Bitka za Berlin: Veliki okršaj na samom kraju velikog rata

Bitka za Berlin počela je 16. aprila 1945. godine na dalekim prilazima gradu, a 25. aprila su sovjetske trupe ušle u glavni grad Trećeg rajha. U bici za Berlin je sa obe strane učestvovalo oko 3,5 miliona vojnika, preko 50.000 artiljerijskih oruđa i 10.000 tenkova.

Zašto saveznici nisu krenuli na Berlin?

Berlin su oslobađale sovjetske trupe, a savezničke armije su se zaustavile na stotinak kilometara od nemačke prestonice, iako je američki predsednik Franklin Ruzvelt još 1943. godine izjavio da „SAD moraju dobiti Berlin“. I britanski premijer Vinston Čerčil je smatrao da glavni grad Trećeg rajha ne treba da dospe u ruke Sovjetskom Savezu. Međutim, u proleće 1945. godine saveznici nisu uložili nikakav napor da osvoje grad. Britanski istoričar Džon Fuler okarakterisao je to kao „jednu od najčudnijih odluka u vojnoj istoriji“.

Pa ipak, postojali su razlozi za takvu odluku. Istoričar Andrej Sojustov u intervjuu za „Rusku reč“ navodi bar dva takva razloga. Prvi je taj što je Berlin po preliminarnom dogovoru, između ostalog i po odlukama donetim na konferenciji u Jalti, bio u zoni operativnih dejstava sovjetske armije. Linija razdvajanja između SSSR-a i saveznika povučena je duž Elbe. „Težnja da se dođe do Berlina samo radi prestiža mogla je u najmanju ruku da rezultira […] odustajanjem Sovjetskog Saveza od učešća u završnim borbama protiv Japana“, kaže ruski istoričar. Drugi razlog je u tome, što saveznici nisu želeli da vrše ofanzivu na tako veliki grad jer bi mogli imati ogromne gubitke na samom kraju rata. Sojustov ističe da su saveznici od iskrcavanja u Normandiji do aprila 1945. godine, „u celini gledano, uspeli da izbegnu ofanzive na velike gradove“.

Konferencija u Jalti. Arhivska fotografija.

Gubici sovjetskih trupa prilikom zauzimanja Berlina zaista su bili veliki. Stradalo je 80.000 ljudi, od toga je ubijeno najmanje 20.000. Slične gubitke je imala i nemačka strana.

Noćni napad pod svetlošću reflektora

Berlin su zauzimale trupe sa tri fronta. Najteži zadatak su imali vojnici Prvog beloruskog fronta pod komandom Georgija Žukova. Oni su morali da jurišaju na dobro utvrđene položaje Nemaca na Zelovskim visovima blizu grada. Juriš je počeo noću 16. aprila izuzetno moćnom artiljerijskom vatrom, a zatim su ne čekajući zoru u bitku krenuli tenkovi uz podršku pešadije. Juriš je bio osvetljen snažnim reflektorima koji su postavljeni odmah iza prvih borbenih redova. I pored takve taktike, trebalo je nekoliko dana da se zauzmu visovi. 

Ilustracija: Getty Images

U početku je oko Berlina bilo koncentrisano oko milion nemačkih vojnika, dok je sovjetskih vojnika bilo oko 2,5 miliona. Međutim, na samom početku Berlinske operacije sovjetske trupe su uspele da odseku veliki deo nemačkih jedinica od grada, tako da se u samom Berlinu sovjetskoj armiji suprotstavilo nekoliko stotina hiljada vojnika, uključujući Folksšturm (nemačku narodnu miliciju) i Hitlerjugend. U gradu je takođe bilo mnogo SS jedinica iz raznih evropskih zemalja.

Tenkovi na prvom mestu

Hitlerove trupe su se očajnički branile. Na teritoriji Berlina su bile dve linije odbrane. Bilo je na stotine bunkera, a mnoge kuće sa debelim zidovima su korišćene kao utvrđenja. Naročitu opasnost za jurišne sovjetske odrede predstavljali su „faust-patroni“, tj. ručni bacači granata, jer je sovjetska vojska koristila dosta oklopne tehnike u ovom napadu. Mnogi tenkovi su u tim uličnim borbama dignuti u vazduh.

Kasnije, kada je rat završen, rukovodioci operacije su često bili kritikovani zbog toga što su se oslanjali prvenstveno na oklopnu tehniku. Sojustov, međutim, ističe da je u tim uslovima primena tenkova bila opravdana. „Zahvaljujući masovnom korišćenju oklopne tehnike stvoren je blok za pružanje podrške jurišnim grupama koji je bio veoma mobilan i pomagao je jedinicama da prodiru u centar grada kroz barikade“, ističe ruski istoričar.

Ilustracija: Arkadij Šajhet/RIA Novosti

U napadu na Berlin korišćeno je iskustvo Staljingradske bitke. Sovjetska armija je formirala specijalne jurišne grupe u kojima su važnu ulogu igrali tenkovi. Te grupe su dejstvovale po pravilu na sledeći način: pešadinci su napredovali sa obe strane ulice kontrolišući prozore na suprotnoj strani i otkrivajući položaje koji su opasni po tehniku, tj. maskirana oruđa, barikade i ukopane tenkove. Čim bi ispred sebe primetili takvu prepreku pešadinci su čekali da dođe njihov tenk, samohodno artiljerijsko oruđe ili samohodna haubica (takve haubice su vojnici zvali „Staljinov malj“). Posle toga su iz oklopne tehnike, obično direktnim navođenjem, uništavani nemački utvrđeni položaji. Međutim, tokom juriša je bilo situacija u kojima pešadija nije stizala tehniku, i tada tenkovi nisu bili pokriveni i postajali su lak plen za nemačke granate i artiljeriju.

Zauzimanje Rajhstaga

Kulminacija juriša na Berlin bila je bitka za Rajhstag, tj. za zdanje nemačkog parlamenta. Tada je Rajhstag bio najviša zgrada u centru grada, tako da je njegovo osvajanje imalo simboličan značaj. Pokušaj da se Rajhstag zauzme u naletu 27. aprila bio je neuspešan. Borbe za ovu zgradu trajale su četiri dana. Prelomni trenutak se dogodio 29. aprila kada su sovjetski odredi uspeli da zauzmu dobro utvrđeni objekat MUP-a, koji je zauzimao čitavu četvrt. Rajhstag je prešao u ruke sovjetskih vojnika 30. aprila uveče.

Ilustracija: Multimedia Art Museum Moscow

U ranu zoru 1. maja nad njim je podignuta crvena zastava 150. jurišne divizije, koja je kasnije nazvana Zastavom Pobede.

Adolf Hitler je 30. aprila u svom bunkeru izvršio samoubistvo. On se do poslednjeg trenutka nadao da će trupe iz drugih delova Nemačke stići u pomoć glavnom gradu, ali se to nije dogodilo. Berlinski garnizon je kapitulirao 2. maja.

Da li je bilo potrebno jurišati na Berlin?

Pojedini istoričari skreću pažnju na gubitke prilikom operacije zauzimanja Berlina krajem krvavog rata i dovode u sumnju i samu potrebu da sovjetske trupe zauzmu grad. Po mišljenju istoričara i pisca Jurija Žukova, sve je moglo proći i bez juriša na glavni grad Trećeg rajha posle spajanja sovjetskih i američkih trupa na Elbi i faktički opkoljavanja berlinske grupe nemačkih jedinica. „[Georgij] Žukov […] je mogao iz časa u čas da steže obruč. […] [A on je] tokom cele sedmice neumoljivo žrtvovao hiljade vojničkih života [...] Postigao je to da Berlinski garnizon kapitulira 2. maja. Ali ako ta kapitulacija ne bi bila 2. maja, nego, recimo, 6. ili 7. maja, mogle su se spasiti desetine hiljada naših vojnika“, smatra Jurij Žukov.

Ilustracija: Global Look Press

Međutim, postoji dosta argumenata koji ne govore u prilog takvom mišljenju. Istraživači ukazuju na to da bi sovjetske trupe prilikom opsade grada izgubile stratešku inicijativu, a Nemci bi je dobili. Njihovi pokušaji da probiju blokadu iznutra i spolja mogli su biti isto toliko bolni po sovjetsku armiju koliko je bio bolan i juriš, kaže Andrej Sojustov. Pored toga, neizvesno je koliko bi sve to trajalo.

Sojustov takođe ističe da je odugovlačenje sa Berlinskom operacijom moglo izazvati i političke probleme sa saveznicima. Nije tajna da su krajem rata predstavnici Trećeg rajha pokušavali da pregovaraju sa SAD i Britanijom o separatnom miru. „U tim uslovima niko nije mogao predvideti kako bi se razvijala situacija ako bi opsada Berlina potrajala“, uveren je istoričar.

Aleksej Timofejčev, Russia beyond