Telekom Srbija – Prodaja po svaku cenu

Prodaja velikih državnih preduzeća je obaveza koju su preuzeli petooktobarski revolucionari, tako da je i „Telekom“ odavno u planu, ali je ta žaba isuviše velika da je mogla brzo biti skuvana. Stoga je prodaja prvi put pomenuta tek sredinom 2008, a tek početkom 2009. je prvi put objavljeno da ta kompanija sigurno ide na prodaju. (vidi tekst:Mladen Đorđević: „Telekom na rasprodaji[1]) Zanimljivo je pomenuti da je tada Boris Tadić izjavio da je protiv prodaje, jer bi, kako je rekao, ona mogla imati teške posledice po najsiromašnije građane, a da je Telekom, uz EPS važan za vođenje ekonomske i regionalne politike. Ova vlast međutim danas nije sposobna da vodi nikakvu „regionalnu politiku“, dok umesto siromašnih brine o položaju LGBT zajednice. Ipak, više i od gejeva vlast mora da brine o popunjavanju manjka u budžetu, jer Vlada već ima velike probleme u servisiranju budžetskih obaveza. Takođe, predstojeća grejna sezona će biti veoma teška, jer će morati da se pokrivaju dugovi Srbijagasa i nabavka struje iz uvoza. Obzirom da se Srbija više ne može zaduživati u inostranstvu, osim kod komercijalnih banaka pod vrlo nepovoljnim uslovima, a da je pod čvrstom kontrolom MMF-a, prodaja Telekoma, (pored EPS-a), je jedina mogućnost za dobijanje sveže gotovine. Pored toga, bliži se i izborna 2012, te treba naći i novac potreban za sledeću izbornu kampanju.
Prodaja Telekoma se sprema već nekoliko godina, ali, izgleda da nije bilo boljeg trenutka da se oglasi prodaja nacionalnog blaga, ili porodičnog srebra, kad se u Đenovi videlo da je nacija varvarska a porodični ljudi u stvari huligani, koji jedan dan idu na porodičnu šetnju a sutradan tuku policiju zbog pedera. Stoga je koristeći gužvu, Vlada 14. oktobra objavila prodaju 51 odsto akcija Telekoma Srbija, koji u svom vlasništvu ima i M-TEL iz Crne Gore i Telekom Republike Srpske. Prodaja Telekoma je međutim sporna iz više razloga, i u medijima se već pojavilo nekoliko tekstova koji detaljno objašnjavaju negativne posledice i sa ekonomskog i geopolitičkog stanovišta. O tome je već bilo dosta govora i u aprilu ove godine, kada je grupa profesora beogradskog Univerziteta, na čelu sa bivšom ministarkom za telekomunikacije Aleksandrom Smiljanić uputila otvoreno pismo javnosti. Internet sajt Balkanmagazin je u julu 2010. objavio detaljan rad Aleksandre Smiljanić, čiji je zaključak da bi prodaja dominantnog telekomunikacionog operatera imala izuzetno štetne posledice po ekonomiju Srbije, koja je inače u lošem stanju. Prema njenoj studiji, ovakvom prodajom zapravo se prodaje monopol nad fiksnom mrežnom infrastrukturom kroz koju se nude telekomunikacione usluge esencijalne za funkcionisanje privrede i društva. Zbog toga, ukoliko dođe do prodaje, može se očekivati odliv velikog profita, i velikog dela prihoda Telekoma, povećanje cena, manje investicije u telekomunikacionu infrastrukturu, zatim otpuštanja kako u Telekomu tako i u firmama koje rade za Telekom i degradaciju kvaliteta telekomunikacionih usluga. Prema tom izveštaju, ovakve posledice su već vidljive u zemljama regiona koje su prodale svoje operatore, a na osnovu zvaničnih podataka.[2]
Vlada Srbije trenutno poseduje 80 odsto akcija Telekoma, a preostalih 20 odsto akcija poseduje grčki OTE, u kojem Dojče telekom ima 30 odsto udela. Telekom je 2009. imao profit od 13,3 milijarde dinara u 2009. godini, i prema tome bio kompanija sa najvećom neto dobiti na srpskom tržištu. Ipak, i pored velikog protivljenja javnosti Ministarka za telekomunikacije Jasna Matić je najavila definitivnu prodaju početkom iduće godine. Problem sa Telekomom nije samo prodaja, već i cena, pošto se pominje početna cena od 1,4 milijardi evra, što je niže od prvobitnih očekivanja Vlade, koja je na osnovu procena privatizacionog savetnika Siti grup, očekivala najmanje 1,6 milijardi evra. Među zainteresovanim kupcima su Frans Telekom, Telekom Austrija, egipatski Oraskom i Dojče Telekom, koji je doskora nezvanično važio kao siguran kupac srpske kompanije. Treba napomenuti i to da bi investiciona banka Siti grup, koja je privatizacioni savetnik Vlade Srbije, bila u sukobu interesa ukoliko na tenderu bude učestvovao Dojče telekom, jer je Siti grup, u isto vreme konsultant Vlade Srbije za prodaju Telekoma i savetnik Dojče telekoma.
Predstavnici Vlade navode da je cilj prodaje Telekoma dobijanje sredstava za investicije u infrastrukturu. Vlada obećava da će 900 miliona evra od prodaje biti uloženo u izgradnju puteva, što znači da će ogroman novac doći na raspolaganje i Milutinu Mrkonjiću. Ovde treba stati i zapitati se: da li postoji i jedan iole razuman čovek ko bi tom čoveku omogućio pristup tolikom novcu? Pored Mrkonjića, novac očekuje i ministar Mlađan Dinkić, koji je nedavno izjavio da građani Srbije Vladu „mogu držati za reč“ da će tih 900 miliona evra biti uloženo po planu. Dinkić je inače idejni tvorac Nacionalnog investicionog plana, u koji su otišle pare od prodaje Mobtela, a po njegovom priznanju novac tada uglavnom nije išao na kapitalne investicije jer, kako je nedavno doslovno rekao, ljudi koji su se time bavili nisu bili sposobni da naprave odgovarajuće projekte“.[3] Ovde treba opet stati i zapitati se: zar posle ovog Dinkićevog priznanja treba da verujemo da u Ministarstvu za Nacionalni investicioni plan koji vodi Verica Kalanović iz G17 sada sede sposobni ljudi? Ili treba da verujemo da sposobni ljudi sede u Ministarstvu za infrastrukturu koje vodi Milutin Mrkonjić? Zapitajmo se da li iko razuman u Srbiji može da veruje u Dinkićevu časnu ministarsku reč, ili da drži za reč bilo kog drugog ministra, i da li iko može da veruje u objašnjenje ministarke finansija Dijane Dragutinović da će trošenje novca od prodaje Telekoma kontrolisati ona lično, Narodna skupština i novi Fiskalni savet?
Na kraju,i kada bi se Telekom i prodao za 1,4 milijarde evra, i kada bi zaista 900 miliona evra otišlo na gradnju puteva, niko ne govori o tome gde bi trebalo da ode preostalih 500 miliona evra. Jasno je dakle da je režimu preko potreban novac, i da je prodaja Telekoma klasičan primer stavljanja kratkoročne (verovatno i lične) dobiti nauštrb dugoročne sveošte dobiti. Prodaja očigledno predstavlja potez očajnika, i u ovom trenutku ona je najvažnije od svih pitanja, i uslov bez koga nema opstanka ove vlasti. Stoga se opet treba vratiti na gejeve i huligane – u situaciji kada se sprema još jedna, i možda pretposlednja velika pljačka (ostaje EPS), i kada se režim, ako ne dođe do novca može urušiti sam od sebe, huligani, gejevi, lezbejke i svi slični njima su potpuno nebitni. Gejeve će svojom idiotskom politikom dugoročno najbolje ućutkati i vratiti u ilegalu njihovi aktivisti, a sadašnju generaciju fudbalskih huligana su porodili SPS i DS, pa nek ih oni i ljuljaju kako znaju i umeju. Oni koji Srbiji zaista žele dobro treba da pod hitno prestanu da reaguju kao tinejdžeri na propagandu, provokacije i sve eventualne buduće „koske“ režima, poput najavljenog derbija Crvena Zvezda – Partizan. Umesto toga, svi koji Srbiji zaista žele dobro treba da pokrenu ozbiljnu akciju da bi Telekom ostao u rukama države, bez obzira što je ona sada onakva kakva jeste. Jer Srbija kao država neće umreti ako neki anarhosindikalista na gej paradi nosi parolu „Smrt državi“, već će definitivno umreti kada se prodaju Telekom i EPS.