Herojska smrt „generala svih generala“: Iz ratnog dnevnika komandanta Treće armije

02.06.2019. god.

Iz ratnog dnevnika komandanta Treće armije generala Nebojše Pavkovića

"Pod utiskom ovog tragičnog događaja osećam „prazninu“. Kao da sam izgubio člana najuže porodice. Kroz glavu mi lete misli o realnosti. O avijaciji, bombardovanju, eksplozijama, ranjavanju i pogibiji. O krvi i smrti. Pokušavam da odagnam crne misli. Odlazim u Operativni centar Prištinskog korpusa."

1. juni 1999.

Dok razgovaramo o trenutnoj situaciji, na terenu među starešinama na Komandnom mestu prostrujala je vest da je poginuo general Veličković. Ne verujem da se tako nešto moglo desiti, da visoko rangirani general pogine od dejstva avijacije. Neprijatnu informaciju potvrđuje mi načelnik Štaba Armije, Stijimirović. Još uvek ne verujem. Zovem Operativni centar ŠVK. Na telefon se javlja operativni dežurni, general-potpukovnik Ljubomir Anđelković, pomoćnik za vezu i elektronska dejstva ŠVK. Iznenađen je kada me čuo. „Rođače, odakle ti u ovo doba''. Znam da se šali, pa odgovaram: „Rođače, mi dole na Kosovu i Metohiji ratujemo. Za nas ne važi radno vreme“.

Oslovljavamo se sa „rođače“, ne bez razloga. Zaista smo rođaci. I on je iz Ćuprije, kao i sva moja rodbina po majčinoj liniji. Po toj liniji smo rođaci.

Nažalost, rođak Anđelković potvrđuje tragičnu vest da je general Veličković, sa grupom saradnika poginuo na položaju raketne jedinice u rejonu sela Omoljica, kod Pančeva.

Ne pitam ga više ništa. Teško mi je i osećam malaksalost. Prekidamo razgovor, a da mu nisam ništa rekao o događajima na Paštriku. Po mom ponašanju prisutni na Komandnom mestu shvataju da je „glasina“ bila istinita. Sa generalom Veličkovićem nisam bio blizak prijatelj, ali sam ga cenio i uvažavao kao vrhunskog profesionalca i najboljeg i najhrabrijeg pilota u RV i PVO. „Vezao“ sam se za tog časnog, principijelnog i poštenog čoveka i vojnika, kada je kao komandant RV i PVO 1998. godine došao na Karaulu „Đeravica“ da svoj odmor provede sa vojnicima graničarima. Nije se nikome javio da dolazi, pa je tako na svoju odgovornost ugrozio svoj život, jer su se u to vreme, vodile teške borbe na granici, baš u tom rejonu. Tada sam shvatio svu veličinu njegove ličnosti i nazvao ga „generalom svih generala“', „vojnikom nad vojnicima“. U to vreme pitao sam se da li su se razni Perišići, Dimitrijevići, Ojdanići, Kovačevići i drugi iz GŠ VJ zastideli kada su saznali gde je bio general Veličković.

Dok razmišljam o ovom tragičnom događaju i velikom gubitku za VJ i srbski narod, sećam se našeg razgovora o tome da jedinice PVO KUB, iz sastava 311. samohodnog raketnog puka PVO na Kosovu i Metohiji ne dejstvuju po agresorskim avionima. Bio je iznenađen i ljut. Brzo je rešio problem i na Kosovo i Metohiju poslao generala Petrovića, koji je razgovarao sa poslugama ovih sistema i izvršio kadrovske promene u puku PVO. Setih se i atmosfere na Komandnom mestu „Karaš“, kada sam bio na referisanju 16. i 17. maja 1999. godine. Tom prilikom sam čuo da pojedine kolege generali, u šali i sa podsmehom, govore da su „peveovci“ plašljivi i da se boje da uključuju osmatračke radare, da ih ne bi otkrila i gađala NATO avijacija.

General Veličković, hrabar, revnostan, i odlučan profesionalac, verovatno je, takve šale teško podnosio. Pretpostavljam da je ličnim primerom hteo da demantuje zlonamerne priče, koje su, po meni , dolazile upravo od onih plašljivaca koji nisu smeli da dođu na Kosovo i Metohiju ili da izađu sa dubine od 163 metra Komandnog mesta „Karaš“. Za razliku od njih, Veličković je tri puta dolazio u jedinice Treće armije i Prištinskog korpusa na Kosovo i Metohiju. Počinjem da verujem da su takvi zlonamerni komentari naterali „generala svih generala“ da po noći ode na vatreni položaj jedinice PVO i da odatle, na veliku žalost, ode u legendu. Ne znam pojedinosti o okolnostima pod kojima je izgubio život general Veličković, „vojnik-vojnika“. Znam da nas je vezivao „fluid“. Međutim, ni on, a ni ja, nismo nikada u direktnim kontaktima pokazivali ništa drugo osim uzajamnog poštovanja.

Pod utiskom ovog tragičnog događaja osećam „prazninu“. Kao da sam izgubio člana najuže porodice. Kroz glavu mi lete misli o realnosti. O avijaciji, bombardovanju, eksplozijama, ranjavanju i pogibiji. O krvi i smrti. Pokušavam da odagnam crne misli. Odlazim u Operativni centar Prištinskog korpusa.

U 7.10 časova zove me načelnik ŠVK, general-pukovnik Ojdanić, i traži da mu referišem o događajima na Paštriku. Izveštavam ga i o pokušaju proboja odbrane u zoni 125. motorizovane brigade na pravcima selo Morina – Đakovica i sela Košare – Junik–Dečane. Na kraju ga pitam o okolnostima pod kojima je poginuo general Veličković. Kaže mi da se tragični događaj desio u rejonu sela Omoljica, jugoistočno od Pančeva, na vatrenom položaju baterije KUB. Pored Veličkovića, poginuli su pukovnik Pejčić iz Uprave RV i PVO, kapetan prve klase Trifunović, stariji vodnik Bandić, vodnik prve klase Knežević i vojnik Popović. Ranjena su dva oficira, jedan podoficir i dva vojnika. Objašnjava da se za vreme obilaska jedinice u vazduhu u tom trenutku nalazilo nekoliko desetina agresorskih aviona koji su tražili ciljeve oko Beograda. Odmah pošto je posada uključila osmatrački radar, avioni su otkrili poziciju i lansirali raketu. General Veličković i pukovnik Pejčić u tom trenutku bili su na nasipu zaklona i pratili rad poslužioca. Protivradarska raketa HARM pogodila je radarsku antenu i usmrtila generala i pukovnika. Komandir baterije i ostali članovi posade osmatračkog radara nastradali su jer su poklopci na vozilu bili podignuti. Pitam gde i kada će biti sahrana generala Veličkovića da bih prisustvovao, ali on smatra da treba da budem na Kosovu i Metohiji zbog zadataka koji predstoje Komandi Treće armije.

Posle završenog razgovora, bio sam siguran u mišljenje o okolnostima pod kojima je poginuo Veličković. Hrabar i ponosan vojnik, prkosio je NATO avijaciji da bi podigao borbeni moral pripadnicima PVO i herojski dao život za otadžinu na prvoj borbenoj liniji.

2. juni 1991.

Posle vesti, na Komandnom mestu žamor i osmeh na licima. Mir je dogovoren. Bombardovanje se prekida. To se moglo „pročitati“ sa umornih i do tada ozbiljnih i zabrinutih lica. Za većinu prisutnih, osim za mene i generale Lazarevića, Kovačevića i Đakovića, jedan događaj je prošao nezapaženo. Sahrana junaka, heroja, „generala svih generala“, Ljubiše Veličkovića. Dok su ostali komentarisli saznanja o dogovorenom miru, pratim sa pažnjom i setom tužan događaj. Ispraćaj dragog mi kolege na poslednji počinak.

Prema saopštenju izveštača, na sahrani, na groblju u rodnom selu Crljenac, u opštini Malo Crniće, okupio se veliki broj ljudi i kolega iz VJ. Prisustvovali su potpredsednik Savezne vlade, Jugoslav Kostić, potpredsednici Republičke vlade, dr Ratko Marković i dr Milovan Bojić, iz VJ generali Marjanović, Smiljanić, Trajković i predstavnici javnog života Braničevskog okruga, porodica i brojni prijatelji i poštovaoci. „Ispred rodne kuće od generala se oprostio predsednik opštine Malo Crniće, Bogoljub Jovanović, a poslednju počast odali su i nosili kovčeg sa posmrtnim ostacima generala, njegovi najbliži saradnici, generali Smiljanić, Masić, Petrović, Dašić, Gordić i Đokić.“

Ispred porodične grobnice, u blizini seoske kapele, od generala, nosioca Zlatnog pilotskog znaka, najvećeg pilotskog priznanja, oprostio se komandant RV i PVO, general-potpukovnik Spasoje Smiljanić. Govorio je o razvojnom putu najboljeg srbskog pilota „i njegovom izrastanju u asa plavih visina, do okončanja života u odbrani otadžbine, na prvoj borbenoj liniji“. General Smiljanić je na kraju rekao da se „pripadnici RV i PVO opraštaju od svog bivšeg komandanta, generala, pilota, rodoljuba i časnog čoveka, koji je ostavio mnogo vrednih dela, i veoma dubok trag u VJ, a posebno u RV i PVO.“ Govor je završio rečima „heroji ne umiru“.

Bile su ovo dve vesti koje izazivaju različite emocije. U meni , poslednji oproštaj od generala Veličkovića bacio je u zasenak sve prethodne i izazvao tužne emocije.

Za štampu pripremio

Boško Antić, kontraadmiral Boško Antić