Sećanja srbskih akademika na NATO agresiju

08.06.2019. god.

Književnim svedočenjima, ličnim proživljavanjima, pričama i poezijom pisci i akademici prizvali su u Srbskoj akademiji nauka i umetnosti sećanja na bombardovanje Jugoslavije pre 20 godina.

Dopisni član SANU Jovan Delić i akademici Dragoslav Mihailović, Matija Bećković, Ljubomir Simović, Milosav Tešić, Dušan Kovačević, Miro Vuksanović i Goran Petrović govorili su na svečanoj akademiji "Dvadeset godina od NATO bombardovanja", koju je organizovalo Odeljenje jezika i književnosti SANU.

Predsednik SANU akademik Vladimir S. Kostić je, otvarajući skup, naglasio da je bombardovanje Srbije zločin, banalan u svojim razlozima i u svojim objašnjenjima.

"Nije to bombardovanje bilo usmereno ni na jednog čoveka, ni na jednu porodicu, ni na ideologiju. Bojim se, a nisam nikakav raspomamljeni nacionalista, da je bilo usmereno ka kolektivitetu. Ne smemo zaboraviti surovost sa kojom je izvedeno, ne smemo se zavoditi pričama o preciznim bombama koje su možda letele na Beograd, ali nisu letele na straćare aleksinačkih rudara, nisu letele na most u Varvarinu ili na bolnički krug u Nišu", rekao je Kostić.

Smatra da Srbija "sa tim zločinom ne može bežati od sveta, ali ga mora nositi sa sobom".

"Mi ne možemo naš inat napraviti u političku ideologiju, ali u svakom promišljanju uspomena na ono što se dogodilo pre 20 godina mora ostati, u našoj eleboraciji i pravcima i putevima kojima želimo da idemo", smatra Kostić.

Primetio je da je danas u publici bilo ljudi "koji su na Košarama i Paštriku dobrovoljno prešli preko sopstvenog leša".

"Oni su svedoci tragedija kada su mladi životi oko njih padali. Ako kome možemo posvetiti zlatne reči naših zlatnih pesnika, to su oni koji su otišli u prostore iz kojih se ne mogu vratiti. Patriotizam kao privilegija ostaje na njima", naglasio je Kostić.

Gorki ukus bivšeg prijateljstva

Delić je podsetio na sve one pisce i akademike koji su tokom bombardovanja svakodnevno u pet do 12 sati u Francuskoj 7 javno rečju protestvovali, a Mihailović je pročitao tekst "Gorki ukus bivšeg prijateljstva" u kome se zapitao šta je bilo sa Slovencima, Česima i Poljacima, sa kojima smo bili u prijateljstvu, a podržali su uništavanje Srbije.

"Ovo je 24. dan kako nas alijansa sravnjuje sa zemljom, a mi smo još na nogama. Upravo toliko je na početku Drugog svetskog rata izdržala Francuska, desetak dana duže Poljska, prva Jugoslavija jedva 12 dana, ali izuzimajući Britaniju i Sovjetski Savez tokliko dugo nijedna druga država Evrope. Nas ovo podseća na to vreme", zapisao je Mihailović 6. aprila 1999. u tekstu objavljenom u NIN-u 22. aprila.

Bećković je izgovorio isti tekst koji je govorio 26. marta 1999. u Udruženju književnika Srbije: "Jedan čovek vlada svetom, a ne vlada sam sobom. Ne zna ni gde je Srbija, ni ko su Srbi ni šta im je Kosovo. Bombarduje nas da bi sprečio ubijanja i razaranja, zaustavio humanitarnu katastrofu. Kakva sramota za ljudski rod, kakvo poniženje i iskušenje za srbski narod!".

"Kosovo je srbski arhetip. Da je negde van nas, a ne u nama, mogli bismo da ga damo. Ovako, kako da ostanemo živi, ako ga iz sebe iščupamo?", rekao je Bećković.

Pričom svedočimo

Simović je pročitao segmente iz svog dnevnika koji je vodio tokom bombardovanja, priznavši da je te 1999. osetio obavezu da sve zapiše.

"Trudio sam se da čujem i vidim što više, koristio sam sve izvore informisanja, ali najviše krećući se gradom, razgovarajući sa ljudima, posmatrajući zbivanja i posledice", objasnio je Simović podsetivši prisutne na scene koje su se tih meseci odigravale u Beogradu i širom Srbije, na sva uništavanja i žrtve.

Vuksanović je održao besedu o srušenim mostovima novosadskim: "U noćima kada se umesto kometa s neba otkidaju bombe, atlantske, iz sveta senovitih duša što nad nama tumaraju, utvarno, nema prirodnije slike od okupljenog naroda na mostovima, da ih sobom zakloni, najčešće nad moćnom rekom sa izvorom ispod crne šume, švarcvaldske, jer okupljenom narodu pripada pisac čije su pripovesti o mostovima dobile svetsko priznanje, nobelovsko, kao što nema neprirodnije i suludnije slike od porušenih mostova, novosadskih, na dunavskoj reci...".

On je primetio da "novosadski most nije branio samo svojom postojnošću no se branio i andrićevskom opomenom da pričom svedočimo, dugoveko, jer našu priču, o prelasku na drugu obalu, ne može ustaviti niko".

Tešić je govorio svoje pesme, a Petrović "Veliku priču", ispričavši i kako mu je žena tražila da spusti roletnu, a on odbio da bi ubrzo roletna iskočila iz zaglavlja, oborila saksiju sa čuvarem kuće, zemlja pala na pod i bombe pogodile Lađevce.

Kovačević je rekao da je narod, koji je u 20. veku doživeo najstrašniji genocid u dva svetska rata, proglašen genocidnim na kraju tog istog veka i da 20 godina kasnije vidimo da je reč o planu globalne strategije.

Reč je, primetio je, o strateškom autoputu Tirana - Priština i dalje preko Severne Makedonije i Bugarske, reč je o putu koji povezuje Jadransko i Crno more, o najbržoj kopnenoj vezi dva mora, strateški bitnoj za snabdevanje zemalja koje opkoljavaju Rusiju.

Na tom putu se, dodao je, našao jug Srbije sa još nekim usputnim vrednostiam kao što su rudna bogatstva, uz sve to tu zemlju naseljavaju ljudi koji se ne ljute kada ih iz milošte nazivaju malim Rusima, a danas smo okruženi sa 50 miliona članova ili pridruženih članova NATO pakta i mržnjom koja svakodnevno eskalira.

"Da li je moguće da su danas pravo i pravda dva suprostavljena pojma, da li je moguće da se tokom zločinačkog bombardovanja pominje anđeo u zemljama agresorima, da li je moguće da se 20 godina posle bombardovanja zločin naziva pravdom, da li je moguće da se preko svih tih zlodela prelazi sa nepodnošljivom dozom cinizma, laži, ruganja samo zato što plan opkoljavanja Rusije opravdava sve učinjeno i što će biti učinjeno, da li je moguće da se mi kao narod delimo, svađamo i satiremo u sopstvenoj nepodnošljivosti, u mržnji..da li je moguće da smo i u najtežim prilikama, kao danas kad se borimo za opstanak, sami sebi opasni za život, da li je moguće pronaći pravi put i spas kada su oni i kada smo mi protiv nas?", zapitao se Kovačević.

Tanjug, RTS

Izvor
foto: © Tanjug/ Zoran Žestić / rts.rs/ vostok.rs