O „građanskom braku“ i drugim polnim slobodama

13.04.2019. god.

U borbi protiv čoveka ili društva dovoljno je samo da se razvrati (ili čovek, ili društvo). Ostale stvari koje se tiču njegovog raspada i uništenja razvraćeni subjekat će učiniti sam.

Ovu genijalno prostu stvar shvatali su neprijatelji Jevreja kad je narod predvođen Bogom išao iz Egipta u Obećanu zemlju. „Bog je s njima dok ne greše, – smatrali su. – Naučimo ih da greše, pa ćemo ih pobediti golim rukama.“ Čak ne mora biti ni „naučimo ih da greše“. Svi mi ionako umemo da grešimo. Treba podstaći, stimulisati ljude, učiniti greh pristupačnim, „udoboobstojateljnim“, kako kaže Pavle (Jevr. 12: 1). U našim uslovima ovo zvuči na sledeći način: „Reći ćemo da greh ne postoji, postoje nove norme koje odbacuju srednjovekovni fanatici.“ Sigurno ste i sami mnogo puta čuli ovakvu apologetiku. I tada čovek (društvo) ostaju bez pomoći Boga Koji se povlači od ljudi, jer se Bog gnuša greha. I tada je zaista gotovo. U smislu da nastupa kraj. Sam ćeš tada za šarenu lažu dati razvratnicima sve ono što ti je najdraže. I još ćeš ostati bez razuma, sećanja i snage; živećeš plašeći se i osvrćući se; sam sebi ćeš biti odvratan, dakle, i beskoristan. To je taktika koja je opisana još u Knjizi Brojeva i koju nisu koristili samo Medijci.

Sovjetski moral koji je zabranjivao čoveku da greši, zabranjivao mu je i da se moli. Ograničavao je pristup izvorima blagodati (Bibliji i Tajnama). Dakle, rađao je licemerje, voleo je da greši tajno i moralni nivo je održavao samo zabranama. Zatim je vreme zabrana prošlo i naši ljudi su počeli da greše otvoreno, kao da su se otkinuli s lanca. Postojao je rizik da se same reči „moral“ ili „stid“ pretvore u anahronizam, rudiment prošlosti poput „svemilostivo je blagovoleo da izvoli“.

Da bismo živeli moral nam je potreban isto kao i hleb. Potrebni su nam i savest, i strah Božiji, i ustaljene moralne norme zajedničkog života. Izvori blagodati su već otvoreni: više niko ne krije Bibliju, ne ruši hramove. Međutim, narod koji se odvikao od njih osuđen je da još dugo vežba moralnu muskulaturu na svom distrofičnom telu kako bi belo u njegovim očima opet postalo belo, a crno – crno.

Evo, recimo, takozvani građanski „brak“. On je u naš život ušao odavno i čvrsto i od vremena nastanka je već stigao da se promeni nagore. Od vremena Francuske revolucije ovim imenom se nazivalo supružništvo registrovano u organima lokalne vlasti, ali lišeno crkvenog blagoslova. Sad se ovaj naziv primenjuje na običan saživot bez ikakve legalizacije i registracije, a ne brak bez venčanja. „Da li bi htela da sa mnom živiš, spavaš i sl.? Ako bi htela, ni ja nemam ništa protiv. Samo hajde da to činimo bez ikakvih obaveza, pečata, zakletvi i potpisa. Kome prvom bude dosadilo neka ode, a dugo neka se mirno pomiri s tim. Slobodni smo ljudi. Naravno, bez dece. Inače nećemo moći lako da se raziđemo.“ Ako ona kaže: „Pristajem,“ upravo to je „građanski brak“ u modernom pakovanju.

Zar niko nije primetio da je to prosto zavera protiv žene? Ne radi se čak o tome što ona genetski, svom utrobom i kožom želi porodicu, decu, stabilnost i ognjište. Koliko god da je maltertiraju društveni eksperimentatori, ona to još uvek želi nalazeći se u okviru prirode koju je stvorio Bog. Međutim, ne radi se čak ni o tome. U svakom slučaju se radi o tome što ona brže stari i gubi privlačnost. Za nju nije dobro da svoje slatke i nežne godine troši na greh. Jedan će s njom provesti par godina (od njene 19. do 22). Posle će reći: „Dosadila si mi. Hajde, do viđenja.“ Zatim će drugi s njom živeti isto tako (bez dece i obaveza). To će biti već, recimo od 22. do 25. Onda će godinu-dve dana biti u depresiji i nastupiće prinudni prekid (koliko god da si lepa, danas je veliki problem naći svog para). Od 26. do 30. će uslediti još neki pokušaj sa istim programom aktivnosti – bez dece, bez potpisivanja, u iznajmljenim stanovima. Da li treba objašnjavati da će žena iz godine u godinu gubiti mladost i snagu, da će u različitim posteljama trošiti svoju svežinu i lepotu? Da li treba objašnjavati da će u svojoj tridesetoj godini malo ličiti na sebe u svojoj devetnaestoj? I premda njeno srce neće prestati da želi sreću, šanse za sreću će se sve više i više topiti, kao Snežana na žarkom suncu. Ova Snežana će se topiti od suza, a ne od vode. I budućnost će vremenom strašno napisati na vidiku reč „starost“ s podjednako strašnim dodatkom: „usamljena, zla i beskorisna“. „Zla“ zato što nije moguće da ne bude ozlojeđena na ceo svet ostavši na njegovoj margini, čak ako se to desilo i njenom krivicom. Dakle, devojke, kad vam neko nudi slobodne odnose, otvoreno vam nudi da se unesrećite. I to što savremeno bolesno društvo ovo toleriše nimalo ne potire zločinačku prirodu ove pojave.

A šta je sa muškarcem? Njemu je lakše. Njega moćni instinkt ne zove da rađa. I ako nema mnogo savesti on će i sa 35-40 naći sebi dvadesetogodišnju glupačicu koja ispoveda principe slobodnih odnosa. Naročito ako ima para. Čak ne mora imati mnogo. Biće dovoljno da ima svoj stan i da može da odvede gospođicu u restoran.

Možda ćete reći da tako i treba. A ja neću to reći. I neću reći da se može ukrasti tuđi muž iz porodice zato što su damu već stigle godine i što joj nije do principa. I neću reći da muškarac može da živi u dve kuće dajući povremeno ljubavnici novac za abortus. I neću reći da se može spavati s čovekom pre nego što saznaš kako se zove ona (onaj) s kim si se probudio (probudila) ujutru. I premda se to dešava na sve strane veliki broj slučajeva me neće ubediti da kažem da je to norma. To su moralne bolesti osuđene na istrebljenje u žarkoj vatri poslednjeg Suda.

Razmažena deca koja ne znaju za reč „ne“; cinični mladi ljudi koji ne shvataju zašto žive; bezumni starci koji su rešili da nadoknade ono što u mladosti nisu stigli da zgreše su iz iste oblasti. I za istu vatru.

I narod koji se pomirio sa poplavom sličnih problema; narod koji je pristao da sve ovo prizna za normu u svetu koji se promenio je vrlo slab narod. Možda je nekad bio jak, ali je sada slab. Na smenu vrednoći u njemu će neizbežno doći žeđ za besplatnim zadovoljstvima. Patriotizam će biti zamenjen pragmatičnim cinizmom. Vernost će biti obeležena terminom „anahronizam“. Čak će i nauka i obrazovanje u njemu zakržljati zato što razvratnici nisu izdržljivi i nisu radoznali na dobar način. Ljudi će se samo više razboljevati. Telesna zakržljalost je direktna posledica opšte raspuštenosti. S takvim narodom ne treba ni ratovati. Može se potući za tili čas. Polako i besmisleno on će sići u istorijski grob i na ovom grobu se čak niko neće pomoliti.

Naravno, nije sve toliko loše da bismo omrznuli život, pljunuli na sve i okrenuli glavu. Ali je ipak poprilično ozbiljno da bismo morali da se zabrinemo za privatne i društvene stvari. Investicije su potrebne, tehnološki preporod je potreban, potrebne su dostojne penzije, zdravstvo, stambena izgradnja itd. Ko bi to osporavao? Ali se o tome bar priča. A o tome da će so obljutaviti, da narod ako se razvrati do kraja neće biti ni zašta, niko čak i ne govori.

Skromno predlažem da ponovo pročitamo istoriju starozavetnog Izrailja. To je ceo Stari Zavet. Posebno knjige Carstava i Proroka. Tu su vrlo očigledno opisane veze između snage, životne sposobnosti i pravednosti, s jedne strane, i između kraha, sramote i moralne raspuštenosti, s druge strane. Hrišćanski narod – novi Izrailj – ima šta da nauči iz ovih živih priča.

Protojerej Andrej Tkačov

Sa ruskog Marina Todić