Na komandnom mestu kad je najteže

21.04.2019. god.

Neumitna sudba sve više nam proređuje i inače već jako proređene redove naših heroja iz minulih ratova - piše pomen svom saborcu, ratnom drugu Petru M. Martinoviću, pukovnik u penziji Živojin Blagojević, a objavljuje „List narodne zahvalnosti”, štampan u Beogradu na rezmeđi 1939/40. godine. Piše i da brigadni đeneral Martinović, izmučen teškom bolešću, prekrati sebi život – „taj junak od oca Mila, artiljerijskog komandira i iz porodice koja u minula dva veka dade niz znamenitih ljudi”.

„Taj državni pitomac, na vojnoj akademiji školovani oficir, koji prođe Balkanske ratove, a po objavi Prvog svetskog, 1914. godine, određen bi za šefa štaba Sandžačke vojske, najvećeg i najvažnijeg operativnog tela vojske, kojom je komandovao serdar Janko Vukotić, armijski đeneral i Počasni ađutanat NJ. V. Kralja, službovao je na potpuno zadovoljstvo obe Vrhovne komande i srpske i crnogorske”, zaključuje Blagojević,

A, kada su se naredne 1915. na srpsku vojsku sručile ujedinjene sile dva velika carstva i jedna kraljevina, i sa tri strane počele jednovremeno napadati, on je u tim najkritičnijim danima bio određen za komandanta novoformirane Javorske brigade, sa zadatkom da štiti najugroženiji bok odstupajućih srbskih armija preko Kosova.

Za uspešno izvršenje te operacije i stečene zasluge, unapređen je 6. decembra iste godine u čin brigadira i odlikovan Medaljom za hrabrost, te se prima komande nad Sandžačkom vojskom, na mesto serdara Janka, koji bi pozvan da hitno preuzme dužnost načelnika štaba Vrhovne komande.

Pod Martinovićevom komandom vojska je tukla i jednu od najvećih bitaka, one na Mojkovcu – „u kojoj je pokazano junaštvo, još jednom osvetlalo obraz srbskom imenu i u kojoj se vojska nepoštedno zalagala za spas odstupajućih srbskih armija”, niže sećanja Blagojević.

Kada je počelo formiranje dobrovoljačkih korpusa Srba, Hrvata i Slovenca u Rusiji, Martinović je po svojoj želji upućen u Rusiju i određen za komandanta 1. pešadijskog puka Prve dobrovoljačke divizije, koji uspešno vodi kroz krvave borbe na Dobrudži i biva ranjen.

Iz Rusije puk ulazi u sastav Jugoslovenske divizije i uzima vidno učešće u operacijama, septembra meseca 1918. godine, prilikom probijanja Solunskog fronta. Iskazano vojničko umeće i zasluge u Prvom svetskom ratu, ovenčalo je Petra M. Martinovića mnogim visokim ratnim priznanjima, kao što su francuski Orden Legije časti i ruski Orden Svetog Stanislava sa mačevima drugog reda.

Po svršetku ratnih operacija, Martinović ostaje da dalje služi vojsci, najpre kao komandant Zetskog, pa Vardarskog artiljerijskog puka, 21. oktobra 1923. godine, unapređen je u čin brigadnog đenerala i određen za komandanta artiljerijske brigade, a sedam godina kasnije i za pomoćnika komandanta Vardarske divizijske oblasti, kada po svojoj želji odlazi u penziju. Čini to ovenčan i ordenjima Svetog Save i Jugoslovenske krune trećeg reda.

Mirovinu Martinović provodi aktivan u svim nacionalnim, kulturnim i humanim udruženjima. Bio je na čelu Patrijaršijskog saveta, predsednik Pododbora rezervnih oficira i ratnika na Cetinju, osnivalac i zatim potpredsednik tamošnjeg Istorijskog društva,

Olga Janković, Politika

Izvor
Petar Martinović, foto: „Ratni pomenik” / Politika/ vostok.rs