih obezbedi“, objašnjava Laza. Raspoloženje mi se popravlja. Oklevam da izvestim vrhovnog komandanta. Odlučujem da sačekam dok stignu na aerodrom. Međutim, „strahujem“ da me ne pozove Milošević.

Čekam da se ova aktivnost završi. U međuvremenu stiže „vrlo hitan“ telegram iz ŠVK. Potpisao ga je general-pukovnik Kovačević. Čitam i ponovo shvatam da su pojedinci u Beogradu izgubili osećaj za realnost. U dokumentu je napisano da su, „prema nekim saznanjima, pokreti srbskog stanovništva sa teritorija pojedinih opština podstaknuti ponašanjem čelnih ljudi koji su svoju egzistenciju obezbedili van prostora Kosova i Metohije. Kao povod za iseljavanje uzima se povlačenje jedinica VJ. Međutim, VJ se povlači sinhronizovano sa dolaskom Međunarodnih snaga bezbednosti i njihove međusobne predaje zona odgovornosti. Međunarodne snage bezbednosti imaju obavezu da zaštite sve građane na Kosovu i Metohiji. Pravi uzrok pokretanja stanovništva je u želji čelnih ljudi i profitera da napuste Kosovo i Metohiju, a egzodus naroda im služi kao paravan za ostvarivanje svojih interesa.“

U daljem tekstu dokumenta konstatuje se da je takvo ponašanje ovih ljudi u „prelomnom trenutku implementacije mirovnog sporazuma za svaku osudu. Zato je potrebno preko nadležnih odgana MUP-a i organa bezbednosti VJ preduzeti energične mere da se ovakvi pojedinci odmah vrate svojim kućama, na svoja radna mesta i da tako... ličnim primerom obezbede toliko potreban ostanak i opstanak srbskog i crnogorskog stanovništva na njihovim vekovnim ognjištima, jer ako ih sada napuste, nikada se na njih neće vratiti“.

Mislim, dokument je dobro napisan, ali je pogrešno adresiran. Kovačević i ostali u ŠVK dobro znaju da na Kosovu i Metohiji funkcioniše Privremeno izvršno veće Kosova i Metohije koje ima svoju vladu i sekretarijate, štabove i jedinice Civilne zaštite i Civilne odbrane, sve organe lokalne samouprave, od opština do okruga, MUP i pravosudne organe.

Ne preduzimam ništa povodom ovok dokumenta. Ne shvatam da pored toga ŠVK sugeriše da u toku izvođenja najsloženije operacije „Izmeštanja Armije sa Kosova i Metohije“ odvajam jedinice i organe bezbednosti i jurim čelnike opština i profitere i da vraćam stanovništvo u domove. Zaista je ovakav postupak za razmišljanje. Šta ti ljudi u Beogradu rade i ko komanduje VJ u ovim teškim trenucima? Iz ovog dokumenta zaključujem da ni ljudi iz ŠVK ne veruju u potpisani Vojnotehnički sporazum, kad tvrde da se stanovništvo „ako sada ode, nikada neće vratiti na Kosovo i Metohiju“.

Pregledam Planove i izveštaje izmeštanja jedinica sa Kosova i Metohije u toku dana koji mi je poslao dežurni Operativnog centra Isturenog komandnog mesta „3“, pukovnik Petar Živković. Planirano je da se u toku dana izmeste sa Kosova i Metohije: Mešoviti artiljerijsko-raketni divizion Prve armije iz rejona Lipljana u Beograd; deo jedinica 243. mehanizovane brigade iz rejona sela Tankosić, istočno od Uroševca, u Vranje; 354. odred 354. pešadijske brigade iz rejona Dragaša u rejon Kuršumlije; deo jedinica 52. artiljerijsko-raketne brigade PVO iz rejona Đakovice u rejon Niša; Samohodni artiljerijsko-raketni divizion PVO 15. oklopne brigade iz rejona sela Čaglavica, južno od Prištine, u rejon Beloljina; Artiljerijsko-raketni dkivizion PVO 201. pozadinske baze iz rejona Prištine u rejon Doljevca; Artiljerijsko-raketni divizion PVO Komande Vojnog okruga Priština u Doljevac.

Predviđeno je da sa jedinicama Armije predislokaciju vrši i deo jedinica 492. vazduhoplovne baze iz rejona Slatine u rejon Niša.

Deo jedinica Armije koje su marš započele u toku jučerašnjeg dana u toku dana treba da stignu na marševski cilj.

U 1.40 časova ponovo se javlja Lazarević i izveštava da su Rusi stigli u centar Prištine u 1.30 časova, gde ih je dočekalo više od 2.000 ljudi. „Ovde je prava euforija Srba koji sa cvećem, pićem i hranom dočekuju Ruse. Opšte veselje. Penju se na vozila, mašu zastavama i proslavljaju dolazak prijatelja. Kolona je praktično blokirana i ne znam kako da je iz izvedem iz grada. U toku su razgovori sa komandantom kontingenta“, referiše u jednom dahu Lazarević. „To je normalno, jer Srbi sada jedino u Rusima vide zaštitnike“, odgovaram i pitam kako se ponašaju Šiptari. „Nigde ih nema.“ Kažem mu da se plašim provokacija i incidenata koje mogu izvršiti pripadnici OVK, što može da se pretvori u haos i izmakne kontroli. Insistiram da se ruski kontingent što pre izvede iz Prištine i stacionira na Aerodromu „Slatina“. Još uvek odlažem da se javim vrhovnom komandantu. Čekao sam da sve bude na svom mestu.

Čitam izveštaje koji svakog trenutka pristižu. Komande 549. i 125. motorizovane brigade izveštavaju da su u toku provokativna dejstva terorističkih snaga duž državne granice, od Juničkih planina do Vrbničkog jezera. Težište je u rejonima Gorožup– Paštrik–Liken, uz neprekidno dejstvo sa teritorije Albanije. U zoni 125. motorizovane brigade teroristi dejstvuju minobacačima većeg kalibra po objektima Raša Košares i Opljaz. Naše jedinice odgovaraju vatrom iz minobacača 120 mm i artiljerijom. Front je stabilan.

Nestrpljiv sam i očekujem izveštaj da su Rusi na Aerodromu. Hoću da izvestim vrhovnog komandanta. Konačno u 2.15 časova Lazarević izveštava: „Uspeli smo. Rusi su na Slatini. U toku je upoznavanje sa objektima na Aerodromu, raspored i popuna sa gorivom. Posle toga traže da se odmore bar nekoliko sati“.

„Odlično. Mi nastavljamo izmeštanje po planu. Generali Stojimirović i Đaković treba da su u neprekidnoj vezi sa komandom ruskog kontingenta i da me izveštavaju o promenama. Istovremeno neka prate ponašanje KFOR-a i Džeksona. Prenesi im naređenje.“

Načelnik Štaba Treće armije, general-potpukovnik Ljubiša Stojimirović

Posle razgovora sa Lazarevićem, zovem Operativni centra ŠVK i tražim vezu sa predsednikom Miloševićem. Javlja se dežurni, general-pukovnik Simić. Upoznajem ga sa dolaskom ruskog kontingenta. Sugeriše da je kasno da zove predsednika i da to odložim za ujutru. Kažem da mi je naređeno da ga izvestim. Kada smo se čuli, po glasu sam osetio da je spavao. Primio je izveštaj i rekao: „Generale, to je dobro urađen posao“. Zahvalio se i prekinuo vezu.

Za štampu pripremio

Boško Antić, kontraadmiral u penziji