USKORO! NAJNOVIJA KNJIGA PESAMA SLAVICE JOVANOVIĆ NOVINARA I PESNIKA IZ MAČVANSKOG PRNJAVORA ,, SRBISLAVA SVETOSAVSKA ,,

USKORO! NAJNOVIJA KNJIGA PESAMA SLAVICE JOVANOVIĆ  NOVINARA I PESNIKA IZ MAČVANSKOG PRNJAVORA ,, SRBISLAVA SVETOSAVSKA ,,

KAD JE RANA KROZ STIH IZATKANA,
GDE SE RODU MOLI SUZOM SRBISLAVA

I opet Bogu se molila da sačuva Izvor i Ognjište, vrela i izvore,
vodonosne potočiće i rečice u našim telima krvotoke i arterije.“,
rekla je rečju stihovanom S. Jovanović, pesnikinja,
nežna žena, u čijoj duši i srcu su skrivene sve one srpske devojke,
žene, majke, sve one koje su svojom rečju i rukama čuvale ono
najvrednije Ognjište, Izvor, Krst, Slavski kolač, sve ono gde je građen
koren svakog Srbina i Srpkinje. Sve ono što zaboravljaju, ko smo,
pesnikinja Slavica Jovanović kroz svoje stihove opominje, podseća i
upozorava, da jednoga dana ako ne bude Ognjišta, ostaće samo bledo
sećanje i duboka rana jednog naroda koji nestaje, koji se gubi i vreme
današnje, oteto do nas samih. Slavica budi stihom, sve one koji su
zatvorili oči nad istinom, sve one koji su gluvi ostali na metke koji
još uvek pevaju oko Srpskih glava i sklapaju oci da ne vide krivudave
kolone srpke, terane krvlju sa svojih Ognjišta. Pa nam se stihovima
obraća:

„Oluja krvožednih i pokolj Srba,
u masovne grobnice su ih trpali,
srpske tragove zatirali,
kolone iz kojih su oca i sina,
ćerke i majke čerečili,
granatirali na Petrovačkoj cesti
i mohahinji u Hristu sestri,
kamenovali do besvesti …“

Oluje još nad Srbima traju, još ih amom progone dušmani, slatkorečivi
srbožednici, satirući korene, lomeći grane narodu koji posustaje,
posrće, pa se pesnikinja Slavica Jovanović rečima bori i puca po
neprijateljskim hordama, a njeni odjeci su glasni i jaki, bude i podižu
one koji su trenom zaboravili kako se Ognjište brani. A kako dane i
noći, kako vreme u nevremenu da rodi nova mala dva ogledala, kako kaže
naša pesnikinja Slavica Jovanović, kada svevideće oči vide da se sami
sebe odričemo, da nam je stalo do tuđeg semena više do našeg, koje
krvlju zaliveno u njivu, gde kojoj su posejane kosti naših pradedova, iz
kojih treba da nikne ponovo drvo, u čijem hladu se odmara srpski
junak, u čijoj krošnji šušte skrivena srpska deca u svojim vragolastim
igrama, dok majke dovikuju iz kuhinja okupanim mirisom srpske pogače
imena, Radovana, Sretena, Bogdana, Marije, Milice... a u stihu peva:

„Ja sam ti sine i Blažena i Bogdanka
i Bosiljka i Božica i Milja i Smiljana,
Milodarka, daru utrobe svoje darovah život,
a ne smrt, zato ni mrtva ne ćutim.“

Uvek je snažna reč žene, jer žena je ona koja nosi najteži teret
svakog vremena, jer rađa pokoljenja, okuplja oko ognjišta, suzom ranjene
ruke spira dok oplakuje sina, brata, oca. Njeno oružje je sriveno u
srcu i nikada ne prestaje da kuca, čak i kada je napusti zadnji dah, u
pesmi Slavica kaže“.., zato ni mrtva ne ćuti“. I pisati o pesmama S.
Jovanović, koja u srcu nosi ožilje nas žena, bilo bi beskrajem pisana
reč, koja nikada neće zaćutati. Svaki njen stih, je jedna rana, duboka,
a svako novo slovo je nova suza koja spira prašinu s naših krmeljavih
očiju. Čitajući Slavičine pesme, ostavljale su trag u meni i tugu mi
otrivale kroz suzne oči, koje su prokapale nad svakom pesmom. I ništa
više ne bih rekla o Slavičinoj novoj knjizi, već da sama vrednost njenih
pesama oslikava čistotu duše njene duše i nosi jasnu poruku čitaocima.
Želim da ova knjiga bude rado i dugo čitana, i da svaka pesma probudi
po jednu uspavanu dušu i otvori oči onima koji su zaboravili svoj
Koren.

Lovom na nedužne srpske glave,
Opevani su jecajima Srbislave.

S poštovanjem i velikom odgovornošću prema jednom ozbiljnom knjigom i
njenim stvaraocem, S. Jovanović poklanjam svaku reč koju sam se osmelila
da napišem u ovom predgovoru.

Milana Davidović pesnikinja

O knjizi pesama Slavice Jovanović „Srbislava Svetosavska“

Zrakasta struktura promišljanja, emocija, svesti i samosvesti,
koncipirana kao knjiga pesama, ukazuje na bogati unutrašnji svest
pesnikinje, njenu kosmogoniju, koja pleni svojom dimenzijom poimanja,
pomeranja granica i izlaska iz materijalne dimenzije, u onu finiju
eteričnu.
Pre mnogo godina slikar Mone je rekao, kada bi čoveka zatovorili,
utamničili, njegovo stvaralaštvo ne bi prestalo, jer u njemu buja svet
impresija. U ovoj plodonosnoj knjizi, sve je sadržano, sve ono što bi
ponovo moglo da postane bitak, osnovna jedinica stvaranja i nove
kreacije.
Međutkivo i vazduh pesnikinje je ljubav, nežnost, suptilno bacanje
treperavih senki na voljenog, na sebe, na njih dvoje kada su zajedno,
kada ljubav bude sve, i svetlo i mrak, i dodiri novih svetova,
vodolijanskih vibracija i treperenja.
Slavica u svom biću, nosi ogromnu ljubav za svoju zemlju, junačku
prošlost, svetosavsku tradiciju duhovnog uzdizanja. Isto tako, ona je i
neko ko ukazuje na anomalije savremenog sveta, koji koristi
makijavelističke manire, koji oštećuju, donose bol i crnilo. Prema
takvima, nije blaga, tada u njoj ključa hriščanska krv, koja ima ljubavi
prema bližnjem, ali ne i prema licemerstvu, hipokriziji.
Peva pesnikinja u jednoj pesmi, i u njoj poručuje, ako se ona sama
ugasi, njen voljeni treba da traje, da on dalje prenosi svetlost. Eto,
upravo tu se prelama zrak njene dobrote, njeno sunce koje vadi iz grudi
i daruje svima.

Beograd,

23.01.2020.   Milovan Stanković književnik
Beleška o autoru
Slavica Jovanović rođena u Šapcu 15.9.1969 . godine , novinar i
književnik .Autor osam  objavljenih knjiga :Aliluja" . "Albatros " , " I
ubi drvo čoveka" ,  "Nebom lete Cerski samorasti" , "Kosovski crni
kosovi" , "Podsmevač " , " Zlatovez munja", ‘’ Ne kleči pred zlotvorom ‘’ U rukopisu još pet knjiga.
Dobitnik više književnih nagrada i priznanja ..Živi u Mačvanskom Prnjavoru .

Knjiga pesama  Srbislava Svetosavska  na 230 strana ,  predgovor pisali Milana Davidović, Dragaljevac pesnikinja , Milovan Stanković književnik , Ivan Glišić i drugi . Knjiga se može naručiti u pretplati na e mail  slavicajov69@gmail.com

USKORO! NAJNOVIJA KNJIGA PESAMA SLAVICE JOVANOVIĆ  NOVINARA I PESNIKA IZ MAČVANSKOG PRNJAVORA ,, SRBISLAVA SVETOSAVSKA ,,

KAD JE RANA KROZ STIH IZATKANA,
GDE SE RODU MOLI SUZOM SRBISLAVA

I opet Bogu se molila da sačuva Izvor i Ognjište, vrela i izvore,
vodonosne potočiće i rečice u našim telima krvotoke i arterije.“,
rekla je rečju stihovanom S. Jovanović, pesnikinja,
nežna žena, u čijoj duši i srcu su skrivene sve one srpske devojke,
žene, majke, sve one koje su svojom rečju i rukama čuvale ono
najvrednije Ognjište, Izvor, Krst, Slavski kolač, sve ono gde je građen
koren svakog Srbina i Srpkinje. Sve ono što zaboravljaju, ko smo,
pesnikinja Slavica Jovanović kroz svoje stihove opominje, podseća i
upozorava, da jednoga dana ako ne bude Ognjišta, ostaće samo bledo
sećanje i duboka rana jednog naroda koji nestaje, koji se gubi i vreme
današnje, oteto do nas samih. Slavica budi stihom, sve one koji su
zatvorili oči nad istinom, sve one koji su gluvi ostali na metke koji
još uvek pevaju oko Srpskih glava i sklapaju oci da ne vide krivudave
kolone srpke, terane krvlju sa svojih Ognjišta. Pa nam se stihovima
obraća:

„Oluja krvožednih i pokolj Srba,
u masovne grobnice su ih trpali,
srpske tragove zatirali,
kolone iz kojih su oca i sina,
ćerke i majke čerečili,
granatirali na Petrovačkoj cesti
i mohahinji u Hristu sestri,
kamenovali do besvesti …“

Oluje još nad Srbima traju, još ih amom progone dušmani, slatkorečivi
srbožednici, satirući korene, lomeći grane narodu koji posustaje,
posrće, pa se pesnikinja Slavica Jovanović rečima bori i puca po
neprijateljskim hordama, a njeni odjeci su glasni i jaki, bude i podižu
one koji su trenom zaboravili kako se Ognjište brani. A kako dane i
noći, kako vreme u nevremenu da rodi nova mala dva ogledala, kako kaže
naša pesnikinja Slavica Jovanović, kada svevideće oči vide da se sami
sebe odričemo, da nam je stalo do tuđeg semena više do našeg, koje
krvlju zaliveno u njivu, gde kojoj su posejane kosti naših pradedova, iz
kojih treba da nikne ponovo drvo, u čijem hladu se odmara srpski
junak, u čijoj krošnji šušte skrivena srpska deca u svojim vragolastim
igrama, dok majke dovikuju iz kuhinja okupanim mirisom srpske pogače
imena, Radovana, Sretena, Bogdana, Marije, Milice... a u stihu peva:

„Ja sam ti sine i Blažena i Bogdanka
i Bosiljka i Božica i Milja i Smiljana,
Milodarka, daru utrobe svoje darovah život,
a ne smrt, zato ni mrtva ne ćutim.“

Uvek je snažna reč žene, jer žena je ona koja nosi najteži teret
svakog vremena, jer rađa pokoljenja, okuplja oko ognjišta, suzom ranjene
ruke spira dok oplakuje sina, brata, oca. Njeno oružje je sriveno u
srcu i nikada ne prestaje da kuca, čak i kada je napusti zadnji dah, u
pesmi Slavica kaže“.., zato ni mrtva ne ćuti“. I pisati o pesmama S.
Jovanović, koja u srcu nosi ožilje nas žena, bilo bi beskrajem pisana
reč, koja nikada neće zaćutati. Svaki njen stih, je jedna rana, duboka,
a svako novo slovo je nova suza koja spira prašinu s naših krmeljavih
očiju. Čitajući Slavičine pesme, ostavljale su trag u meni i tugu mi
otrivale kroz suzne oči, koje su prokapale nad svakom pesmom. I ništa
više ne bih rekla o Slavičinoj novoj knjizi, već da sama vrednost njenih
pesama oslikava čistotu duše njene duše i nosi jasnu poruku čitaocima.
Želim da ova knjiga bude rado i dugo čitana, i da svaka pesma probudi
po jednu uspavanu dušu i otvori oči onima koji su zaboravili svoj
Koren.

Lovom na nedužne srpske glave,
Opevani su jecajima Srbislave.

S poštovanjem i velikom odgovornošću prema jednom ozbiljnom knjigom i
njenim stvaraocem, S. Jovanović poklanjam svaku reč koju sam se osmelila
da napišem u ovom predgovoru.

Milana Davidović pesnikinja

O knjizi pesama Slavice Jovanović „Srbislava Svetosavska“

Zrakasta struktura promišljanja, emocija, svesti i samosvesti,
koncipirana kao knjiga pesama, ukazuje na bogati unutrašnji svest
pesnikinje, njenu kosmogoniju, koja pleni svojom dimenzijom poimanja,
pomeranja granica i izlaska iz materijalne dimenzije, u onu finiju
eteričnu.
Pre mnogo godina slikar Mone je rekao, kada bi čoveka zatovorili,
utamničili, njegovo stvaralaštvo ne bi prestalo, jer u njemu buja svet
impresija. U ovoj plodonosnoj knjizi, sve je sadržano, sve ono što bi
ponovo moglo da postane bitak, osnovna jedinica stvaranja i nove
kreacije.
Međutkivo i vazduh pesnikinje je ljubav, nežnost, suptilno bacanje
treperavih senki na voljenog, na sebe, na njih dvoje kada su zajedno,
kada ljubav bude sve, i svetlo i mrak, i dodiri novih svetova,
vodolijanskih vibracija i treperenja.
Slavica u svom biću, nosi ogromnu ljubav za svoju zemlju, junačku
prošlost, svetosavsku tradiciju duhovnog uzdizanja. Isto tako, ona je i
neko ko ukazuje na anomalije savremenog sveta, koji koristi
makijavelističke manire, koji oštećuju, donose bol i crnilo. Prema
takvima, nije blaga, tada u njoj ključa hriščanska krv, koja ima ljubavi
prema bližnjem, ali ne i prema licemerstvu, hipokriziji.
Peva pesnikinja u jednoj pesmi, i u njoj poručuje, ako se ona sama
ugasi, njen voljeni treba da traje, da on dalje prenosi svetlost. Eto,
upravo tu se prelama zrak njene dobrote, njeno sunce koje vadi iz grudi
i daruje svima.

Beograd,

23.01.2020.   Milovan Stanković književnik
Beleška o autoru
Slavica Jovanović rođena u Šapcu 15.9.1969 . godine , novinar i
književnik .Autor osam  objavljenih knjiga :Aliluja" . "Albatros " , " I
ubi drvo čoveka" ,  "Nebom lete Cerski samorasti" , "Kosovski crni
kosovi" , "Podsmevač " , " Zlatovez munja", ‘’ Ne kleči pred zlotvorom ‘’ U rukopisu još pet knjiga.
Dobitnik više književnih nagrada i priznanja ..Živi u Mačvanskom Prnjavoru .

Knjiga pesama  Srbislava Svetosavska  na 230 strana ,  predgovor pisali Milana Davidović, Dragaljevac pesnikinja , Milovan Stanković književnik , Ivan Glišić i drugi . Knjiga se može naručiti u pretplati na e mail  slavicajov69@gmail.com