Kako tankeri prevoze ruski tečni gas preko Severnog ledenog okeana

Posada od trideset članova (muškaraca i žena) opslužuje transport 172.000 kubnih metara tečnog gasa tankerom u Evropu. Taj poduhvat nije dečija igra. U pitanju su stotine kilometara plovidbe kroz led i sneg.

Mrazno zimsko veče početkom februara dočekao sam na poluostrvu Jamal čekajući plovidbu preko Severnog ledenog okeana na jednom od najvećih TPG tankera na svetu. U pitanju je tanker „Kristof de Maržeri“ koji pripada kompaniji „Sovkomflot“. Njegova nosivost je 172.000 kubnih metara tečnog prirodnog gasa.

Tokom tankiranja se činilo da brodski rezervoari nemaju dno. U rezervoare je natočen tečni kas iz fabrike „Jamal-SPG“ koja je pre par godina nikla na obali Obskog zaliva u naselju Sabeta. Crna magla polarne noći, isprepletane džinovske cevi „zamršene“ u čelične konstrukcije, zaslepljujuće svetlo lampi i reflektora, iskričavo blistanje „ledenog“ snega koji bije u lice i bocka – sve je to izgledalo kao da se snima scena iz naučnofantastičnog filma u kome i ja nehotice učestvujem. Most prema palubi, sav zavejan i ulepljen snegom, kao da nema kraja. Pod naletima vetra se saginjem penjući se na visoku palubu, skoro kao na četvrti sprat neke zgrade.

„Jamal-SPG“

Global Look Press

Na palubi nas dočekuje nekoliko dežurnih snagatora u postavljenim crveno-plavim kombinezonima i kapuljačama nabijenim na glavu tako da im se lica skoro i ne vide. Među njima je bio i jedan mršavko. Shvatih da je to devojka tek kad mi pruži tanku ruku u rukavici i tiho reče: „Odvešću vas kod kapetana“. Ona je jedna od četiri devojke u brodskoj posadi. Požurismo za njom, spotičući se. Predstojala je plovidba do obala Norveške na tankeru koji nosi žiteljima Evrope skoro dve stotine hiljada tona gasa.

Nakon nedelju dana

Već sedmo veče provodim u brodskoj kabini posmatrajući kroz prozor sav onaj led u polarnoj noći. U pozadini potmulo huče dizel-motori. Napolju duva surovi severni vetar, na ekranu televizora promiču kadrovi bez tona, a u kapetanovoj kabini svetlucaju monitori računara.

Onima koji nikada nisu boravili i radili na Arktiku nije lako objasniti kako čoveku može biti teško u životu. Nisu teške enormne hladnoće, kada se temperatura spušta na -40 stepeni Celzijusa, pa čak i niže. Nije težak ni mraz koji štipa kao da peče, ni bure koje iznenada „spopadnu“ tanker i čoveka na njemu, tako da se u „mlečnom“ vrtlogu ne vidi ni prst pred nosom, a pogotovo se ne vidi ništa ispred masivnog i nezgrapnog tankera. Nisu teška ni danonoćna dežurstva (u floti se „radi“ 24 časa, od toga su samo 3 sata predviđena za spavanje), gde se stoji ispred komandnog pulta sa stotinama svetlucavih dugmadi i samo pomoću lokatora se upravlja brodom koji reže led u crnoj magli, gde se ne razlikuju voda i nebo, a na nebu se ne vide zvezde, i gde u brodski dnevnik mora da se upiše svaka deseta ili petnaesta milja pređenog puta.

Kabina za upravljanje, osmatranje i vezu na arktičkom gasnom tankeru „Kristof de Maržeri“ u Karskom moru.

Aleksandar Rjumin/TASS

Ništa to nije teško. Težak je teret odgovornosti za svoju kompaniju, za tanker, za posadu, za veoma vredan tovar koji lako može da eksplodira. Taj tovar treba primiti i dostaviti iz tačke „A“ u tačku „B“, i to u predviđenom roku koji zavisi samo od vremenskih uslova. I ne sme se dozvoliti ni najmanji kvar niti prekid rada mehanizama i ljudi. Jeste da su posada i kapetan pohodili razne kurseve i treninge, kod kuće i u inostranstvu, jeste da imaju iskustvo u upravljanju brodom u složenim arktičkim uslovima, ali se to ne može porediti sa onim što predstoji. Uz sve to, kapetanova odgovornost je utoliko teža što mu je pripala čast da rukovodi prvim tankerom koji danonoćno prevozi tečni prirodni gas na Arktiku, tj. na području večitog „izgužvanog“ leda.

Naš brod i „čari“ njegove plovidbe

Tanker za transport gasa „Kristof de Maržeri“ je prvi u seriji od petnaest takvih brodova (sada ih je već deset na Severnom morskom putu). Napravili su ga stručnjaci kompanija „Sovkomflot“, „Jamal-SPG“ i Total uz podršku ruskih i finskih instituta i brodogradilišta. Njegova prohodnost je fantastična. Može da plovi u vrlo teškim uslovima po zaleđenom moru, jer su motori ovog tankera po snazi slični motorima nuklearnog ledolomca. Tanker može da lomi, razbija i mrvi led na uobičajen način, tj. sopstvenom težinom, ali i pomoću tri specijalne elise koje se zovu „azipodi“. One omogućavaju da se brod kreće napred i nazad, i da se okreće u mestu.

Zamislite da je stoni ventilator okrenut naopako i da se okreće oko uzdužne ose punih 360 stepeni, i biće vam jasno kako rade ti azipodi na ogromnom tankeru-ledolomcu. Kažu da ovaj brod u svoja četiri rezervoara može da primi količinu gasa koja je dovoljna za mesečne potrebe zemlje kao što je Švedska. Taj gas se dobija na poluostrvu Jamal, utečnjava se u fabrici „Jamal-SPG“ podignutoj na području permafrosta (večno smrznutog tla), na obali Obskog zaliva, a zatim se šalje u svaku zemlju kojoj je potreban.

Novi ruski arktički tanker za transport tečnog gasa „Kristof de Maržeri“

Reuters

Posebna priča je plovidba takvih tankera kroz Obski zaliv. Blizu pristaništa u naselju Sabeta, gde se nalazi fabrika TPG brod još i nekako može da manevriše, ali u Karsko more može da izađe i iz njega da dođe do fabrike samo kroz veštački kanal dug 50 kilometara, širok 300 i dubok 14 metara. „Kristof de Maržeri“ ima gaz 12 metara, a širok je 50 metara. Led u kanalu nije uvek monolitan. Ponekad se čvrsto stegne uz obale a na pojedinim deonicama pluta, dok se na drugim otkriva čista voda. Kada je mnogo jak vetar, ta voda može da odnese u plićak svaki brod koji se kreće minimalnom brzinom, zajedno sa plutajućim ledom.

A kapetan nema pravo na grešku. On sada nije na trenažeru, gde se loš manevar može ispraviti u novom pokušaju. Svaki njegov pokret, svako pomeranje džojstika elisa, svako povećanje ili smanjenje obrtaja motora mora biti besprekorno tačno. Iza njegovih leđa je ogroman tanker, kao nekakva oborena desetospratnica, a u njemu 172.000 kubnih metara tečnog prirodnog gasa po ceni od 350 dolara za kubni metar, što je ukupno preko 62 miliona dolara. Pa još i brod, koji košta 330 miliona dolara. Pa još i 30 članova posade, njihove sudbine i njihovo zdravlje. Pa još i prestiž firme i otadžbine. Teško je zamisliti teret tolike odgovornosti.

Viktor Litovkin, vojni komentator agencije TASS, Russia beyond